Fudroajantno po prasetu

Dnevnik, 11. novembar 2009.

U sobi s ogromnim prozorom, od čijih se stakala odbijala svetlost televizora okačenog naspram bolničkog kreveta, ležala je mlada žena. Doktor poziva devojčine roditelje kako bi im objasnio prirodu tumora koji blokira mokraćne kanale. Blagim glasom i jednostavnim rečima, pokazujući prstom po rendgenskim snimcima, polako prolazi kroz postupak predstojeće operacije, navodeći rizike, ali i šanse, i objašnjavajući kako će teći postupak oporavka.

Zvuči li vam poznato? Naravno da ne, makar ne u stvarnom životu, i sigurno ne u Srbiji. Ovo je skraćena verzija scene iz jedne od brojnih doktorskih serija koje se emituju kod nas, a koje su našim doktorima nanele nenadoknadiv udarac: zahvaljujući njima, naučili smo da doktor mora da razgovara s pacijentima, da im objasni bolest, uzroke, i način izlečenja, da govori razgovetno i prostim jezikom, izbegavajući reči kao što je “apsces”, “bakterijemija” i “transdukcija”. Sve se ovo u svetu, i kod nas ali nedovoljno, uči u predmetu “Medicinska etika”, s tom razlikom što “njihovi” doktori moraju i da je primenjuju, jer im u suprotnom sledi tužba. Našima je dovoljno i prase.

I tako dođosmo do prasića. Onih od kojih je sastavljen grip, od kojeg “fudroajantno” (ministar će znati šta znači ova reč) umire cela Srbija. Dobro, ne baš cela, samo njen mali deo, tačnije deseti deo od onih koji oči zaklope od posledica običnog, sezonskog gripa, koji većina pregrmi na nogama. Pa otkud onda tolika panika, zašto nam ulice izgledaju kao one u Hirošimi posle bombardovanja?

Zato što doktori ćute. Ili daju nedovoljne i protivrečne informacije. A  onda se naša neobaveštena mašta razvije do neslućenih granica, pa pomislimo da se napolju oboleva od kuge, i da nam vakcinama truju decu jer je neko na ulici iz pouzdanih izvora čuo da ima žive, i da smo samo zamorci u velikom eksperimentu koji liči na “Dosije Iks”.

I tako se prepliću teorije zavere, dok uzaludno pokušavamo da od nadležnih dobijemo makar jednu usklađenu informaciju. “Da li vakcinu smeju da prime trudnice u prvom tromesečju trudnoće?” “Da”. “Ne.” “Da.” “Da li da se nose maske?” “Ne.” “Da.” – glasili su odgovori epidemiologa dr Predraga Kona, dr Vladislava Vukomanovića, upravnika Pedijatrijske klinike Instituta za majku i dete i profesora Mijomira Pelemiša, direktora Klinike za infektivne i tropske bolesti, gostiju Olje Bećković u “Utisku nedelje” koji su tako simbolisali stanje u našem zdravstvu.

Zašto je tako teško reći: “Ne znam” ili: “Ne znam, ali ću proveriti”? Zašto je lakše ćutati?

Da smo od prvog slučaja komplikacije izazvane virusom H1N1 čuli da je preminuli pacijent bolovao od dijabetesa ili teškog oblika astme ili je bio jako gojazan pa je imao hroničnu opstrukciju pluća, mogu da garantujem da sve ove gužve ne bi bilo. Da su rekli da se u najvećem broju slučajeva grip preleži u blagoj formi, i da sve zavisi od imuniteta i vođenja računa o higijeni, sve bi bilo mnogo lakše. Ne bismo jurili da stvaramo zalihe maski, ne bismo tražili ispod tezge neproverene i preskupe vakcine, ne bismo masovno vadili decu iz vrtića i zabranjivali im izlaske. Prali bismo redovno ruke, otvarali prozore u autobusima, jeli limun i pili vitamine kao i svake božije zime i planirali kuda ćemo za Novu godinu. Baš kao što radi ostatak zemaljske kugle koji živi dok Srbija čeka smak sveta.

Prasići su nam tako konačno došli glave.

Kaznu ne plaćam, pare ne vraćam

Dnevnik, 18. novembar 2009.

Smrt NJegove svetosti patrijarha Pavla ražalostila je mnoge vernike svih konfesija, koji ne mogu tako lako da zaborave njegovu monašku skromnost i blagost. Tim je gori medijski cirkus koji se stvorio u danima žalosti posle njegove smrti.

Kablovski distributeri SBB, KDS, Ikom saopštili su da su na osnovu uredbe Republičke radiodifuzne agencije zbog smrti patrijarha Pavla u danima žalosti trajno ili povremeno isključili sve radio kanale, kao i neke TV kanale, među kojima su Foks lajf, VH1, OBN, MTV Adrija, DSF, Fešn TV, RAI Uno, MTV Hits, VH1 Klasik, Enter, HRT 1 i 2. Kako se ispostavilo, uredba RRA protumačena je proizvoljno. Tako su, umesto da upozore domaće emitere da program usklade sa Zakonom o obeležavanju dana žalosti, distributeri iz ponude izbacili televizije koje po njihovoj proceni ne zadovoljavaju zadate kriterijume, iako je kažnjavanje neposlušnih posao RRA i Ministarstva kulture.

Osim toga, pogrešno je protumačena i rečenica iz Uputstva RRA koja glasi: “Radiodifuzne organizacije za informisanje javnosti na teritoriji Republike Srbije dužne su da u svojim programima, uključujući i emisije namenjene inostranstvu” usklade program ”na dan proglašenja žalosti”, jer se to odnosi na domaće emitere koji imaju i program za inostranstvo, a ne na inostrane koji se emituju kod nas, pošto potonji ne podležu domaćim zakonima, već su njihovi i naši odnosi uređeni međunarodnim konvencijama.

Dobro, nisu sve isključili. Eto, na TV1000 vrlo uredno ste posle ponoći  mogli da pogledate erotski film. Na Dan žalosti je imuna i E! TV, pa smo tri dana mogli bez ometanja da gledamo kako žive Hefnerove zečice i ko je i kako ugradio silikone. Posle pritužbe gledaoca Vladimira Radojevića da je licemerno iz ponude zbog Dana žalosti isključivati programe na kojima nikad nije bilo neprikladnih porno filmova, kao što je HRT, a ostaviti TV 1000 sa sve golaćima, iz SBB je stigao odgovor da je “TV 1000 filmski kanal i ne možemo da pratimo da li će prikazati ovaj ili onaj film”. Čudno, a bila sam ubeđena da nedeljni program ove televizije možete da čitate unapred, recimo ovde. Za svaki slučaj u utorak uveče ukinuše pornić, onaj u ponoć, ali su zato pustili onaj u dva. Valjda se “čiki s makazama” prispavalo.

Iz ponude su privremeno bile  isključene i televizije u okruženju, i to samo državne. Tako nismo imali HRT i RTV CG, ali jesmo RTL i Novu TV. I “Sajnfelda”, i “Čari” i “Saut park”, o reklamama za hotlajn na DSF-u da i ne govorim. A na RTS-u smo gledali novinarke u crnini, ali i vaterpolo, gde su gledaoci urlali od sreće i radosti. Za to vreme TV Pink je, recimo, emitovao “Farmu” u Crnoj Gori i BiH, iako je upravo to zabranjeno i po Zakonu, i po uputstvu RRA. A gledali smo i vesele reklame i kvizove na svim televizijama, jer u novac se ne dira. I tako sve do srede u ponoć, kad su Srbiji bez Beograda vratili sve kanale, sem mučenog TV 1000.

A kad smo već kod novca: oni koji ga imaju za D3 paket koji je nekoliko puta skuplji od obične kablovske pretplate, sve vreme su bez ikakvih ograničenja mogli da gledaju programe koji su kablovskim smrtnicima ukinuti.

I, samo da znate, pare neće da vrate.

Licenca za dvorište

Dnevnik, 4. novembar

Savet Republičke radiodifuzne agencije počeo je izradu pravilnika na osnovu koga treba da se izdvoje dozvole za kablovsko emitovanje, što podrazumeva da u programima kablovskih distributera neće moći da se nađu programi koji nemaju autorska prava za Srbiju i licencu za rad, bez obzira na to odakle dolaze.

Otkud sad toliko interesovanje za komšijske programe, kada Darko Broćić, direktor “AGB Nilsen Medija”, agencije koja se bavi merenjem TV gledanosti, kaže da je ukupna gledanost televizija iz okruženja u Srbiji 3,5 odsto?

Zamenik predsednika Saveta RRA Goran Karadžić izjavio je da, prema novom pravilniku, iz kablovske ponude neće biti izbačen program Hrvatske radio-televizije koji ima satelitski program, namenjen dijaspori, ali da će tražiti da se signal isključi kada je na programu neka serija ili film za koji je neka naša televizija kupila prava prenosa u Srbiji, a spominje se i problem s emitovanjem reklama na tim televizijama, koje gledamo MI, a novac uzimaju ONI. Pošto su dobili po prstima posle najava da će isključiti komšijske programe, jer time krše Evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji, kao i istoimenu Evropsku direktivu koje propisuju da se ne sme sprečavati da se gleda legalni program iz susedne zemlje, sa dozvolom za emitovanje u matičnoj zemlji, dosetili su se čuvenog “sportskog” rešenja i zatražili skremblovanje pojedinih emisija.

Biće zaista veoma interesantno posmatrati programe po sistemu “malo gledam, malo spavam”, i za to plaćati punu cenu kablovske pretplate, a možemo očekivati i da se cena poveća, jer sad moraju da zaposle nekog ko će uključivati-isključivati signal. Međutim, nejasno hoće li pravilnik obuhvatiti i ostale televizije koje se nalaze u osnovnom paketu ponude kablovskih distributivnih sistema: Halmark i Diskaveri, čije se serije, filmovi i dokumentarci često poklapaju sa satnicom na našim TV kanalima, a baš bih volela da vidim pismo naše RRA upućeno glavešinama Si-En-Ena u kojima ih obaveštavaju da moraju da nam predaju deo zarade od reklama i da pljunu na sunce licencu za rad u Srbiji.

No, nije ovo prva “akcija” RRA u naporu da opravda postojanje. Tako su još početkom godine najavili hitne akcije na uređenju medijskog prostora, oduzimanjem dozvola piratskim radio i TV stanicama. Čak su neke i zapečatili. Na petnaest minuta. ANEM je nedavno objavio istraživanje u kome se kaže da je u proteklih godinu dana od 151 nelegalno korišćene frekvencije oslobođeno samo njih 55.

Kad su vlasnici nelegalnih stanica, za koje ne plaćaju ni dozvole ni poreze, shvatili da RRA ima pravo da savetuje, nalaže i pečati, ali ne i da pleni, kao i da joj ne pada na pamet da nekoga tuži, piratske televizije i radio stanice počele su da niču kao mlečni zubi mog malog komšije – preko noći, uz poprilično balavljenje. Fruška gora postala je prava piratska meka: sa njenih vrhova emituju se piratske Radio Aškalija, Sistem, NS Tim (bivši Dum Dum), Stil, Bos, Krajina, Hit Zec, NS Folk, Grom radio je najavio povratak, kao i čuvena TV Duga i RTV Horizont. Za to vreme Leskovčane je legalna televizija Studio MT obradovala piratskom kopijom filma “Ledeno doba 3”, sa sve hrvatskim titlom.

Kako reče jedan ogorčeni kablovski korisnik, “bitnije je da postavimo veliku ogradu prema komšijskom dvorištu, nego da sredimo svoje”.

Beli medvedi rumunske Brezovice

Dnevnik, 23.oktobar 2009.

Na neimenovanoj livadi nekoliko mladih i lepih ljudi seče neke letve i farba ih u žuto (evropsko žuto, pokazaće se kasnije). Raskadrirani snimak otkriva da se ne radi o nekakvoj mobi ili livenju ploče za komšijinu kuću, već o sklapanju pazl-oblasti/republike/države/distrikta Kosovo. Gomila mladih i nasmejanih lica, uz eklektičnu nenacionalnu muziku za puzle vezuje oblake, a oni celo Kosovo, valjda zahvaljujući evropskom tajfunu, vazdižu u nebo.

Ovo su scene iz reklamnog spota izraelskog ogranka firme “Sači&Sači” koje je kosovska vlada namenila za promociju evropskih ambicija, plaćajući emitovanje na Si-En-Enu, Juronjuzu, Bi-Bi-Siju, na turskoj verziji Si-En-Ena, Blumbergu i Eurosportu, kao i u listovima “Njuzvik” i “Ekonomist”. Ovo je deo kampanje za promociju Kosova kao “najmlađe demokratije u Evropi” (obratiti pažnju na vešto izbegavanje državotvornih pojmova). Kako izgleda, u pitanju je najobičnije bacanje para. Naime, svima nama, naviknutim na slične pokušaje (doduše, s mnogo tanjim novčanikom, ali jednako blede) naše vlade devedesetih da svetu predstavi “nebesku Srbiju” kao utočište pravde i demokratije, potpuno jasno da ovo gledanje u nebo može da znači samo jedno – da od zemaljskih poslova nema ništa. Dok naše diplomate agresivnom kampanjom skupljaju poene i strateške partnere širom sveta, kosovski političari pribegli su oslanjanju na “nebeske izvore” i zaklanjanju iza fraza “demokratija” “evropsko” bez ikakvog uporišta u stvarnosti.

Jer, većina onih koji čitaju “Njuzvik” i “Ekonomist” (ako ne i onih koji gledaju pomenute telvizije) zna kakva je ekonomska, društvena i politička situacija na Kosovu, i da vizuelna palamuđenja o zajedničkim krečenjima pazli padaju u vodu na prvim barikadama. No, ne bih se bavila političkim konotacijama ovog spota, ima za tu temu i mudrijih i obaveštenijih glava. Ono što je meni upalo u oči jeste poređenje ove reklame s poslednjim pokušajem naše Vlade, oličene u Ministarstvu turizma (i razonode) da na istom Si-En-Enu predstavi “drugačiju Srbiju”.

Još su mi u glavi oni smešni kadrovi zemlje bez ljudi, slikane iz helikoptera (kao da smo ga mi izmislili), uz lošu kopiju Vangelisovih instrumentala, čiji je vrhunac predstavljao snimak rumunskog manastira koje je neobavešteni režiser “posrbio” jer mu je valjda bio lep. Nastavak je to svetle tradicije snimanja promotivnih spotova koji izgledaju kao da ih je pravio režiser sa završenom Školom u Kumrovcu: malo trave (i to one pogrešne, pardon, prave, ali pogrešne za mlade Evropljane, ciljnu grupu), malo makova (opet pogršnih), koji spomenik, potok koji pršti, ženski hor u pozadini koji izgovara reči koje samo južni Sloveni umeju da ponove… A da su kosovski medijski stručnjaci deca iste tradicije “lako ćemo” pokazuje i činjenica da je donedavno na kosovskom sajtu na kojem se reklamiraju turističke znamenitosti “ski centra Brezovica” stajalo da je ova planina stanište belog medveda. Iz Kumrovca došao, izgleda.

Poluamaterska reklama ukazuje na neozbiljnu državu koja ne ume da proceni kada i kome treba da odreši kesu. A ako ne znate kako se promovišu lepote svoje zemlje, pogledajte preko plota: u reklami koja predstavlja Rumuniju, umesto slika pašnjaka gledamo Iliju Nastasea, Nađu Komaneči i Georgija Hadžija: brzi kadrovi, osmesi, direktno obraćanje i jasna i glasna poruka: “Dođite!”

Hladno pivo iz kaširane krigle

Dnevnik, 21. oktobar

“Ovo je muški svet” pevao je nekad davno kralj soula Džejms Braun, a pre neko veče stigla mi je i potvrda da se stvari od tada nisu mnogo promenile.

“Dragi muškarci, momci, verenici, znamo da samo vi trenutno gledate naš program. Zato imate priliku da u pauzi između dva poluvremena Lige šampiona osvojite auto koji možete da poklonite svojim devojkama, ženama, sestrama, verenicama…” vezao je sitno voditelj dnevnog kviza na RTS-u, baš kao onaj šašavi prodavac masti za sve boljke na Najlonu: “Ako boli ruka, ako boli noga, ako boli grlo, priđi, vidi, kupi, ozdravi…”

Moj ionako osetljiv pritisak smesta se vinuo međ olimpijske vrhove: a šta je sa mnom? Pa, i ja gledam fudbal! Od malih nogu, i to redovnije i češće i od moje gore polovine! Još kao mala znala sam da nabrojim sve naše reprezentativce, a tata me je vodio da utakmice lokalnog kluba. Zar nemam pravo da pošaljem poruku u taj vaš kviz i osvojim “fijata” za svoju goru polovinu koju, iako ispunjava sve RTS-ovske uslove vezane za nivo testosterona, baš briga za sudbinu Olimpika?

Da stvar bude gora, pauzu su nam, posle “muškog” kviza, skraćivale reklame. Za pivo, naravno. Tako smo dosegli kolektivnu nirvanu, odajući poštu svetom fudbalskom trojstvu “bubamara-muškarci-pivo”. Žene su u tim reklamama  svedene na objekte koji: a) uzalud pokušavaju da zavedu muškarce zadubljene u TV; b) kupuju pivo i donose balkanskoj kopiji Ala Bandija koji u razvaljenoj trenerci do pola bubrega mrvi po trosedu; c) s užasom shvataju da se njihovi muškarci najbolje zabavljaju uz fudbal i pivo, uz povremeno odmeravanje uspelih ženskih primeraka koje paradiraju pred njihovim stolom dok iskusnom rukom zamahuju flašom zabijajući je u grlo do pola.

Razumem ja da je svet reklama obiluje predrasudama, klišeima i opštim mestima, pa me ne čude slike napupelih tinejdžerki koje pred kamerama glume supruge i majke, dok “supružnici” s oduševljenjem srču ostatke plastične pene s kaširane krigle. Razumem i zašto ljubav prema pivu (i novcu od njega) tolika da nam se čak i fudbalska liga zvala po jednom od njih. Razumem čak i zašto niko neće da progovori o opasnosti sprege sporta i alkohola, čiju smo najgoru stranu doživeli, evo, i pre neku nedelju, “ugostivši” fracuskog navijača. I razumem zašto na stadionima odavno nema žive ženske i dečije duše, i zašto balkanske mame odlazak svog tinejdžerskog mezimčeta na obično gostovanje drugoligaške ekipe doživljavaju kao da isplovljava na “Kursku”.

Ali, ne razumem zašto se opštoj idealizaciji navijačko-šovinističke slike mačo mena koji neizostavno gleda utakmicu s pivom u ruci povinovao i Javni servis Srbije, prodajući nam SMS srećke i lozove samo ako uz novac podnesemo i rezultate hormona 21. dana ciklusa. Od stereotipne slike “muškarci-fudbal, žene-kujna” lako se stiže do one s flajkom brlje u jednoj, a bokserom u drugoj ruci. Iako se riba od glave čisti, i rep ume da zasmrdi, pa bih volela da fudbalsku sezonu pred TV-om ne završimo kao onu stadionsku. Zato, pustite žene i decu da na miru gledaju fudbal kod kuće, kad već, kao sapatnice u Avganistanu i Saudijskoj Arabiji, ali iz drugih razloga, ne mogu na stadionima.

TV večera i prljav prozor

Dnevnik, 14. oktobar 2009

Srbiju je opet uzburkala televizijska emisija. Ona u kojoj voditeljka postavlja pitanje pretendentkinji na visok novčani iznos: “Da li ste ikada doživeli orgazam tokom seksualnog odnosa s Vašim ocem?” I cela se zemlja zatresla. Dobro, ne baš cela, članovi Republičke radiodifuzne agencije ostali su prilično prizemljeni, što je i potrebno u ovim teškim vremenima razmatranja, analize i smatranja o komplikovanom TV nebu Srbije.

Podigli se i kuka i motika, oličeni u psihijatrima, sociolozima i članovima nevladinih organizacija koje se bore za ljudska prava, svi gledaju na događaj iz sopstvene profesionalne perspektive, tražeći od nadležnih da reaguju ako imaju prostora.

I nadležni reagovali. Savet Republičke radiodifuzne agencije na sednici održanoj 9. oktobra doneo je zaključak da Služba za nadzor i analizu i Pravna služba izvrše analizu emisije „Trenutak istine“ koja je emitovana 7. oktobra 2009. godine na televiziji Pink. Stručne službe su dobile nalog da za narednu sednicu Saveta pripreme detaljan izveštaj o navedenoj emisiji, kako bi Savet mogao da zauzme stav. A posle stava verovatno ide i razmatranje eventualne usklađenosti sa zakonima, pa posle toga i moguća kazna. Ali, polako, idemo redom.

Savet bi trebalo da se sastane do kraja meseca, a za to vreme treba da se detaljno pregleda materijal. Pošto emisija traje oko sat vremena, ne treba da čudi što za njeno detaljno pregledanje treba tri nedelje. Nije to nimalo jednostavno, ja da vam kažem! Onolika pitanja, pa onakvi odgovori – “da”, “ne”, koliko samo tu ima nijansi! Ukoliko se utvrdi da je prekršen zakon ili bilo koji podzakonski akt, sledi izricanje mere koja može da bude opomena, upozorenje, privremeno ili trajno oduzimanje dozvole za emitovanje, kažu u RRA, a meni na pamet odmah pada “slučaj Hepi TV”, koji je na razmatranju od septembra 2008, a još uvek se ne zna šta je bilo na kraju, kao u kakvoj špansko-venecuelanskoj seriji.

Iako nisam Milan Tarot ni Zvonko Skener (članovi RRA, jel vam znače nešto ova imena?), mogu s priličnom preciznošću da predvidim budućnost emisije “Trenutak istine”. Biće svetla i blistava, kao i do sada. Jer, kako je ovaj američki program kolumbijskog porekla licenciran, a njegove izvorne i izvedene verzije emituju se širom planete, ubeđena sam da su se autori dobro pravno pokrili protiv svih mogućih tužbi i žalbi. Osim toga, slična stvar dešavala se nedavno i u Hrvatskoj, gde je Hrvatsko elektroničko vijeće razmatralo ukidanje ovog kviza, cenim, s jednakim uspehom kao i ovo naše.  I kad konačno dobijemo ocenu procene, tamo negde pred Božić, mogu da se kladim u kristalnu kuglu da će TV Pink proći sa packom, a bez kazne, jer nisu prekršili nijedan zakon – sem onog nepisanog, ali to odavno više nikom nije važno.

Da sam u pravu, i da se na Pinku vodi računa o tome da se ne pregazi tanka linija razgraničenja između nemoralnog i nezakonitog, pokazuje i činjenica da su urednici TV Pinka poslušali apele udruženja novinara i nekih nevladinih organizacija i iz prepodnevne šeme izbacili reprizu ove emisije -  ne zbog toga što su plemenite duše, već zato što su time narušili Kodeks ponašanja emitera, u kome doslovce piše “Emiteri treba da vode računa o uobičajenom rasporedu aktivnosti dece i posebno da izbegavaju emitovanje problematičnog materijala u vreme kada se može očekivati da maloletnici gledaju ili slušaju programe radija i televizije”. Sad, koliko je za decu i maloletnike prikladan sadržaj rijaliti šou programa “Farma”, ostavljam vama da procenite.

Iako nam se čini da je Srbija dotakla emitersko dno dna, jer njome vlada najgora vrsta treš rijaliti smeća, postoji svetlo na kraju tunela. U zemlji koja je izmislila Džerija Springera i ekipu i bila sinonim za rijaliti šou i TV večeru, ponovo vladaju dokumentarni i informativni programi, a “Trenutak istine” potrajao je samo jednu sezonu. Zašto? Zato što je ljudima dosadilo da gledaju u tuđ prljav prozor. Nadam se da će tako biti i s nama.

Pet minuta preplanule slave

Dnevnik, 7. oktobar

 

Dnevnik, 7. oktobar 2009.

Ovo je vreme vladavine mediokriteta, rekao je pre vek i po Džon Stuart Mil, čije je delo “O slobodi” toliko očaralo kneževića Petra Prvog Karađorđevića da ga je preveo na srpski, i tako nas upoznao sa čarima “masovne kulture”. Da je Mil bio u pravu potvrđuje ne samo odsustvo bilo kakvih prevoda naših političkih vođa (osim ako u to ne ubrojimo “prevođenje žednih preko vode”), već i opčinjenost ljudi likovima sa društvene, intelektualne i socijalne margine koji kulturi nameću svoje uzuse, ne mareći za etiku, moral i pristojnost.

Rijaliti programi logičan su nastavak višedecenijskog serijala raznoraznih izbora za mis – osmeh, šarm, mokra majica, rasparana suknja. Počelo je nevino i naivno, skromnim šetnjama devojaka pokupljenih s plaže na improvizovanim binama, završilo je… pa, izgleda da tome nema kraja.

Kako odrastamo u ovakvom miljeu, ne treba da nas čudi zato potreba roditelja da svoju decu “na vreme” pripreme za život pod kamerama, pravilno procenjujući da od učenja ionako nema ništa (komšija doktor nauka ide biciklom na posao, komšija diler – džipom koji izgleda kao Oklopnjača Potemkin). Zato se u izgled ulaže sve što se može, a obuka počinje od najranijeg doba.

U američkom slučaju, na izbore za Mini mis decu (upadljivo isključivo žensku) vode praktično od samog rođenja, a njihove napore da osvoje trofeje koji su pet puta teži od njih možemo da pratimo u emisiji “Toddlers&Tiaras”. Emisija je pravi raj za sociologe, pedagoge i psihologe, a u nekim slučajevima, cenim da bi  i policija i psihijatrija imali posla.

Svakog vikenda, na binama širom Sjedinjenih Američkih Država održavaju se brojni izbori za mis, u kojma devojčice paradiraju pred publikom i žirijem u balskim haljinama, sa natapiranim frizurama, preplanulim tenom i lažnim trepavicama, u pokušaju da osvoje blistave krune, velike trofeje – i mnogo, mnogo novca.

U tim nastojanjima svesrdno ih pomažu roditelji, najčešće majke, još češće one koje su nekadu životu zaključile da je “njihovih pet minuta prošlo” i da im je ćerka jedina karta za raj, onaj novčani, naravno. Stvar ide dotle da, kao u nekom lošem filmu, gledate decu koja plaču kao kiša dok im mame utrljavaju kreme za samopotamnjivanje i izgladnjuju pred nastup jer “moraju da budu vitke” – o uvežbavanju naklona i lažnog osmeha da i ne pričam.

Srećnog detinjstva nema ni na razglednici, igračke se ni ne spominju jer nalakirani nokti mogu da se slome, slikovnice i bojice zamenjene su korsetima i teškim nakitom. I masažom lica, toliko važnom za trogodišnje dete.

Gledati sirotu decu, umornu, gladnu i nervoznu, kako stiskaju usne dok im mamica maže ruž za usne boje ciklame i uvlači nožice u cipele na štiklu, predstavlja pravo mučenje za svakog normalnog gledaoca, a izjave ponosnih majki zvuče kao falične banke: pune brige o dobrobiti svojih devojčica, pokazuju zlu i neutaživu neostvarenu ambiciju i želju da konačno postanu “neko”, makar i “mama te-i-te”.

Put od pobednice izbora za Mis pelene do zanimanja starleta i egzotična plesačica tako je utaban, a gledaoci mogu samo da se nadaju da staza “uspeha” neće dovesti mini junakinje do hladnjače u mrtvačnici zbog predoziranja i da će pubertet, u kombinaciji sa socijalnom službom, raskinuti njihove veze sa roditeljima i potonje postaviti tamo gde im je i mesto – u zatvor.