Moje TV oko

TV weblog

S koje strane vetar duva: Ko dobija nacionalnu TV frekvenciju

Da je došlo do ozbiljnog medijskog prestrojavanja nad Srbijom pokazale su prve, neproverene vesti da je vlasnik RTV Pink Željko Mitrović dobio ponudu da za pola milijarde evra proda svoju medijsku imperiju. Iako u javnom odgovoru na ovu ponudu KKR-a, vlasnika Junajted grupa, pod čijom su šapkom SBB, televizije N1, Top i Sport klub, Mitrović nije štedeo reči, prodaja finansijskih „rupa bez dna“ kakve su Pink BH i Pink M, prošla je glatko. Mitrović je sve objasnio saopštenjem u četiri ruke, pardon, tačke, u kojima obećava veći bolji i jači Pink, skoncentrisan na Srbiju, zaboravljajući na svoje stare snove o osvajanju Balkana i dela Evropske unije.
Na vanrednoj sednici 19. aprila Regulatorno telo za elektronske medije probilo je noseve iznad žabokrečine u kojoj bitiše i objavilo konkurse za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija, što je trebalo da uradi pre pet godina, kada se ugasila TV Avala. Špekuliše se da će se za petu frekvenciju boriti Studio B, BK televizija, Kopernikus, ali i N1. Mala bara, puno krokodila, kladioničari i teoretičari raznih vrsta zavera puštaju mašti na volju, polemišući s neistomišljenicima na temu da li će na srpsko nebo ući ruski ili američki novac i šta to može da znači za našu zemlju.
Odgovor na ovo pitanje, pre nego što se konkurs završi, možda mogu da pruže izveštaji organizacije Reporteri bez granica i onaj čuveni godišnji, u vlasništvu Evropske komisije. Prema Reporterima, Srbija je za godinu dana nazadovala deset mesta, i sad se nalazi na 76. mestu, dok su napredak zabeležile ostale zemlje u okruženju: Hrvatska je 69. i napredovala je za pet mesta, Crna Gora 103, što je napredak za tri mesta, BiH je na 62. poziciji, s napretkom za tri mesta, a Makedonci su napredovali za dva mesta i sada su 108. Kao krivce, Reporteri navode sukobe između medija i vlasti, i visok nivo medijske koncentracije.
U izveštaju Evropske komisije navodi se da, i pored činjenica da postoje dva regulatorna tela RATEL i REM, ne postoje podaci o medijskim provajderima, REM još uvek ne radi u punom sastavu, pošto je u Savetu, od devet, popunjeno šest stolica, a monitoring rada potpuno je marginalizovan: REM je saopštio da nijedna komercijalna televizija s nacionalnom frekvencijom ne ispunjava sve uslove predviđene zakonom, za šta je predviđeno oduzimanje dozvole, ali bez ikakvih posledica po emitere, te se Evropska komisija opravdano pita čemu služe REM-ovci.
U narednim danima saznaćemo ko su ozbiljni kandidati za petu frekvenciju, a uskoro ćemo, nadam se, dobiti i pobednika. Videćemo uskoro po kom tačno ključu, i da li su tačne čaršijske priče da Rusi jačaju uticaj preko Karićeve televizije ili Amerikanci lupaju packe, instistirajući na medijskom pluralizmu kroz guranje N1 u nacionalne vode.
Dok se stvari ne raščiste, zadržaćemo malo pogled i na Pinku. Ne bi bilo prvi put da Mitrović jedno kaže, a drugo uradi. Setimo se smao najava o stotinu kvalitetnih programa, rijalitiju na jahti i prodoru u Sloveniju. Može da se desi da se ipak dogovori sa KKR grupom i proda RTV Pink. Ako se to desi, biće nam jasnije s koje strane vetar duva. Ako je vetar u pitanju, za duvanje smo sigurni da postoji u nekom obliku.
Ivana Vujanov

Slučaj TV pretplata: Referendumom protiv priručnog mobilijara

Kada se spomene TV pretplata, prosečni građanin razmišlja da li da se prvo uhvati za glavu ili za novčanik.

Jer, plaćanje nameta za usluge javnog servisa mnogi doživljavaju kao upeglanu hajdučiju budžetskih sisara, s posebnim osvrtom na plate nesrazmerne kvalitetu i obimu prikazanog. I tako je svuda, ne samo u Srbiji, pokazuju vesti iz skoro komšijske nam Švajcarske. Oni su, naime, posle političkog pritiska desnice, odlučili da na referendumu pokažu svoje mišljenje o opravdanosti finansiranja javnih televizijskih i radio programa. Predlog da se ukine obavezna pretplata za javni servis odbačen je, a Javni servis Švajcarske pohvalio se činjenicom da je minimalni broj švajcarskih kantona ili regija na referendumu glasao za ukidanje pretplate. Njihova mesečna pretplata, inače, iznosi oko 33 evra mesečno, što ne predstavlja veliko zahvatanje u inače dubok švajcarski džep, i predlozi za njeno ukidanje imali su više političku od praktične note.

Emiteri širom Erope, posle ovog iskazivanja društvene svesti i savesti, konačno mogu da odahnu. To je jasan signal ostalim zemljama da neka vrsta javnog servisa treba da postoji, barem u savremenim evropskim društvima.

Kako stvari kod nas stoje? Kao prvo, teško da ćemo imati novca za takvu vrstu finansijske ekskurzije, iako nam razne vrste izjanjšavanja po principu “jelda da je lepo kad je napolju sunce” nisu nimalo strane. Ipak, prosečnom glasaču, umornom od rada za crkavicu, rastezanja šlajpika i zatezanja kaiša, teško pada da za uzaludnu rabotu kao što je “treba li nam javni servis i zašto je odgovor potvrdan” potroši teško zarađen slobodan dan.

Zato naši TV poslenici mogu da odahnu. Fotelje, stolice, divani i priručni mobilijar za velikane platnog spiska i skoro volontersku boraniju, ostaće dupke puni i u narednom, dužem periodu. S druge strane, solomonsko rešenje u vidu simbolične pretplate od stotinu pedeset dinara, uz mentalno marginalizovanje činjenice da se RTS i dalje finansira iz republičkog budžeta, unelo je red na potražnoj strani knjige bilansa Javnog servisa Srbije. To su, srećom, osetili i gledaoci – u poslednje vreme pojačan je filmski, serijski, sportski, pa čak i dečiji program. Da li uvek i na srećan način, sudiće javnost.

Za sada, sto i kusur dinara za prikazivanje novih epizoda “Vojne akademije”, “Nemanjića”, Evrosonga, SP u atletici i Zimskih olimpijskih igara, makar i u krnjem obliku, čini se sasvim zadovoljavajućom sumom, a izveštaje sa sednica na kojima se odobrava budžet za narednu fiskalnu godinu ionako niko ne sluša.

Doduše, ne bi bilo loše kad bi čelnici RTS-a poslušali apele građana i u osnovnu ponudu uveli paket koji sada s teškom mukom prodaju MTS-ovim IPTV pretplatnicima. I gledalačka boranija zaslužila je kanale poput “Trezora”, RTS Kola, RTS Muzike, RTS Drame pogotovo.

A kad smo već kod drame, ne bi bilo loše i da konačno pošalju rešenja na silne zahteve za oslobađanje od pretplate za korisnike koji u vikend i kućama koje ne koriste nemaju televizore. Čisto da se građani ne uskopiste i organizuju referendumčić. Švajcarcima u inat.

Ivana Vujanov

Moja arhitetka o TC u Rajićevoj: Poslednja osmatračnica Balkana

Projektovati jedan arhitektonski objekat znači naći najoptimalnije rešenje za date uslove. U svakom smislu: funkcionalnom, ekonomskom, zanatskom, ekološkom, istorijskom, kulturološkom, estetskom, socijalnom. Nažalost arhitektura, danas, sve češe postaje luksuz, statusni simbol onih koji imaju mnogo novca i sredstvo kojim će ga još više umnožiti.. U miljeu takvih okolnosti danas arhitekti projektuju pa i projektanti tržnog centra u Rajićevoj arhitekti Milan i Vladimir Lojanica.

 Šta to znači?Ostavimo po strani “rekla kazala“ “živih ljudi“ (tekst B. K) ili investitora (tekst B. S ). Pođimo od mesta gradnje (genius loci) koje u ahitekturi, koja teži svom smislu, znači mnogo. Mogli bismo reći gotovo sve! Ovaj objekat se nalazi na najatraktivnijoj i najznačajnijoj lokaciji naše vekovne srpske prestonice.

Poslednja osmatračnica koja se pruža sa poslednjeg grebena koji se sa Balkana spušta prema Evropi. U najvažnijoj žili kucavici života te prestonice Knez Mixajlovoj ulici, iznad ušća Save u Dunav. Tik uz Kalemegdan. Vodeći računa o svemu tome projektanti su tako projektovali objekat da se svo okruženje može sagledati ne samo sa svih njegovih terasa već da ono postane sastavni deo i unutrašnjih prostora. Setimo se svih ostalih novoizgrađenih autističnih tržnih centara koji su se zatvorili u svoju nutrinu primoravajući korisnike na klaustrofobične prostore gde moraju da gledaju samo u robu, robu Postići to u stešnjenim prostorima starog jezgra nekoga grada više je nego umetnost. A privoleti investitora da sve vizure ne zagradi prodavnicama punim razne robe graniči se sa neverovatnim!Zahvaljujući tim vizurama mnogi su tek u tom objektu shvatili na kakvom se čudesnom mestu nalazii naš nikad dovoljno voljeni grad Beograd.

Na jednom takvom mestu i objektu koji izlazi na četiri ulice potpuno neusaglašene međusobno, ni po visinskim kotama, ni po pešačkim linija kretanja, ni po objektima koji ga okružuju u pogledu gabarita i likovnih karakteristika, projektanti su uspeli da organizuju trajektorije kretanja svih korisnika da se one odvijaju skladno, neusiljeno i vode korisnika razumno ka njegovim odredištima. Primer. Kad prilazite objektu iz Uzun Mirkove ulice vi idete novostvorenom ulicom pored Kuće sa zelenim pločicama a onda nastvaljate pravo kroz zatvoreni prostor objekta kao kroz pokriveni deo ulice i izlazite na stvorenu pjacetu ka Knez Mihajlovoj. Povlačenjem objekta sa regulcione linije u Knez Mihajlovoj ulici ne samo što se “odgušio“ čitav prostor već se omogućilo i sagledavanje dva susedna stara nevelika ali dragocena zdanja.

Objekat je veoma skrupulozno integrisan u postojeće tkivo starog jezgra Beograda. Stepenastim rastom po vertikali ili pak izvlačenjem direktnom vertikalom, tamo gde se to moralo, kao u slučaju hotela ali na mestu gde je to bilo odgovarajuće, u Uzun Mirkovoj ulici. I najstarije nasleđe iz rimskog perioda našlo je svoje mesto u zastakljenom podu na trgu-pjaceti. Posle vekova čamovanja pod zemljom ono je sada moguće videti i u svakodnevoj šetnji.

I u likovnom smislu izlazak na svaku od četiri ulice dobio je adekvatno, različito tumačenje a da sam objekat nije izgubio na svojoj celovitosti. Naročito u unutrašnjem integralnom prostoru. Tako u Uzun Mirkovoj ulici imate mondrijansku fasadu hotela kao kontrapunkt secesijskoj fasadi “Kuće sa zelenim pločicama“. A na fasadi, prema ulici Kralja Petra, stoje citati na staklu kuća srušenih u bobardovanju 1941!A prema Knez Mihajlovoj ulici potpuno savremena zastakljena fasada visoke tehnologije. Ne znam ni jedan objekat u nas koji je u toj meri uspeo da se uklopi u jedno tako složeno okruženje a istao tako i da i bliže i šire veoma atraktivno okruženje integriše u svoju unutrašnjost.

Posebna vrednost ovog arhitektonskog objekta jeste to što se ima utisak kao da se na taj prostor spustilo jedno stakleno zvono te se vi u enterijeru osećate kao da ste na otvorenom. Snopovi prirodne svetlosti dopiru do vas sa svih strana. A objekat vas sa otvorenog prostora na trgu neosetno i postepeno, preko nastrešnice, uvodi u unutrašnjost u kojoj vas dočekuje zenitalno osvetljenje koje pojačava osećaj da ste i dalje na otvorenom. A na tom mestu sakupljanja i okupljanja sjedinjuju se svi pravci kretanja. Čini se na samo najbližeg okruženja već i onih iz daleka.

Još jedan detalj potvrđuje konstataciju kako se o svemu vodilo računa. Most koji povezuje, na jednoj od etaža, hotel sa ostalim gabaritom objekta jesta pravi most uzdignut iznad donjeg dela torza objekta tako da ne zaklanja ni vizure prema nepreglednoj banatskoj ravnici sa te strane. Dok s kaskadiranih terasa prema Novom Beogradu, Savi i Dunavu posetocu zastaje dah od lepote pogleda koji se odatle pružaju!

I u samom funkcionisanju same namene objekta napravljen je korak dalje od uobičajenih načina rešenja. Ona su veoma često šematska. Pa tako imate jedan paralelopiped u kom se korisnici kreću napred- levo nazad-desno. Ili u krug. Ovde su vam linijae kretanja usklađene sa prilazima objektu iz raznih pravaca pa vam se tako i prodavnice nižu usput. Dinamika kretanja je prirodna i ne morate da obiđete ceo objekat da biste našli put do svog izlaza i lako “šmugnete“ ka svom odredištu ili odmorištu.

Da se vratimo na početak. Projektanti tržnog centra Rajićeva dali su najoptimalnije rešenje za date uslove. Zar treba da čekamo opet da neki Martino Stirli u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku napravi novu izložbu o arhitekturi naših arhitekata pa tek onda da shvatimo njenu vrednost kada bi se na naslovnoj strani njenog kataloga, kao na ovoj koja se otvara 15. jula u tom muzeju a na čijoj naslovnoj strani su Zapadne kapije Beograda arhitekte Mihajla Mitrovića, našao možda tržni centar u Rajićevoj arhitekata Milana i Vladimira Lojanice!

Milica Radosavljević

Moja arhitetka o TC u Rajićevoj: Poslednja osmatračnica Balkana

Projektovati jedan arhitektonski objekat znači naći najoptimalnije rešenje za date uslove. U svakom smislu: funkcionalnom, ekonomskom, zanatskom, ekološkom, istorijskom, kulturološkom, estetskom, socijalnom. Nažalost arhitektura, danas, sve češe postaje luksuz, statusni simbol onih koji imaju mnogo novca i sredstvo kojim će ga još više umnožiti.. U miljeu takvih okolnosti danas arhitekti projektuju pa i projektanti tržnog centra u Rajićevoj arhitekti Milan i Vladimir Lojanica.

 Šta to znači?Ostavimo po strani “rekla kazala“ “živih ljudi“ (tekst B. K) ili investitora (tekst B. S ). Pođimo od mesta gradnje (genius loci) koje u ahitekturi, koja teži svom smislu, znači mnogo. Mogli bismo reći gotovo sve! Ovaj objekat se nalazi na najatraktivnijoj i najznačajnijoj lokaciji naše vekovne srpske prestonice. Poslednja osmatračnica koja se pruža sa poslednjeg grebena koji se sa Balkana spušta prema Evropi. U najvažnijoj žili kucavici života te prestonice Knez Mixajlovoj ulici, iznad ušća Save u Dunav. Tik uz Kalemegdan. Vodeći računa o svemu tome projektanti su tako projektovali objekat da se svo okruženje može sagledati ne samo sa svih njegovih terasa već da ono postane sastavni deo i unutrašnjih prostora. Setimo se svih ostalih novoizgrađenih autističnih tržnih centara koji su se zatvorili u svoju nutrinu primoravajući korisnike na klaustrofobične prostore gde moraju da gledaju samo u robu, robu Postići to u stešnjenim prostorima starog jezgra nekoga grada više je nego umetnost. A privoleti investitora da sve vizure ne zagradi prodavnicama punim razne robe graniči se sa neverovatnim!Zahvaljujući tim vizurama mnogi su tek u tom objektu shvatili na kakvom se čudesnom mestu nalazii naš nikad dovoljno voljeni grad Beograd.

 Na jednom takvom mestu i objektu koji izlazi na četiri ulice potpuno neusaglašene međusobno, ni po visinskim kotama, ni po pešačkim linija kretanja, ni po objektima koji ga okružuju u pogledu gabarita i likovnih karakteristika, projektanti su uspeli da organizuju trajektorije kretanja svih korisnika da se one odvijaju skladno, neusiljeno i vode korisnika razumno ka njegovim odredištima. Primer. Kad prilazite objektu iz Uzun Mirkove ulice vi idete novostvorenom ulicom pored Kuće sa zelenim pločicama a onda nastvaljate pravo kroz zatvoreni prostor objekta kao kroz pokriveni deo ulice i izlazite na stvorenu pjacetu ka Knez Mihajlovoj. Povlačenjem objekta sa regulcione linije u Knez Mihajlovoj ulici ne samo što se “odgušio“ čitav prostor već se omogućilo i sagledavanje dva susedna stara nevelika ali dragocena zdanja.

Objekat je veoma skrupulozno integrisan u postojeće tkivo starog jezgra Beograda. Stepenastim rastom po vertikali ili pak izvlačenjem direktnom vertikalom, tamo gde se to moralo, kao u slučaju hotela ali na mestu gde je to bilo odgovarajuće, u Uzun Mirkovoj ulici. I najstarije nasleđe iz rimskog perioda našlo je svoje mesto u zastakljenom podu na trgu-pjaceti. Posle vekova čamovanja pod zemljom ono je sada moguće videti i u svakodnevoj šetnji.

I u likovnom smislu izlazak na svaku od četiri ulice dobio je adekvatno, različito tumačenje a da sam objekat nije izgubio na svojoj celovitosti. Naročito u unutrašnjem integralnom prostoru. Tako u Uzun Mirkovoj ulici imate mondrijansku fasadu hotela kao kontrapunkt secesijskoj fasadi “Kuće sa zelenim pločicama“. A na fasadi, prema ulici Kralja Petra, stoje citati na staklu kuća srušenih u bobardovanju 1941!A prema Knez Mihajlovoj ulici potpuno savremena zastakljena fasada visoke tehnologije. Ne znam ni jedan objekat u nas koji je u toj meri uspeo da se uklopi u jedno tako složeno okruženje a istao tako i da i bliže i šire veoma atraktivno okruženje integriše u svoju unutrašnjost.

Posebna vrednost ovog arhitektonskog objekta jeste to što se ima utisak kao da se na taj prostor spustilo jedno stakleno zvono te se vi u enterijeru osećate kao da ste na otvorenom. Snopovi prirodne svetlosti dopiru do vas sa svih strana. A objekat vas sa otvorenog prostora na trgu neosetno i postepeno, preko nastrešnice, uvodi u unutrašnjost u kojoj vas dočekuje zenitalno osvetljenje koje pojačava osećaj da ste i dalje na otvorenom. A na tom mestu sakupljanja i okupljanja sjedinjuju se svi pravci kretanja. Čini se na samo najbližeg okruženja već i onih iz daleka.

Još jedan detalj potvrđuje konstataciju kako se o svemu vodilo računa. Most koji povezuje, na jednoj od etaža, hotel sa ostalim gabaritom objekta jesta pravi most uzdignut iznad donjeg dela torza objekta tako da ne zaklanja ni vizure prema nepreglednoj banatskoj ravnici sa te strane. Dok sa kaskadiranih terasa prema Novom Beogradu, Savi i Dunavu posetocu zastaje dah od lepote pogleda koji se odatle pružaju!

 I u samom fonkcionisanju same namene objekta napravljen je korak dalje od uobičajenih načina rešenja. Ona su veoma često šematska. Pa tako imate jedan paralelopiped u kom se korisnici preću napred- levo nazad-desno. Ili u krug. Ovde su vam linijae kretanja usklađene sa prilazima objektu iz raznih pravaca pa vam se tako i prodavnice nižu usput. Dinamika kretanja je prirodna i ne morate da obiđete ceo objekat da biste našli put do svog izlaza i lako “šmugnete“ ka svom odredištu ili odmorištu.

Da se vratimo na početak. Projaktanti tržnog centra Rajićeva dali su najoptimalnije rešenje za date uslove. Zar treba da čekamo opet da neki Martino Stirli u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku napravi novu izložbu o arhitekturi naših arhitekata pa tek onda da shvatimo njenu vrednost kada bi se na naslovnoj strani njenog kataloga, kao na ovoj koja se otvara 15. Jula u tom muzeju a na čijoj naslovnoj strani su Zapadne kapije Beograda arhitekte Mihajla Mitrovića, našao možda tržni centar u Rajićevoj arhitekata Milana i Vladimira Lojanice!

Milica Radosavljević

 

Изложба југословенске архитектуре у Музеју модерне уметности у Њујорку: У служби државне политике

Гост писац: арх. Милица Радосављевић

У Музеју модерне уметности у Њујорку (популарном МОМИ) петнаестог јула ове године отворена је изложба  посвећена југословенској архитектури под насловом  „Ка бетонској утопији“ архитектура у Југославији од 1948-1980 које ће трајати до петнаестог јануара следеће године.Кустоси су Мартино Стирли  кустос МОМЕ и Владимир Кулић архитекта,београдски ђак и професор у САД.

За сваку архитектуру треба да постоје разлози који јој дају суштину и смисао.Данас је тога све мање јер је главни мотив постао профит.Као да су данас архитекти пристали да граде објекте који су више статусни симбол онима који имају много новца.Како се то данас популарно каже „дилери имиџа“.

Југославија је у свему била „нашто између“ па и у изградњи.Они који су представљали ивеститора,а најчешће је то била држава, нису били оруђе „тврде државе“. А  нису то биле ни приватне фирме заинтересоване првенствено за профит.Тако да су се за врема „меког“ социјалзма поткрадала здања у којима су аутори успевали да допру до правих разлога за своје идеје који су давали суштину и смисао решењима и формама.

А ево шта у том смислу пише на унутрашњој страни корица ове изложбе:

„Ситуирана између два блока хладног рата Југославија је произвела „паралелни универзум“ модерне архитектуре направљен да изађе у сусрет потребама земље јединственог бренда самоуправног социјализма,често описиваног као „трећи пут“.Одговарајући на социјалну и политичку климу југословенски архитекти су слободно реинтерпретирали међународне токове пројектовања утапајући га у разноврсне локалне  градитељске традиције.У исто време Југославија је била главни извозник модерне архитектуре у постколонијалној Африци и на Средњем истоку.“

134

Можда је то разлог зашто се појављује интересовање за архитектуру Југославије на једном од претходних Бијенала архитектуре у Венецији (за архитектуру коју је градио Енергопројект нарочитоу Африци) па и на овој поменутој изложби у МОМИ.То је изузетна и ретка прилика која треба да нас радује.Изложба је темељна,високо професионално урађена.Са филмом,макетама,цртежима фотографијама и пројектима .Тематски је подељена на јавне објекте,становање,

споменичке комплексе,појединачне ауторске личности,изградњу градова,хотелске комплексе,изградњу Скопља после земљотреса,деструкцију архитектуре, појединачна здања.

Међутим,проблем се јавио кад је у питању одабир онога што је приказано и критеријуми у вредновању.Када су у питању кустоси и установа која је ту изложбу организовала очекивало се да ће они бити независни од сваке политике али они то нису били.

142.jpg Пажљивом анализом установљено је да су од одабраних и приказаних(а и ту постоји разлика) српски архитекти и архитектура веома скромно приказани.И по броју и по квалитету и начину на који су приказани.Свега је деветнаест посто српских грађевина присутно у каталогу.На изложби још мање.

Рецимо објекат Генекс кула уваженог доајена југословенске архитектуре Михајла Митровића, који се налази на наловној корици обимног каталога ,није приказан на изложби.Објекат Сава центар архитекте Стојана Максимовића је приказан само са два снимка ентеријера.Од чувене београдске школе становања приказани су само блокови 21 и 23 архитеката А.Стјепановића,М.Главички,Божидара Јанковића и Бранислава Караџића као и насеље Церак Винограда брачног пара Марушић и то само на изложби. Нема га у каталогу.А стамбени објекти хрватског архитекте Драга Галића више пута  више њих.Архитектура нашег академика Милана Лојанице приказана је само са неком шемом стана.Трг партизана у Ужицу архитекте Станка Мандића је приказан  једном веома малом основом без фотографија.Објекат на Сутјесци архитекте Ранка Радовића је приказан неким снимком детаља прозора вероватно да се не би видело како је разорен.

IMG_20181025_172030_resized_20181201_051650846Слободиште Богдана Богдановића са веома малом и лошом фотографијом.Али зато Трг републике у Љубљани са пет шест великих фотографија на целој страни.Раднички универзитет Моша пијаде у Загребу Радослава Никшића и Нинослава Кучана са две велике фотографије и три цртежа.А Музеј савремене уметности у Београду ,антологијско дело академика Ивана Антића и архитекте Иванке Распоповић, са две фотографије и једним цртежом.Сплит три архитекте Динка Ковачића са шест фотографија и једним цртежом.

У посебним просторима приказана су дела тројице архитеката.Јурија Најдхарта,Богдана Богдановића и Едварда Радвникара.И то би можда било довољно да потврди утисак о квалитету одабира али мора се рећи да радови  архитекте Бопгдана Богдановића нису представљени фотографијама његових пејзажних решења споменичких комплекса већ његовим малим скицама.

Затим у одељку посвећеној деструкцији и рушењу архитектонских здања имате преко целе стране фотографију паномораме Сарајева чађавог од бомби и у пламену.Електродистрибуција БИХ архитекте Ивана Штрауса сва чађава и руинирана.Али зато Генералштаб архитекте Николе Добровића сав нашминкан да једва приметите да је оштећен.На Косову пак сршена џамија и једна мала православна црква Свете тројице у Петрићу.Авалски торањ  архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића није приказан порушен али зато скупштина БИХ пламти запаљена.

Хала један београдског сајма академика Милорада Пантовића приказана је моделом на коме је гомила џакова и група срадника.Према овој изложби највећу пажњу од наших архитеката заслужује архитекта Милица Штерић која има више прилога (зграда Енерго пројекта и објекти у Африци које је радола са колегом Зораном Бојовићем) па чак и разговори са сарадницима и фотографија њеног бироа.У одељку хотели нема ни један хотел који су пројектовали српски архитекти.Могло би се навести још примера али је и ово довољно да би били поткрепљени утисци да је одабир и креитеријум вредновања лош и тенденциозан.

На улазном зиду су извадци из историје Југославије.Ево пар превода  неких од њих:

Број убијених у Јасеновцу је 80000.

1967-71

Као део Хрватског прољећа антифедералистички протестанти су захтевали већу аутономију у оквиру Југославије.

1968

Следећи економске реформе студентски протести у Београду и на другим  универзитетским центрима захтевају већу економску једнакост.

1981

Албанско становништво је захтевало да Косово,аутономна област Србије добије статус републике.Демонстарције су угушене војном силом распламсавајући растућу нетрпељивост између Срба и Албанаца.

1991.Као одговор на српски национализам Словенија и Хрватска прогласиле независност од Југославије,која се распала по федералним границама.

И шта рећи?Владимире Кулићу,Владимире Кулићу?

 

Kvazinauka na televiziji: Srpski Kvantaš i spiralni um

Jutarnji programi televizija s nacionalnom frekvencijom sve su zanimljiviji, što na najbolji način potvrđuje teoriju o rastućem gledalačkom tržištu upravo u vremenu između šest i deset sati ujutru. Od komešanja nastalih transferima televizijskih vedeta s jedne televizije na drugu, preko pojačavanja sadržine emisija, broja voditelja i tema kojima se bave, jutarnji programi RTS, TV Prva, TV Pink i Hepi TV nekako su uspeli da se nametnu, najviše zbog toga što gledaocima, osim servisnih informacija, nude i neke druge teme koje tište javnost, većinom izbegavajući političarenje.

I, kao i uvek, kad nastane tematska suša ili ih ispale ozbiljni gosti, za okrugli sto dovedu se kontroverzne, a ponekad i samokonfliktne ličnosti, da ne spominjemo sad neke tamo dijagnoze. Ovoga puta pažnju javnosti privukao je neobični dvojac: astrolog i ezoteričar Predrag Petković koji je u međuvremenu samoavanzovao do kulturologa, i publicista, geopolitičar i teoretičar zavere Dejan Lučić.

Egzotični gosti izneli su ništa manje egzotične filozofske i saznajne stavove. Posle izlaganja kulturologa Petkovića i najtvrđi scijentista dobio je neviđeni poriv da se prekrsti. On je, naime, izlaganje počeo tvrdnjom da je Zemlja ravna ploča i da se ne kreće, uz prigodno obrazloženje: „Po zvaničnoj teoriji Zemlja se kreće brzinom 1.600 kilometara na sat, više nego duplo brže od aviona. Da je tako, avion nikad ne bi stigao na odredište.“ Zbogom fiziko, matematiko i pameti.

Niz je nastavljen, uz bisere narodne mudrosti na astronomske teme: „Nikad niko nije otišao na Mesec“, „Nema satelita koji prati avione na južnoj hemisferi“. Prešlo se zatim na geografiju: „Reke ne bi mogle uzvodno da teku da je zemlja lopta“, „Nema juga, jug ne postoji. Antarktik okružuje Zemlju, a iza njega postoji mnogo kontinenata. Ima tri prolaza kojim prolaze u mora iza Antarktika.“ Scila, Haribda i – ne mogu da se setim kako se zvala ona mala iz „Metamorfoza“. Gorgona. A potom i na fiziku „Ne postoje sateliti, oni su u termosferi sa temperaturom od 2.500 stepeni.“ Nisam bio, nisam video, niko nije, ali znam da je vruće.

I dok su Jovana Joksimović i Srđan Predojević pokušavali da, podacima iz školskih knjiga i znanjem koje čini opštu kulturu, objasne gostu da je na krivoj, ako ne i zakrivljenoj stazi, šnjur je preuzeo teoretičar zavere, gospodin Lučić Kvant, teorijom o specifičnom načinu kreiranja misli u Srba, takozvanom kvantnom. Odatle je, valjda, nastao i Kvantaš, na kome se Srbi najbolje i snalaze. Elem, po njegovoj teoriji, postoje tri tipa uma, a mi, kao u vicu o Lali, Amerikancu i Rusu, posedujemo onaj kvantni, najbolji:

„Srbi imaju kvantni um. Um koji na nekonvencionalni način rešava probleme. Pomoću štapa i kanapa. Takvi ne postoje na Zapadu. Postoji matematički um na Zapadu, kvantni kod Srba i spiralni među Kinezima i Japancima“. Reče kvantni Dejan, dok su se ne tako kvantni Srđan i Jovana razmišljali da li da od smeha odmah padnu pod sto ili da prethodno drmnu nešto ljuto, da im se bar u glavi okreće kad već Zemlja stoji i ne mrda.

„Srbi su jedini narod koji kupi neku mašinu i koristi je bez čitanja uputstva“. Jer čitanje uputstava škodi kvantnoj inteligenciji i snalaženju kroz Scilu i Haribdu do bolje budućnosti tamo negde iza Antarktika. U Limburgu.

Ivana Vujanov

„Koreni“ na RTS-u: Bludni sin i nemirne godine

U selima Gornji Račnik i Bagrdan, nedaleko od Jagodine, pre nešto više od godinu dana pala je prva klapa na snimanju serije kojoj se konačno radujemo. “Koreni”, Radio-televizija Srbije, u izvršnoj produkciji producentske kuće „Eye to Eye“, serija je od deset epizoda koje se od pre dve nedelje emituju na Prvom programu RTS-a.

Nastala po odličnom istoimenom romanu Dobrice Ćosića, serija “Koreni” konačno je uspela da pogodi ukuse i kritike i publike. Ovi prvi zadovoljni su glumačkom podelom i izvedbom, scenografijom, kostimima i muzikom: tačno onim stavkama zbog kojih su seriju “Nemanjići” s pravom dočekali na nož. Ovi drugi sa zadovoljstvom se prisećaju detalja iz školske lektire, hvataju beleške i citate i s nestrpljenjem očekuju narednu epizodu sage o porodici Katić, u burnom vremenu stvaranja moderne srpske države.

Priču o Katićima režirao je Ivan Živković, u scenario je pretočio Đorđe Milosavljević. Za sumornu atmosferu srpskog sela na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek zaslužni su direktor fotografije Goran Volarević, scenograf Milenko Jeremić, kostimograf Boris Čakširan, šminker Marija Jovanović Kovačević, ali i kompozitorka Irina Dečermić.

Ipak, glavna pažnja usmerena je na glumačku podelu. Maestrlni Žarko Laušević igra TV ulogu života, sjajno odslikavajući tragični lik rodonačelnika porodice Aćima Katića koji, kroz odnos s večno sukobljenim sinovima, pokazuje svu tragiku srpskog političkog bivstva, oličenu u ratu tradicionalnih i novovremskih liberalnih stavova koji posledično donose raskol u bogatu i naprednu porodicu.

Dobrica Ćosić priči o Katićima posvetio je praktično ceo svoj zreli spisateljski život, prateći potomke Đorđa i Vukašina kroz vrtlog Prvog svetskog rata, međuratno političarenje, fašizam i stradanje u Drugom svetskom ratu, burne poratne informbirovske godine. Da li će Radio televizija Srbije uspeti da priču ispredenu na nekoliko hiljada strana pretoči u serijal i, što je još važnije, izvede ga do kraja, pokazaće naredne godine. Za sada možemo da uživamo u početku srpske verzije biblijske priče o povratku bludnog sina i prvim nagoveštajima budućih sukoba unutar porodice Katić. Atmosferu uspavanog seoskog života sjajno odslikavaju sporedni likovi, a njihova interakcija sa glavnim junacima smislena je i svrsishodna, bez lutanja i praznog hoda. Sasvim dovoljno da zadrži pažnju publike i još jednom pokaže na koji način se jedan sjajan roman može pretočiti u kvalitetnu seriju, poručujući nam u konačnici da uspeh „Korena“ i neuspeh „Nemanjića“ možda ipak leže u sadržaju, a ne u formi.

Možda se jedina mana može pronaći u – govoru. Iz nepoznatog razloga autori su digli ruke od insistiranja na lokalnom izgovoru kosovsko-resavskog dijalekta kojim bi trebalo da se govori u Ćosićevom Prerovu. Da li zbog toga što su glumci uglavnom sa područja istočnohercegovačkih i šumadijsko-vojvođanskih govora, tek, i Aćim, Vukašin, Đorđe i Simka govore u seriji najčistijim književnim govorom. Šteta, jer su svi sposobni da iznesu dijalekatski tekst, a ne možemo a da se ne setimo s kojom je lepotom Tanasije Uzunović oživeo upravo ovaj kosovsko-resavski govor u seriji „Moj rođak sa sela“.

A što se rasprave na temu „liberal-naprednjak“ tiče, valja se držati zlatnog pravila da se za dobrim konjem diže prašina i da je sasvim svejedno koje je boje i sastava. Ako je dokazivanje da li je starija koka ili jaje bilo dovoljan razlog da mnogi ponovo posegnu za Ćosićevom knjigom, cilj je postignut. I tako treba i da ostane.

Ivana Vujanov

Život priča Tatjane Vojtehovski: Prašina, kruna i teške priče

Druga sezona emisije TV Prva „Život priča“ na TV Prva, autorke Tatjane Vojtehovski, potvrdila je koliko je priča o običnim ljudima s neobičnim problemima sposobna da privuče pažnju javnosti, nudeći dubinu iskrenosti i otvorenosti, teskobu života i jačinu borbe za bolje sutra. Naravno, ništa od toga ne bi moglo da se ostvari da nije energije i angažovanosti autorke, čija je karijera, osim nesrećnog vezivanja za TV Pink, obeležena upravo ovim retkim talentom da nanjuši priču sa margine i uspešno je dovede pod lupu javnosti.

Priče i ljudi koji su gostovali u emisiji „Život priča“ odavno su postale deo medijske istorije Srbije. Setimo se samo gostovanja Dragane Janković, majke četrnaestogodišnjeg Alekse koji se 2011. godine ubio jer je bio žrtva vršnjačkog nasilja. Svaka od tih priča nosi tešku poruku, ali je i deo napora autorke da, prikazivanjem priča o temama o kojima se ćuti, pokaže da žrtve imaju lice, da se nesreće ne dešavaju nekom drugom, da postoje ljudi koji umeju i moraju da se nose s nevoljom i iz nje ponekad izađu kao pobednici.

Istina, ove priče imaju istu tematiku kao grozomorni serijal „Trenutak istine“ po kojem je Tatjana postala poznata radeći na TV Pink. Trenuci su to na koje je stalno vraća nenaklonjena javnost, iz mentalnog trapa vadeći pitanje o uživanju za vreme silovanja, koje je Tanja postavila u jednoj od brojnih kontraverznih epizoda.

Trebalo je imati hrabrosti i u novu životnu priču, posle Pinka i Adria medija grupe, ući birajući potpuno iste teme, ali sa sasvim drugačijim pristupom. Umesto provokativnih, često surovo besramnih pitanja kojima ogoljeva nesrećne sagovornike, spremne da za novčanu nadoknadu otkriju sav svoj prljav veš, Tatjana Vojtehovski postavlja pitanja kojima dezintegriše lažni moral, seksizam, homofobiju, razračunavajući se s predrasudama i slikajući portrete neprilagođenih pojedinaca koji su imali dovoljno hrabrosti da plivaju uzvodno.

Autorka je nedavno rekla da s posebnom pažnjom pristupa svakoj priči, ne samo iz pobude da sve bude novinarski tačno, već i iz saznanja da ljudi daju „svoje kucajuće srce na dlanu“.

I to se iz ovih emisija i vidi, a Tatjana priču o ljudima nastavlja da širi preko društvenih mreža, spajajući prirodno snažnu energiju sa društvenim aktivizmom kojem se posvetila na sebi svojstven način. Ne čudi zato da joj se obraćaju kada žele da „progura“ neku humanitarnu akciju ili skrene pažnju javnosti na neko dete kojem treba novčana pomoć. Jer, iskrenost, a toga kod Vojtehovski nikada nije nedostajalo, umeju svi da prepoznaju, i znaju da cene ljude koji priznaju da su i kada pogrešili i, što je još važnije, ne ponavljaju greške.

Možda upravo u tome leži razlog zbog kojeg joj junaci njenih priča bukvalno sami dolaze na noge. Imati poverenja u novinara koji će pred kamerama i milionskim auditorijumom da otkrije sve vaše duboko zakopane tajne, retko je i opasno oružje. A Tatjana je do sada uspevala da ga uperi na pravo mesto. Na zadovoljstvo svih koji prate njen rad i onih koji cene ljude koji umeju da se podignu iz prašine, otresu krunu, vrate je na glavu i nastave dalje.

Nacionalna frekvencija i aligatorske cipele

Na vanrednoj sednici 19. aprila Regulatorno telo za elektronske medije objavilo je konkurse za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija. Ovaj posao praktično je trebalo da se uradi pre pet godina, kada se ugasila TV Avala – ako je uopšte trebalo da se radi, ali o tome ćemo kasnije.
Od aprila do dana današnjeg ne prestaju špekulacije s imenima televizija-kandidata za jedinu preostalu slobodnu nacionalnu frekvenciju, ali su se nekako izdvojili Studio B, BK televizija, Kopernikus, mada ima i onih koji kažu da su u trci i N1 i RTL, kome bi ovo bio treći pokušaj da uđe na srpsko nacionalno TV tržište.

Rok za prijavu emitera za nacionalnu frekvenciju je istekao, konačna lista biće objavljena početkom naredne nedelje. U međuvremenu, kandidati imaju priliku da poprave utisak dopunom dokumentacije. Posle objavljivanja konačne liste sledi žalbeni proces, što će, prema očekivanjima, potrajati do kraja septembra, taman na vreme da nova nacionalna televizija predstavi javnosti jesenju programsku šemu.

A baš kod te šeme se javnost i spotiče. Jer, praktično nijedna od televizija koje su se, kako se šuška, kandidovale za nacionalnu frekvenciju, nema program kojim bi uspela da konkuriše „velikoj četvorci“ – RTS-u, Pinku, Prvoj televiziji i Hepiju.

Jer, ovo parče šer kolača teško će zagristi BK TV koja se na mala vrata, preko intereneta i kablovskih distributera vratila u etar, samo da bi nas zasipala reprizama iz praistorije televizije. Slična situacija je i sa TV Studio B koji, osim informative, nudi stare serije i još starije filmove, obesmišljavajući svaki pokušaj da se gledaoci duže zadrže na njihovom kanalu. O „slučaju RTL“ pisali smo više puta tokom godina njihovog pokušavanja da uđu na srpsko medijsko tržište, a N1 televizija morala bi da, osim informative na koju neki nabiraju noseve, ponudi i emisije zabavnog i edukativnog tipa, te čisto sumnjam da će, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog toga, biti ozbiljan kandidat za nacionalnu frekvenciju.

Hoće li u ovoj trci pobediti ruski, američki ili nemački uticaj, videćemo vrlo skoro. Ono što u ovoj gužvi uporno propuštamo jeste činjenica da je naše medijsko nebo veoma skučeno, kao i da su, prema studiji Evropske unije, urađenoj svojevremeno po nalogu Vlade, nama dovoljne dve nacionalne frekvencije: ona obavezna, koja ide Javnom servisu i jedna komercijalna.

Nešto više od sedam miliona gledalaca, čak i kad ubrojimo najmlađe, premala su ciljna grupa za pet komercijalnih televizija i dva javna servisa. Ako tome dodamo da je u isto vreme za upražnjena mesta na lokalnim i regionalnim frekvencijama na MUH 2 konkurisalo čak 25 televizija, a podataka još uvek nemamo za sve frekvencije, jasno je da floskula “mala bara, puno krokodila” pogađa u metu kada je stanje u srpskom etru u pitanju.

Ko će izaći iz ove bare s novim aligatorskim cipelama, a ko sa dozvolom za terestrijalno emitovanje, saznaćemo za dva meseca. Do tada – špekulacije, u tome smo dobri.

Ivana Vujanov

Alergija na glupost: Opelo na slavi i dugačak jezik

Jutarnji programi naših televizija, umesto mesta za pružanje informacije više, postali su poligon za razne samoprojekcije. Ovoga puta u „Novom jutru“ TV Pink tema je bio razvod. Nažalost, osim statističkih podataka o broju razvedenih brakova u prošloj godini – a razveo se praktično svaki treći – nismo dobili nijednu vrednu informaciju. Naprotiv, sve je prštalo od frustracija, paušalnih ocena i ličnih smatranja od kojih se onima s osetljivim želucem isti i podigao.

Psihijatar Jovan Marić i advokat Aleksandar Radivojević govorili su o porastu broja razvoda u Srbiji i razlozima koji dovode do rasturanja bračne zajednice. Tema naoko ozbiljna, gosti nedorasli – neki više u temi zahvaljujući ličnom životu, a manje tituli koju nose, da se izrazim poetski.

Elem, šta su poete poručile širokom auditorijumu? Da dobar brak ima dobar razvod saznali smo od profesora Marića koji je na ladno duvao opisujući loše brakove koji završavaju lošim razvodom u zemlji u kojoj je od početka godine do polovine maja od ruke bivšeg ili tekućeg supruga smrtno stradalo 25 žena. Advokat Radivojveć lirskim tonovima opisivao je postupke pri razvodu, ulazeći u crkveni zabran konstatacijom da se crkveni brak razdvaja od stola i postelje, a ne razvodi u suštini, te je sve na kraju zvučalo kao da je crkvena bigamija kanon.

U dvadesetominutnom obraćanju naciji, Marić i Radivojević, potpomognuti Deom i Sarapom, poneti valjda atmosferom čiji je ton dao upravo Sarapa, ističući kako popovi na slavi čitaju opelo, izneli su niz tvrdnji na koje bi Regulatorno telo za elektronske medije moralo da reaguje. No, svi znamo kako bi se ta stvar završila, čak i kad bi dospela pod lupu medijske regulative.

Šta smo naučili u utorak ujutro? Da su brakovi bez dece jalovi i besmisleni, da nije čudo što je najevći broj razvoda upravo kod bračnih parova bez potomstva, ali da za prosutim jalovim mlekom ne treba žaliti jer je reč o faličnim ljudima koji usred pustinje dižu ogradu. Šta bi na to reklo pet i po hiljada dece, od toga 1550 u Vojvodini, smeštenih u hraniteljske porodice jer potiču iz nefunkcionalnih, otrovnih i često nasilnih porodica, nećemo saznati jer ta deca nemaju pristup Deinom i Sarapinom stolu. A ko je ikad kročio nogom u Centar za socijalni rad zna dobro koliko patologije može da ima u porodici koja se ovih dana toliko vazdiže, nauštrb osnovnih dečijih potreba, pa i prava na život.

Neki od sagovornika o propasti braka i smrti klasične građanske porodice sigurno bi imali šta da kažu, kad bi samo bili iskreni i otvorili usta. Umesto toga, morali smo da slušamo kvazinaučna poligamijska objašnjenja, i klasično upiranje prstom u ženu kao odgovornu, zaslužnu ili krivu za uspeh, odnosno propast braka. Žene, po gostima, pokazuju i nizak stepen morala, pošto muškarci koji varaju, to čine samo s određenim ženama koje imaju na stotine ljubavnika (tačnije, mušterija). Mizoginija u punom cvatu.

Za konačno dizanje kose na glavi i gašenje programa potrudio se advokat Radivojević, ističući da prevara nije razlog za razvod, naročito kad u braku postoje deca, jer je to jedini pravi brak, dok je dužina trajanja braka direktno zavisna od broja ugriza žene za jezik.

E, dolepotpisana se nije ugrizla.

Ivana Vujanov

Neprikladne reklame: Tečni lebac i stomak eliminator

Savet Regulatornog tela za elektronske medije, na sednici održanoj 5. juna, a usred Svetskog prvenstva u fudbalu, doneo je odluku da se obaveste svi pružaoci medijskih usluga da u svom programu ne emituju oglasnu poruku za BIP pivo, jer sadrži elemente koji su u suprotnosti sa Zakonom o oglašavanju.

Stav Saveta je da je korišćenjem prepoznatljive melodije i stihova pesme za decu u oglasnoj poruci za BIP pivo, oglašavanje alkoholnih pića posredno usmereno na decu i maloletnike. Isto tako, oglasna poruka za BIP pivo sadrži vizuelno prikazivanje koje može da navede ili asocira na opasno ili drugo protivdruštveno ponašanje.

Reč je o reklami za pivo Beogradske industrije piva, u kojoj ne tako mladi momci i devojke uživaju u novopronađenom detinjstvu uz pivo i pesmu “Zdravica” Duška Radovića koju je svojevremeno sa dečjim horom “Kolibri” pevao Dragan Laković. “Leteti, leteti, lepo je leteti, živeti, živeti, lepo je živeti” orilo nam se u pauzama između dva fudbalska meča, sve dok Regulatorno telo za elektronske medije nije čulo stihove i melodiju koji ne priliče promociji alkoholnog pića.

I tako je reklama s momcima koji voze dečje trotinete, horom i Brunhildom okončala svoju kratku, ali slavnu karijeru.

Zaista, prema Članu 47 Stav 3 ovog zakona, oglašavanje alkoholnih pića ne sme da  posredno ili neposredno bude usmereno na decu ili maloletnike, niti da prikazuje decu ili maloletnike u kontekstu upotrebe alkoholnih pića. Dečija pesmica članove Saveta REM-a asocirala je tako na detinjstvo i na one čuvene priče o ujki koji zamače prst u pivo da dete proba “tečni lebac”, odakle se kreće u ljubav prema čašici i maliganima.

I, u čemu je problem?

U isto vreme s talasa tih istih televizija s nacionalnom frekvencijom koje su ukinule BIP-ovu reklamu da zaštite decu od nepriličnog sadržaja, emituje se reklama za sredstvo za potenciju. U njoj hor penzionerki peva „ojkaču“ na račun „afričke šljive“, želeći da didi „stoji tvrdo“ jer bez nje „neće moći“. Začudo, ove nimalo prikrivene aluzije na seksualni odnos prošle su ispod radara uvek budnih REM-ovaca, pa se ova reklama opušteno emituje u svako doba dana i noći, naročito u pauzama jutarnjih programa komercijalnih televizija.

Da li Regulatorno telo za elektronske medije ima načina da zabrani i ovu prizemnu i degutantnu reklamu? Prema Pravilniku o zaštiti prava maloletnika u oblasti pružanja medijskih usluga, nepristojnim ponašanjem se smatra ponašanje, uključujući i govor, koje je neprihvatljivo u kontekstu prosečnog gledaoca ili slušaoca (npr. psovanje, nepristojna gestikulacija ili mimika i slično). Autori reklame dosetili su se jadu, pa su, poput onih nevoljnika iz rijalitija, i starijoj ženskoj pevačkoj grupi cenzurisali deo teksta, ali tako da se polovina gledalaca pita koji su tačno izraz upotrebile, vadeći kao argumente i „Crven ban“ Vuka Karadžića. Time se stepen podilaženja najnižim ljudskim porivima podiže na astronomski nivo.

Bez obzira na to da li se slažemo sa činjenicom da reklama pleše po ivici ukusa i skandala, ili u njoj vidimo samo bezazlenu zabavu, jasno je da joj je u najmanju ruku neophodna oznaka da nije prikladna za mlađe od 18 godina. Još bi bolje bilo kad bi se njeno reklamiranje ograničilo na period posle 20 časova, takođe u skladu s Pravilnikom. A najbolje kad bi i reklamu i genija koji ju je smislio poslali u ropotarnicu istorije oglašivačkih promašaja, da spava pored „stomak eliminatora“ ili Vila Marija reklame za prašak. Možda im se i Marija priključi pa da svi eliminišu pivski stomak.

Ivana Vujanov

Televizijski transferi: bubamara i crvena čipka

Fudbalska groznica trese celu zemlju, opravdano pošto su naši reprezentativci opet ili konačno na Svetskom prvenstvu u Rusiji, te ne čudi što su oči svih gledalaca uprti put istoka. Za televizije koje su u narednih mesec dana ostale izvan fudbalskih dešavanja prava je prilika da pretresu program i naprave sadržajne i personalne izmene. Već smo se navikli na nove uloge Jovane Joksimović i Srđana Predojevića koji su s Pinka prešli na Prvu TV, a tihi rat RTS-ove „Šarenice“ i Pinkove „Žikine šarenice“ počeo je zahvaljujući odlasku Žike Nikolića s Javnog servisa Srbije u ružičastu komercijalu. Zbog ovog transfera, dotadašnja Pinkova narodnjačka perjanica Lea Kiš utočište je našla na svom fahu srodnoj televiziji Grand.

TV Prva, sudeći po nezvaničnim informacijama, nastavlja s pregrupisavanjem. Kako se spekuliše, na ovu televiziju preći će voditeljka Radio televizije Srbije Nataša Miljković, čiji je uslov za transfer bio da se vrati na stare pozicije i dobije samostalnu, popodnevnu emisiju. To joj je, kažu nezvanični izvori, i omogućeno, pa ćemo je na novoj televiziji i u novoj emisiji, verovatno sličnoj „Ključu“ koji je neko vreme vodila na RTS-u, gledati već na jesen. Tako će Nataša, posle četrnaest godina provedenih u Javnom servisu Srbije, a pre toga na BK TV, vratiti nekoj komercijalnoj televiziji, na kojoj je tržišna utakmica oštrija, a borba za gledanost beskrupuloznija nego na ušuškanom RTS-u. Videćemo hoće li susret sa piplmetrima za nju biti ograničenje ili pak izazov. Da li će se Nataša držati oprobanih društvenih tema, koje tako uspešno u Jutarnjem programu obrađuju Jovana i Srđan, videćemo verovatno u septembru. No, sudeći po prošlim iskustvima, može se očekivati da će se, u potrazi za temama, vratiti staroj praksi ostvarivanja kontakta sa gledaocima, koji su, uključujući se na njen sajt, predlagali teme i iznosili probleme za koje su smatrali da zaslužuju pažnju javnosti.

U međuvremenu, TV Prva nastavlja da gazi po tankoj liniji između tabloidnog i komercijalnog, odnosno, zanimljivog za gledaoce, pozvavši u svoje redove Nadu Macuru koja se u penzionerskim danima priključila armiji meteo-najavljivačica, te nam sad s poznatih beogradskih lokacija savetuje kako da se obučemo i šta da ponesemo ako smo se kojim slučajem zaputili u grad. Nada je tako, od lekarke sa dodatnim portparolskim poslićem u Hitnoj pomoći i minutnim uključivanjem u Jutarnji program i Beogradsku hroniku RTS-a, preko kratke tabloidne zavodničke karijere sa crvenom čipkom na donjem vešu i još kraće voditeljske na Hepi televiziji, stigla na Prvu TV. Da li je ovaj potez Prve TV pametan, pokazaće vreme: činjenica je da je Macura vremenom postala neka vrsta zaštitnog znaka RTS-a i njen prelazak na Prvu mogao bi da odvuče na Jutarnji program još kojeg zainteresovanog gledaoca-ispisnika, pripadnika ciljne grupe najvernijih gledalaca – robova navike, naviklih na njene savete o slojevitom oblačenju i flašicama vode, a zahvaljujući tabloidima kojima caruje s vremena na vreme, zainteresovanih i za njen ljubavni život i emotivni razvoj.

Da li će neka komercijalna televizija ukrasti još nekog RTS-ovog voditelja ili će se u transfer.trk uključiti i druge komercijalne televizije s nacionalnom frekvencijom, poput Pinka i Hepi televizije, videćemo u narednim danima. Ako uspemo da oči odvojimo od travnatog terena i „bubamare“ koja pomera pamet celom svetu.

Ivana Vujanov

Post Navigation

zorancicak

Blog #malacvecara pokrenut na inicijativu nekoliko prijatelja koji su predložili da se neki zanimljivi tekstovi sačuvaju od zaborava

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Bedno piskaralo

prepisano iz novinarske beležnice

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

%d bloggers like this: