Moje TV oko

TV weblog

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Ja volim Srbiju: Suncokret, kajmak i dekolte

Nekim čudnim spletom okolnosti, kviz Radio televizije Srbija „Ja volim Srbiju“ nekako mi je izmicao, sve do jedne gripne večeri. Bila je to odlična prilika da kroz suze od temperature, pogledam čime se to hvali Javni servis Srbije i da li zaista vredi odvojiti satičak vremena na kviz šale i znanja, kako ga odmila zovu.

Od 23. oktobra, nedeljom u 21 čas na Prvom programu RTS-a šest poznatih ličnosti, podeljenih u dva tima, na čelu sa kapitenima – kroz znanje, zabavu i raznovrsne igre, bori se za svoju publiku. Voditeljka kviza Nina Seničar zadužena je za kontrolu buke među takmičarima, kao i za postavljanje pitanja, uglavnom vezanih za opšte teme o Srbiji, njenoj istoriji, filmu, kulturi, sportu i nauci. Takmičari su podeljeni u dva tima: na čelu jednog je muzičar i orijentalista po struci dr Nele Karajlić, odnosno Nenad Janković, a vođa drugog tima je glumac Nenad Okanović. Uz nadmetanje u znanju, a ponekad i pamćenju, dva Nenada nadmeću se u pošalicama, a u osvajanju poena, ali i naklonosti publike u studiju i ispred ekrana, svesrdno im pomažu članovi ekipa: glumci, muzičari, slikari, pisci.

Ako vam je kviz poznat, ne brinite, sve je u redu s vama, jer ga je pod istim imenom šest godina ranije emitovala TV Prva, a voditelj emisije bio je pokojni Milorad Mandić Manda. Producenti ovog šou programa znanja i tada i sada članovi su “Emoušn produkcije”, u saradnji s RTS-om, a ovi potonji hvale se velikom gledanošću ove zabavne i edukativne emisije.

Šta može da se vidi u emisiji “Ja volim Srbiju”?

Osim dopupčanog dekoltea Nine Seničar koji, iako joj savršeno stoji, ne pristoji ni vremenu ni mestu ni prilici, gledaoci uživaju u zanimljivoj scenografiji punoj suncokreta, krava i kajmaka, propraćenoj narodnim motivima, doduše, izmešanim, nadam se namerno: tako devojka koja plesom prati bend nosi šajkaču, štikle i kratku suknju od tila, a pored narodnih motiva stoje zvučnici strane proizvodnje. Dobro, volimo mi Srbiju, ipak je iluzorno nadati se da će neko koristiti zvučnike starog EI Niš.

ja-volim-srbiju

Nina Seničar u punom sjaju

Šo se sadržaja tiče, pametno odabrane igrice koje poznajemo još sa prvih ekskurzija, osim nostalgije kod gledalaca izazivaju i nagli porast samopouzdanja jer na većinu pitanja svako može da odgovori. Tačnije, svrha ovog kviza nije da najbolji genijalci zadive znanjem, već da se ljudi opuste i zabave u prisećanju najpopularnijih fraza iz domaćih filmova, naziva bećaraca i čuvenih pesama, inserata iz filmova i imena čuvenih naučnika.

Zato što nije teško, zato što nije kviz bara s puno krokodila, “Ja volim Srbiju” je zabavna emisija, prilagođena nedeljnoj večeri, opuštena, pozitivna i ne previše duboka. Taman dovoljno za uz proveru domaćih zadataka, spremanje za radnu nedelju i poslednje kućne popravke pred ponedeljak. Dovoljno, valjda će potrajati.

Ivana Vujanov

Nova godina na TV-u: Honkonški ciklus u lastavičjem gnezdu

Ljubitelje filmskih uzbuđenja sigurno je neizmerno obradovala vest da će Javni servis da sve znate odmah Srbije, za doček Nove godine na svom Drugom programu puštati filmski maraton, takozvani honkonški ciklus. Drugim rečima, oni koji ostaju kod kuće, a ne vole klonirani triling Pinkovo novogodišnje veselje – Grandovo novogodišnje veselje – RTS-ovo novogodišnje veselje, mogu da uvežbavaju karate pokrete i akrobacije koje izvodi Džeki Čen. Tako ćemo, umesto holivudskih filmova, u novu 2017. godinu ući uz mandarinski kineski, a ako budemo imali sreće, neki od Džekijevih filmova – jer to je ipak njegov dan – biće sinhronizovani na engleski, pa eto prilike da uživamo u simultanom prevodu. Među filmovima koje će nas u novogodišnjoj noći prikovati za male ekrane su “Klopa na točkovima”, Neustrašiva hijena” i “Drveni ljudi Šaolina”, a po naslovima može se naslutiti i sadržaj ovih filmskih bisera.

Poznajući naše prilike, može se očekivati da Džeki Čen, podstaknut ovaploćenjem ljubavi Srbije prema njegovom liku i delu, uskoro poseti našu zemlju, dobije državljanstvo i par spomenika u manjim gradovima, čime će se zaokružiti istorijska ljubav Kine i Srbije. Nema veze što je Džeki zbrisao iz tada nezavisnog Hongkonga pravo u Holivud, bez namere da se vrati kineskim korenima.

JC.jpgOvakav zaokret ka Istoku ne treba da čudi, jer Kina je zemlja s ekonomijom u najvećem porastu, gigant na koga u budućnosti svi računaju – a i kod nas su zauzeli vodeća trgovačka mesta, nudeći praznične vašarije za “sto dinala” i manje, pa ko da ih ne voli.

Uostalom, i unuka Donalda Trampa uči kineski u školi, te bi garantovano uživala u honkonškoj filmskoj niski, i to bez prevoda. Pa kad može ona, možemo i mi, ionako nam je dosadio “Tesna koža” ciklus, “Hajde da se volimo” filmski sonet, a mogli bismo, vala, jednom i bez “Žikine dinastije” u bezbrojnim nastavcima. Šalim se, naravno, biće i njih, starije generacije moći će da recituju replike mladim naraštajima, kao nekad Filip Višnjić kosovski ciklus na saborima. Ne na kineskom, doduše, iako se i on sve više uči u školama jezika i na fakultetu, a naši profesori sve češće pakuju kofere idući “putem svile”.

U međuvremenu, šuška se da će naši distributeri u ponudu uvesti i koji informativni kineski kanal, mada su prilično zakasnili jer Kinezi koji su pre desetak godina ovde stigli “trbuhom za kruhom” nastavljaju dalje put Zapada jer je ovde “kruha” malo ponestalo. Osim toga, njih su za rodnu grudu vezivale serije i filmovi koje su gledali preko sajtova za strimovanje, a dnevna politika nije ih naročito interesovala, kad su se već otisnuli u svet.

No, ako je ovaj ciklus filmova lasta koja pokazuje proleće u vidu porasta interesovanja za kinesku kulturu, mogli su makar da nam, umesto gospodina Čena, puste neki od brojnih sjajnih kineskih umetničkih filmova. No, izgleda da je od laste ostalo samo gnezdo. I pekinška patka, za sladokusce.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Pijačni barometar i piramide na Voždovcu

Jutarnji televizijski program, bez obzira na to koja ga televizija sprema, uglavnom ima isti oblik: red servisnih informacija, red kratkih priloga kojima se načinju teme koje će biti razrađivane u kasnijim informativnim emisijama, malo najava muzičkih i umetničkih događaja, kuvari, fitnes instruktori i vremenska prognoza. I to je manje više bilo to sve dok se proteklog ponedeljka između pijačnog barometra i saveta za održavanje morske boje nisu uvukli ni manje ni više nego – vanzemaljci.

Naime, na TV Pink je dotično jutro sa Saturna ili s Melmaka, odakle nam je svojevremeno stigao čuveni TV vanzemaljac Alf, stigla dr Irena Sjekloća Miler, feng šui ekspert, vidovnjakinja i medijum. Tako smo saznali da su se ostvarile proročke reči Lepe Lane koja je pevala o vanzemaljcima i njihovoj muškosti, te da su dotični Saturnijanci odavno među nama (umesto špijuna, kako ih je svojevremeno opevao Mile Kitić), a glavni portal nije na Aerodromu „Nikola Tesla“ kako se čini nama „nevidećima“, već na Bulevaru Kralja Aleksandra, na Voždovcu i kod hotela Jugoslavija, kao i na Kosovu i u Kremni.

E, i Rtanj nije vulkanska planina već piramida, baš kao ona u Visokom, evo vam ga, vi, pojmaroši geolozi.

Otkud vidovnjakinja u emisiji? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, osim ako niste vanzemaljac jer ste sposobni da čitate misli uredničkog kolegijuma. Logično bi bilo, ako tu uopšte ima logike, da je dr Sjekloća Miler gostovala u programu najavljujući neki vanzemaljski skup ili novu SF dokumentarnu knjigu koje voli da piše i po kojima je poznata. Ali, ne, o tome nije bilo ni reči. Dakle, ništa od deljenja karata za naučnofantastično predavanje.

fortune

Da probamo s druge strane: stariji gledaoci verovatno se sećaju Ireninih gostovanja u ratno vreme na svim tadašnjim televizijama, gde je promovisala sada priznatu feng šui metodu. Međutim, ovog ponedeljka o rasporedu stolica i činjenici da je voditeljka Jovana Joksimović sve vreme imala prekrštene noge, a to je veliki „no-no“ u feng šuiju, jer se time sprečava neki protok, nije bilo ni reči. Obični ljudi bi rekli da se time sprečava vodeni protok, ali šta mi znamo, smrtnici.

Ostaju nam samo nelogični odgovori. Lično, opravdano sumnjam da je posetu gospođe Sjekloća Miler organizovao Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, jer se po njenom svedočenju, vanzemaljci često kreću linijom 28, verovatno bez karte, a kako neki od njih nemaju ni telo, gledaoci treba da obrate pažnju na to gde stoje u troli ili busu, da im ne stanu na nepostojeću glavu i tako izazovu bes celog Saturna. A ako BusPlus karta odbije da se validira  – pa valjda je sad sasvim jasno da tu nisu čista posla, vanzemaljska.

S treće strane, gostovanje gospođe Sjekloća Miler otvorilo je dugo zatvorenu Pandorinu SF kutiju. Neki će reći da je TV Pink ovim gostovanjem prekršio Kodeks emitera koji propisuje da se, kad su ovakve teme u pitanju, propisno obeležavaju rečima „zabavni program“, mada su osmesi voditelja dosta govorili o ozbiljnosti trenutka. Drugi će kao žedni vode, dočekati novu navalu „videćih“, a svi znamo kakvi se sve egzotični primerci kriju iza kristalnih kugli, karata i čaša za prizivanje onostranog.

Svakom slučaju, može se očekivati da će se, koliko sutra, pred srpske kamere vratiti Vidovita Zorka (ako je izašla iz bajboka), ali i Njena Svetlost Kleopatra (videti prethodnu napomenu). Što se našeg čuvenog sugrađanina Milana Tarota tiče, on se već vratio i uspešno rasteruje finansijsku magiju: ima sopstvenu – ne emisiju, već televiziju. Kraljevsko vanzemaljski!

Ivana Vujanov

Euro 2016: Petnaest minuta Rafaele Kara

Kada je počeo Evropski šampionat u fudbalu, na koji tradicionalno nismo otišli, sve je govorilo da će nam se ponoviti Mundijal 2014. i „Planeta Brazil“ u kojoj je bilo i kašnjenja u prenosima i pogrešnih priloga i lepih saradnica Sportske redakcije koje su podgrevale atmosferu na neočekivane načine… Sreća, sreća, radost što opet ne gledamo svoju reprezentaciju bivala je pomućena povremenim komentatorskim incidentima, ravnim onom s ranijeg SP u fudbalu kada je jedna od komentatorskih perjanica izjavila kako nemački golman „Nojer brani umesto Enkea jer je povređen“, iako su potonjem, otprilike u to vreme, davali godinu dana. Dobro, malo smo zaostajali i u geografiji pa nam je Kolumbija sišla u Južnu Ameriku samo da bi odigrala Kopa libertadores, u narodu poznato kao klupsko takmičenje. No, ne treba se vraćati u prošlost…
Ipak, sve su šanse da ćemo ove godine ostati uskraćeni za vašarsku atmosferu, da li zbog opšte svetske zabrinutosti za moguće terorističke napade, da li zbog toga što su se naši konačno dosetili da emisija ne mora da liči na šou programe Rafaele Kara da bi bila gledana. Tek, ove godine, za razliku od gorenavedenog Mundijala, sve je svedenije i kraće. Emisija nema „razigrani“ naziv već obično, informativno ime „Euro 2016“ i počinje neposredno pre glavne večernje utakmice, traje u poluvremenu i neposredno posle utakmice, uz kratke prikaze mečeva koji su se odigrali tog dana.
Za gledaoce koji imaju RTS HD emisije na poluvremenu nema, kao ni reklama, već Francuska televizija prikazuje najbolje poteze prvog poluvremena, kao i detalje sa stadiona, još jednom nas suptilno podsećajući na to da kamere visoke rezolucije mogu da snime svačije lice. To se, naravno, odnosi na huligane raznih boja i maliganskog procenta u krvi, i lekcija je koju su naučili Rusi.

Fejsu hvala
No, vratimo se prenosima. O našim sportskim komentatorima već je izrečeno toliko toga da je besmisleno ponavljati koliko nam je potrebno ozbiljno osveženje za mikrofonima. Gledaocima u međuvremenu ostaje da odluče da li im više smeta nabrajanje nepotrebnih statističkih podataka, lični utisci o kvalitetu utakmice ili navijačko-kladioničarske strasti koje provale iz zvučnika u odsudnim trenucima važnih mečeva.
S druge strane, kratkoća emisija i izbor sagovornika zaista predstavljaju osveženje u sportskim prenosima Javnog servisa Srbije. Jedan sudija i jedan trener sasvim su dovoljni za kratku ocenu ključnih momenata, a odlični uglovi iz kojih su snimani mečevi omogućavaju dobru procenu čak i onih govoru nevičnijih učesnika „Eura 2016“.
Iskreno se nadam da će do kraja Evropskog prvenstva u fudbalu, kada se smanji broj utakmica i poveća razmak između mečeva, emisija „Euro 2016“ zadržati sadašnju formu. Bez obzira na ambicije Sportske redakcije, petnaestominutni segmenti sasvim su dovoljni, bez šanse da se sklizne u dosadu i ispraznost. No, plašimo se samo da će prateće emisije o istorijatu fudbala, pojedinim fudbalerima i reprezentacijama, kao i priče „oko fudbala“ upropastiti solidan utisak koji je ostavio prenos ovog šampionata. Uostalom, fudbal je za prave ljubitelje, a njih, verujte, ne zanima poreklo i oblik lopte i debljina travnatog terena. Samo nek mreže tresu!
Ivana Vujanov

Ber Grils na srpski način

 

Na pitanje zašto ljudi vole da gledaju krvave i strašne scene, bilo da su čista holivudska fikcija ili proizvod dokumentarnog zapisa kamere, psiholozi odgovaraju da nam treba potvrda da živimo dobro i udobno, i da je drugima gore nego nama.

Ne čudi zato što je broj emisija u kojima se promoviše „povratak prirodi“ kroz preživljavanje u divljini tako veliki. Naravno, gledaoci moraju da ulože izvestan napor i da zaborave da je oko avanturiste koji spava u medveđoj jazbini ili rijaliti ekipe ostavljene na pustom ostrvu, ekipa sastavljena od snimatelja, scenariste, režisera, merača svetla, a tu je i osoba zadužene za „rudimentarni“ izgled naših junaka. No, i sam pogled na sirotog momka koji se muči u prašumama Amazonije dovoljan je da zaboravimo na lažu, paralažu i montažu i stvarno se udubimo u nevolje u koje upadaju naši heroji.

Od Bera Grilsa koji šamara medvede po Rumuniji i pluta Amazonom držeći se za anakondin rep kako bi dospeo do delte, preko biologa koji spava s vukovima, do ludaka koji pokušavaju da u šorcu osvoje Everest, nastavlja se ludilo zvano „ja sam jedno s prirodom, i pored višemilionske opreme kojom sam zatrpan.“ A u naporu da osvoje srca gledalaca i, još više, sponzora i donatora, naši junaci ne prezaju ni od plivanja s ajkulama, maženja krokodila, ratovanja s afričkim plemenima, jedenja volujskih očiju. Dobro, ponekad se desi da ih gepardi zamene za sočnu antilopu – i eto vam poslednje epizode.

Producentske kuće koje proizvode rijalitije brzo su prepoznale potencijal koji leži u kombinaciji lažnih dokumentarnih prikaza ljudskih nagona, udruženih s lažnom borbom za goli život. A kako smo mi rijaliti velesila, normalno je da su programi poput „Survajvera“ brzo stigli i kod nas. Od sveg preživljavanja ostale su slike starleta u kupaćem ili bez njega pod tušem, što je bio i cilj cele operacije, a svet je otišao i korak dalje i prošle godine napravio rijaliti verziju „Vrhunskog preživljavanja“ već pomenutog Bera Grilsa. Šou se zove „Goli i uplašeni“, pogađa sve nagonske tačke prosečnog gledaoca, a takmičare izbacuju u neku divljinu, navodno bez odeće i hrane (ovo drugo je manje bitno), i gledaju koji će da „preživi“.

Ber Grils.jpg

Čuj, da preživi. Pa i voljeni Ber Grils bi crkao od gladi i žeđi da je avion samo malo omašio i spustio ga kod nas u goste. Šta bi, jadan, radio da mu stigne račun za struju u kombinaciji s informatikom, potvrda od škole za rekreativnu nastavu čija je cena ravna ceni boravka u kraljevskom apartmanu hotela „Četiri sezone“ u Njujorku, i obrazac za platu iz koga ni naši matematički olimpijci ne bi mogli da izvuku neku pozitivnu brojku? Ne bi mu pomoglo ni svo vojno i paravojno iskustvo u borbi s veterankama buvlje pijace za belu košulju veličine XL sa ćebeta u srednjem redu Najlon šopa.

To ako uspe da sačuva onaj švajcarsko-vijetnamski nož koji mu opušteno visi na zadnjem trapu kvazivojnih pantalona. Što bi rekli na Najlonu: taknuto-maknuto. Pa ti preživi!

Ivana Vujanov

 

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

rts-vase-pravo-da-zna1

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

„Jump“ britanskog Channel 4 iliti Skok u prazan stomak

Ako ste mislili da smo u rijaliti sportu najgori na svetu, grdno ste se prevarili. Tačnije, još uvek ima neko ko je gori od nas, možda zato što ovi naši urednici, vlasnici i direktori „rijaliti televizija“ nisu čuli za talenat rijaliti šou „Skok“.

Naime, „Skok“ je rijaliti šou u kojem nekadašnje sportske i druge zvezde izvode ski skokove, spuštaju se niz bob stazu i takmiče u brzom klizanju, pokušavajući da dostignu profesionalce. Na spisku takmičara u prethodne dve godine našli su se uglavnom pevači, rijaliti zvezdice i TV prezenteri, ali i frizeri, ragbisti, plemkinje i sedmobojci u penziji.

Šou ima 12 takmičara, prve dve sezone emitovan je svaki dan tokom devet dana, a ove godine šou program emituje se jednom nedeljno i trajaće devet nedelja. Takmičare pripremaju profesionalci u zimskim sportovima, a program se emituje iz Insbruka i Kutaja. U toku je treća sezona, s najnižim rejtingom u istoriji rijalitija jer takmičari idu stopama slavnog britanskog skakača Edija Edvardsa, zvanično najgoreg skakača u istoriji ovog sporta.

Emisija britanskog Kanala 4 dospela je ovih dana na zao glas zbog čestih i opasnih povreda učesnika. Javnost u Britaniji digla se na noge, zgrožena činjenicom da su, za malo funti, ljudi u stanju da rizikuju i sopstvene živote, a da, kažu vazda cinični Britanci, naprave skok koji može da se meri sa skokom koji napravi auto kad naleti na izbočinu na putu. Čak i veličine kakav je olimpijac Linford Kristi pristale su na majmunisanje na skijama i vrištanje u bobu koji se bez kontrole spušta niz stazu, dok je nastup Heder Mils, bivše supruge Pola Mekartnija, zvane „lovac na novac“ prosto nametnuo sam od sebe.

Za sada im jedino dobro idu promotivne fotografije. Sistem „što tešnje to više puca“ obilato se koristi, Heder se, naravno, slikala u kupaćem kostimu jer ko šiša sneg, a šminka kojoj bi pozavidela i Ćo-Ćo-San preti da ofarba ceo Tirol u dugine boje, pod uslovom da namazana snajka, odnosno đuvegija, padne.

EVENT MAGAZINE ONLY. STRICTLY NO OTHER USE. HEATHER MILLS

Heder Mils, Dejli mejl

A padova je bilo, i to dosta, jer se do sada zbog povreda iz nadmetanja povuklo njih četvoro. Rezultat: jedna slomljen i operisan pršljen, jedan iščašen lakat, jedno pucanje ligamenta zadnje lože i jedan napuknuti nožni zglob.

Tako su zvezde rijalitija na kratko postale zvezde ozbiljnih vesti, koje su prenosile njihovo odvoženje helikopterom u najbližu bolnicu, sa sve braunilama, pumpama za vazduh i ostalim čudesima moderne medicine.

Ima li šanse da ovaj ski eksperiment zaživi i na našim prostorima? Naravno, samo da nađu nekog ko natuca engleski, mada dosta pomaže i Gugl prevodilac. Jer, svi su elementi tu: planine, čak i one na foto tapetu, omiljena su zimska destinacija naših „slavnih ličnosti“. Osim toga, rijaliti selebritiji dobro poznaju i zimske sportove, naročito kuvanu rakiju. Oni otmeniji sankali su se na padinama Rušnja, dok su ovi ruralniji redovno uvežbavali položaj za ski skokove u čučavcu u dnu dvorišta. Život je ovde vazda bio jeftin, a lomove ekstremiteta usavršili su u kafanskim i rijaliti tučama.

Jedino je malo tesno za ski opremu. Mada, i šta će im, nek lete naturalno, bez skija. Pravi povratak prirodi!

Ivana Vujanov

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: