Moje TV oko

TV weblog

Silikonska kićanka i trofazna struja: slučaj Kanala 9

 

Baš kako smo i predvideli, sukobi na relaciji TV emiteri – kablovski distributeri s velikog, nacionalnog terena preselili su se na manje, lokalne. Pre nekoliko dana saznali smo da je IPTV distributer Telekom iz svoje ponude izbacio novosadski Kanal 9, odlučivši da ne produži ugovor s ovom stanicom, iako je direktorka Kanala 9 Maja Pavlović, po struci pravnica, uputila pismo u kojem navodi da ova odluka nije u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Drugim rečima, kablovski distributer ne bi smeo da odbije distribuciju medija, naročito onog koji ima lokalnu ili regionalnu frekvenciju, jer tim postupkom narušava konkurenciju.

Telekom IPTV je na ovo pismo, posle dužeg razmatranja, odgovorio negativno, ističući da Zakonom nije propisana obaveza distributera da emituje program ove televizije. I nije u pravu, a evo i zašto.

Kanal 9 sličan problem imao je pre nekoliko godina sa SBB-om, a tadašnji RRA uputio je apel distributerima da u svoju ponudu uvrste programe koji su dobili lokalnu ili regionalnu frekvenciju, te je SBB vratio u osnovnu ponudu i program Kanala 9, doduše, pošto je Maja Pavlović pokrenula postupak za naknadu štete pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je 2012. naložio distributeru SBB da distribuira program TV K9. Nakon ovakve odluke suda, na zahtev REM-a, RATEL je u skladu sa članom 101 Zakona o elektronskim komunikacijama, obavezao SBB da u svom distributivnom sistemu mora da distribuira program TV K9, TV Delta, TV Mozaik i Novosadska TV, uz jednake komercijalne uslove, na teritoriji Novog Sada, kažu u Udruženju novinara Srbije, apelujući na Telekom da se drži propisa i vrati program ove lokalne televizije u svoju ponudu.

Soraja_1000x0

Foto: Screenshot

Šta se u međuvremenu promenilo, kada je Telekom IPTV odlučio da liferuje kanale koji su na konkursu legalno dobili dozvole za zemaljsko emitovanje na lokalnom ili regionalnom nivou? Pre svega, na tržištu su se, ukrupnjavanjem kapitala i drugim investicijama, izdvojili glavni kablovski distributeri koji su poželeli da televizijama nametnu neka svoja novčana očekivanja. S druge strane, veće televizije zahtevaju od kablovskih distributera da im daju prednost u odnosu na neke druge, stranog porekla, mašući podacima o gledanosti. Tako su se odnosi po principu „ko kome plaća za emitovanje“ zaoštrili do te mere da je kablovski distributer Radijus vektor iz ponude izbacio tadašnju B92, Prvu i Hepi TV, koje imaju nacionalnu frekvenciju, a obe strane tvrdile su da onaj drugi treba njima da plati emitovanje. Da spreči dalje sukobe reagovao je REM, odlukom da se program televizija s nacionalnom mora emitovati bez naknade sa bilo koje strane, i stvar je legla samo privremeno, jer je REM propustio da u spisak uvrsti i televizije s regionalnom i lokalnom frekvencijom, što im se odmah obilo o glavu.

Da li će prvi reagovati sud ili će REM ispraviti propust, videćemo narednih dana. U međuvremenu, nadležni iz regulatornog tela neka pogledaju u statističke podatke, gde crno na belo piše da su lokalni i regionalni programi u ukupnoj populaciji i gledanosti ispred „velikih“ televizija, ma koliko razne Soraje mahale silikonskim kapicama za dojenje s kićankama u udarno televizijsko vreme.

Prostim rečima, narodu je od divljenja plastičnim grudima od 80 hiljada evra važnije da čuju da li će se za iste pare asfaltirati njihova ulica i ima li šanse da im u 21. veku stigne trofazna struja. Jer, u silikonsku kićanku mogu da duvaju ako im iskoči osigurač dok peku slavski kolač.

Ivana Vujanov

Advertisements

Ljubav preko Liste

Regulatorno telo za elektronske medije konačno je donela dodatno uputstvo o nedavno objavljenoj Listi televizijskih programa za koje je predviđen obavezan prenos bez nadoknade, a sve u svrhu zaštite medijskog pluralizma. Po toj listi, Radio televizija Srbije ima dva obavezna osnovna programa – Prvi i Drugi, kao i Radio televizija Vojvodine za područje Pokrajine. Što se tiče komercijalnih televizija, obaveza emitovanja odnosi se na O2 televiziju, Pink, Hepi i Prvu TV.

Kako smo ranije pisali, REM je, posle sukoba između kablovskog distributera Radijus vektor sa komercijalnim televizijama s nacionalnom frekvencijom – tadašnjim B92, Prvom TV i Hepi televizijom, izbacio ove televizije iz osnovne ponude, objašnjavajući da ih zakon ne obavezuje da ih emituju, a da su ove televizije za emitovanje svog programa od Radijus vektora tražile popriličnu nadoknadu.

Rat saopštenjima koji je potom usledio otkrio je stvari o kojima se malo priča: odnos ponude i potražnje doveo je do različitog pristupa pitanju koje će televizije kablovski distributeri emitovati u osnovnom, a koje u posebnom paketu, koliko će to da košta televizije, a koliko samog distributera. Distributeri su se žalili na to da ih “velike” televizije ucenjuju ogromnim nadoknadama za njihovo emitovanje, televizije su kukale kako ih distributeri ucenjuju promenama pozicija u listi programa ili izbacivanjem iz osnovnog paketa, dok male televizije kukaju kako moraju da plaćaju dosta novca da bi ostale u osnovnoj kablovskoj ponudi.

REM je zato bio prinuđen da, bar kad su velike televizije u pitanju, donese solomonsko rešenje: distributeri su obavezni da emituju ovih šest programa (osam u slučaju Vojvodine) bez traženja nadoknade, ali su i emiteri obavezni da ga bez nadoknade ustupe distributerima za emitovanje.

U obrazloženju odluke članovi Regulatornog tela za elektronske medije navode da bi svako drugo rešenje dovelo ili do privrednih prestupa (emitovanjem bez dozvole), dok bi s druge strane, televizije koje bi zahtevale novac za emitovanje dovele u pitanje svoju dozvolu za nacionalnu frekvenciju, jer su u postupku izdavanja dozvola kao dokaz o ekonomskoj samoodrživosti dostavili projekciju svog poslovanja bez prihoda od operatora. REM je, takođe, presudio i da distributeri mogu da emituju programe ovih televizija bez njihove saglasnosti, kao i da pozivanje na kršenje autorskih prava neovlašćenim emitovanjem u ovom slučaju nema pravnu osnovu.

“S obzirom na to da je obaveza prenosa navedena četiri televizijska programa ustanovljena u javnom interesu i radi zaštite medijskog pluralizma, jasno proizilazi da ostvarenje javnog interesa ne podrazumeva da se operatori, pored navedene obaveze prenosa TV programa, izlažu i finansijskim obavezama prema pružaocima medijskih usluga po osnovu naknade za odobravanje distribuiranja njihovih televizijskih programa, i to mimo svoje volje”, objašnjavaju u REM-u.

Ono što u ovoj priči nedostaje, jeste regulisanje pitanja malih televizija s regionalnom ili lokalnom frekvencijom. Da li će REM i za njih naći rešenje, naročito ako se ima u vidu da su, sudeći po statistici, regionalne i lokalne televizije ukupno gledanije od ovih velikih komercijalnih, ostaje da se vidi. Primirje je, bar što se Hepija, Pinka, O2 i Prve TV tiče, privremeno sklopljeno, do nekog sledećeg rata oko pozicija i rasporeda, ili tehničkih zahteva oko kvaliteta emitovanja.

Ivana Vujanov

„Senke nad Balkanom“ – kako gađati pravo u centar

Senka koja gađa pravo u centar

Uspeh TV serije „Ubice moga oca“ pokazao je koliko smo bili u pravu kada smo govorili da je u domaćoj TV produkciji vreme za okretanje od klasičnog porodičnog humora ka ozbiljnijim zahvatima, među kojima je krimi tematika na prvom mestu. Nova TV serija „Senke nad Balkanom“ zato je stigla u pravo vreme i, po mnogima, predstavlja pun pogodak.

Već nekoliko godina interes filmske i TV industrije okreće se od sitkoma i zabave ka ozbiljnijim temama, a da to nije politika. Srbija je dugo bila izvan ovih upliva, no, pokazalo se da producenti i filmski poslenici ipak nisu sedeli skrštenih ruku, dozvoljavajući da im ovaj trend izmakne. Tako smo dobili „Ubice moga oca“, seriju o surovom savremenom svetu, u kojem se prepliću lični i poslovni odnosi, puni zavisti, korupcije, ljubavnih odnosa i izdaje.

No, čini se da će pažnju ljubitelja ove serije koji s nestrpljenjem čekaju drugu sezonu, uspeti da zaokupi nova domaća krimi serija „Senke nad Balkanom“, čija je prva, pilot epizoda, uspela da uzburka duhove nad ovim poluostrvom. Jer, serija je rađena u produkciji Radio televizije Srbije, Radio televizije republike Srpske, Kobra filma, Skoplje filma, Iskre Ruske Federacije i MRT, Agencije za film Republike Makedonije. Emituje se u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.

Krimi priča o dubini korupcije, intriga i prevara, začinjena drogom i seksom prikazanim već u prvoj epizodi, pogodila je ukus publike, opčinjene prikazima događaja u burnim dvadesetim godinama prošlog veka, uoči Šestojanuarske diktature, u vremenima kada se moglo sve i lako postajalo ništa. Kada se tome doda i osnovna priča o Longinovom koplju koje je svojevrsni mistični katalizator beogradskih događaja, dobije se interesantna i uzbudljiva serija koja je uspela da odgovori na ozbiljne televizijske standarde.

Ne čudi zato da izvršni producent „Senki“ Dragan Bjelogrlić očekuje od ove serije uspeh i veći od ovog lokalnog, balkanskog. Za početak, tu su „zainteresovane strane“ – glumci iz Makedonije, BiH i Crne Gore, ali i komšije Hrvati i Slovenci, čiji glumci igraju u ovoj seriji, uz nadu da će njihovi sunarodnici iz javnih servisa seriju otkupiti, ako ni zbog čega drugog, ono baš zbog njih. Ne treba zaboraviti ni Ruse, koji su, osim producentskog učešća, seriju obogatili Kako je Srbija tada postala bogatija za belogardejce, srpsko TV glumište obogatili su i ruski glumci, čime je Bjelogrlić ozbiljno utro put na istočnoevropsko tržište, koje tradicionalno naginje ruskoj kinematografiji, bez obzira na Holivud.

Posle samo jedne epizode, doduše, produžene u holivudskom maniru pilot-epizoda, ne valja ocenjivati kvalitet prikazanog. Ipak, sudeći po reakcijama publike, serija „Senke nad Balkanom“ biće veoma, veoma gledana. U trenutku kada se trend „hejtovanja“, odnosno kritikovanja svake društvene pojave, širi po društvenim mrežama, primedbe poput „upalio je cigaretu zipo upaljačem koji je proizveden tek 1933.“ autorima serije deluju kao muzika za dušu. Jer, ako se u javnosti ne mogu čuti primedbe jače od neopeglane kragne i razdeljka koji je išao suviše ulevo, posao je sigurno dobro odrađen.

Osim u jednom segmentu. Zbog eksplicitnih scena seksa i rečnika punog psovki, gledaoci mole RTS da ovu seriju označi kao neprikladnu za mlađe od 18 godina.

Ivana Vujanov

Sirtaki i razbuđeni duhovi ili kako smo doživeli „Olimp“

Proteklog vikenda Radio televizija Srbije pokazala je da ume i može da iskorači iz informativno-daozlaboga plitkog i dosadnog programa, u kome dominiraju davno potrošene „zvezde“, i konačno napravi ono što pretplatnici od nje i očekuju: program vredan gledanja.

Naime, RTS3, uglavnom posvećen kulturi, prenosio je uživo sa 51. BITEF-a nesvakidašnju 24-časovnu predstavu „Olimp“, čuvenog flamanskog reditelja Jana Fabra, koja je otvorila ovaj festival, i time uzburkao uspavane srpske duhove. Jer, ova predstava na eksplicitan, gotovo dokumentaristički način obrađuje antički period, trudeći se da vizuelno kopira atmosferu koja je vladala u gradovima Grčke za vreme proslava velikih  olimpskih bogova.

Za one koji vole umetnost i poznaju istoriju, dileme nije bilo: pažnje i divljenja vredna predstava jasno se poigravala sa sačuvanim i zapisanim, prikazujući nam koliko nam je točak istorije promenio običaje, verovanja, odnos prema sebi i prirodi. Kult tela tako je prestao da bude samo referenca u istorijskim knjigama, oživevši na daskama Centra „Sava“. Prikazivanje nagih tela u pokretu i međusobnoj interakciji, uzburkalo je javnost do te mere da se na društvenim mrežama ne stišavaju ni hvalospevi ni protesti, a njihovi autori tvrdo stoje na sopstvenim stanovištima, ne popuštajući ni za dlaku.

Oni koji su scene u kojima glumci nagi igraju sirtaki, uz pokrete kojima ističu seksualnost, nazivali nemoralnim i pornografskim, trebalo bi da pokušaju da razdvoje umetnost od stvarnosti. Jer, jedna je stvar koristiti telo kao umetnički instrument, u predstavi u kojoj je svaki pokret pažljivo osmišljen u svrhu dočaravanja antičke epohe, a druga skidanje gaća pijanih rijaliti paćenika studiju-kavezu-zatvoru, punom silikonskih „savetnica“, čiji je najvažniji zadatak da, pored tuče i čupanja za kosu, narodu prirede koji seksualni čin. Naravno, nije prijatno onima koji gledaju takve „noćne scene“ da priznaju sebi da nisu ništa više od voajera, a „Olimp“ im odlično služi da opravdaju sopstvene nemoralne nagone, izjednačavajući ih s umetničkim performansom. Grozno zvuči, zar ne?

1288191_screenshot-4_ls

  • Jan Fabr je obradio 20 antičkih tekstova, od Homera do Euripida. Jezik predstave je simbolički, a ljudsko telo u njoj predstavlja znak. Valjda smo to naučili za 50 godina festivala BITEF – rekao je direktor Kulturnog programa Nebojša Bradić, nadajući se da je time označio kraj rasprave.

Za one koji verno prate pozorišne događaje, naročito one eksperimentalne, sveže i nove, kakve bi predstave i trebalo da budu na BITEF-u, naga tela, polivanje bojom i čerečenje živog mesa nisu ni novi ni šokantni. Naprotiv, predstava je urađena s puno pažnje, gotovo bez direktnog kontakta između aktera, a najviše je, pored poznavanja prilika u antičkom dobu koje je oslikano sa gotovo hirurškom preciznošću, fascinirala umetnička posvećenost glumaca koji su goreli na sceni čitavu noć i dan.

Čak i ako niste ljubitelj pozorišta, 24-časovni prenos sa tridesetak kamera, uz režiju Miška Milojevića i Andreje Lazić, ozbiljnu produkciju s kamermanima koji se smenjuju na dva sata, ali i tekstualnom komunikacijom sa gledaocima, morao bi da vas fascinira. Jer, RTS je ovim potezom pokazao da ume i može da bez greške tehnički izvede vrlo zahtevan zadatak, ostvarujući time svoju osnovnu namenu: da pretplatnicima prikaže ono najbolje što se u ovom trenutku dešava u zemlji, u svakom smislu.

Pa, ako je makar na jedan dan, RTS3 uspeo da privuče gledaoce, čak i one koji su zbog „golotinje“ na trenutak napustili „Parove“ i „Zadrugu“, vredelo je.

 

Slučaj Trezor: Pravo da vidimo sve što smo platili

 

Svakih nekoliko meseci u javnosti se potegne priča o plaćanju pretplate na Javni servis. I dok većina građana, tačnije pretplatnika, smatra da je davanje za konglomerat dinosaurskih razmera i osobina preterano i neproduktivno bez ozbiljnih kadrovskih promena, zaposleni u RTS-u kukaju kako nemaju novca ni za plate, a kamoli za neke ozbiljne projekte.

Obe strane, dakako, smatraju da ovaj sistem pretplate treba menjati. Građani traže njeno obećano ukidanje, ističući da se sasvim dovoljno izdvaja iz budžeta, “serviseri” se porede sa sličnim radio-difuznim ustanovama u okruženju, tražeći evropske iznose. Hoće li se nešto promeniti u ovom nadvlačenju pretplatnog konopca? Teoretičari medija tvrde da će nam jesen doneti nove promene. Dobro, možda ne baš promene, ali nove predloge finansiranja svakako hoće, jer ovako dalje ne ide, tvrde obe strane.

U međuvremenu, na RTS-u se, dok su miševi na starom i novom godišnjem odmoru, maćke su odlučile da malo pospreme TV satnicu. Za te promene saznali smo, kao što i treba, iz komentara na skrivenu odluku rukovodstva da ukine dokumentarnu emisiju “Trezor”, koja se na RTS-u emituje od 2002. Godine. Wegova urednica i autorka Bojana Andrić oprostila se od emisije javnim pismom, u kome je navela da se emisija ukida, dok je Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS rekao da se emisija ne ukida, već da je u pitanju letnja televizijska šema. Ovo je i potvrđeno saoštenjem RTS-a u kojoj se navodi da su promene izazvane letnjim raspustom, u kome će strani i domaći filmovi, dečji i animirani, premijerne strane serije i ekskluzivni prenosi najvećih sportskih događaja, zameniti neke od autorskih emisija – “Tako stoje stvari”, “S Tamarom u akciji”, “Da, možda, ne”, “Upitnik”, “Velika iluzija”, “Balkanskom ulicom”, “RTS Ordinacija”, “TV lica”, “Trezor”. No, ono što izaziva mrštenje i nabiranje obrva jeste poslednja rečenica saopštenja u kome se navodi, da se “autorske emisije vraćaju na program u okviru jesenje programske šeme, a neke od njih dobiće novi koncept i redizajn”. Tako ćemo umesto “Trezora” gledati Peru Kojota i Pticu Trkačicu, u pauzama između skupštinskih zasedanja, ako i tamo ne bude raspusta.

Trezor

Foto: zvaničan Youtube sajt „Trezora“

U međuvremenu, “slučaj Trezor” pokrenuo je nove rasprave. Jedno od najčešćih pitanja odnosilo se na autorska prava vezana za materijal emitovan u ovoj emisiji. Naime, “Trezor” je sastavljen od inserata iz starih emisija Radio televizije Srbije, pa se većina građana pita da li smo mi praktični vlasnici ovog materijala, budući da smo ga redovno plaćali kroz RTV pretplatu i izdvajanjem iz budžeta. Ovo pitanje otvara novu Pandorinu kutiju veze pretplate i autorskih prava na medijski sadržaj, koje se, zbog internetizacije medijskog tržišta, ubrzano redefiniše, usput menjajući ukorenjene stavove i pravila.

Ko je stvarni vlasnik “Trezora”? Država, građani, autori i izvođači, ili neko sasvim deseti? Može li državna svojina da se sa svojim proizvodima ponaša kao sa delom privatnog poseda i ko ima pravo da na internet postavi autorsku emisiju? Kako je moguće da RTS pravi posebnu “pej TV” platformu i nudi je samo gledaocima IPTV-ja, i to uz dodatno plaćanje, kad je celokupan materijal kupljen od našeg novca koji ubacujemo u budžet i dajemo kroz pretplatu? I hoće li emisija “Trezor” zbog toga završiti na specijalizovanom kanalu RTS Trezor, koji je ime dobio zahvaljujući upravo popularnosti ove emisije, dok će njeni “finansijeri” ostati bez “prava da vide sve što su platili”?

Pitanja su brojna, a pre ćemo dočekat Godoa nego dobiti odgovor kojim ćemo biti zadovoljni. Pardon, nema Godoa, odgovor će nam doneti Pera Kojot, koji će vladati RTS-om ovo leto.

Ivana Vujanov

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Ja volim Srbiju: Suncokret, kajmak i dekolte

Nekim čudnim spletom okolnosti, kviz Radio televizije Srbija „Ja volim Srbiju“ nekako mi je izmicao, sve do jedne gripne večeri. Bila je to odlična prilika da kroz suze od temperature, pogledam čime se to hvali Javni servis Srbije i da li zaista vredi odvojiti satičak vremena na kviz šale i znanja, kako ga odmila zovu.

Od 23. oktobra, nedeljom u 21 čas na Prvom programu RTS-a šest poznatih ličnosti, podeljenih u dva tima, na čelu sa kapitenima – kroz znanje, zabavu i raznovrsne igre, bori se za svoju publiku. Voditeljka kviza Nina Seničar zadužena je za kontrolu buke među takmičarima, kao i za postavljanje pitanja, uglavnom vezanih za opšte teme o Srbiji, njenoj istoriji, filmu, kulturi, sportu i nauci. Takmičari su podeljeni u dva tima: na čelu jednog je muzičar i orijentalista po struci dr Nele Karajlić, odnosno Nenad Janković, a vođa drugog tima je glumac Nenad Okanović. Uz nadmetanje u znanju, a ponekad i pamćenju, dva Nenada nadmeću se u pošalicama, a u osvajanju poena, ali i naklonosti publike u studiju i ispred ekrana, svesrdno im pomažu članovi ekipa: glumci, muzičari, slikari, pisci.

Ako vam je kviz poznat, ne brinite, sve je u redu s vama, jer ga je pod istim imenom šest godina ranije emitovala TV Prva, a voditelj emisije bio je pokojni Milorad Mandić Manda. Producenti ovog šou programa znanja i tada i sada članovi su “Emoušn produkcije”, u saradnji s RTS-om, a ovi potonji hvale se velikom gledanošću ove zabavne i edukativne emisije.

Šta može da se vidi u emisiji “Ja volim Srbiju”?

Osim dopupčanog dekoltea Nine Seničar koji, iako joj savršeno stoji, ne pristoji ni vremenu ni mestu ni prilici, gledaoci uživaju u zanimljivoj scenografiji punoj suncokreta, krava i kajmaka, propraćenoj narodnim motivima, doduše, izmešanim, nadam se namerno: tako devojka koja plesom prati bend nosi šajkaču, štikle i kratku suknju od tila, a pored narodnih motiva stoje zvučnici strane proizvodnje. Dobro, volimo mi Srbiju, ipak je iluzorno nadati se da će neko koristiti zvučnike starog EI Niš.

ja-volim-srbiju

Nina Seničar u punom sjaju

Šo se sadržaja tiče, pametno odabrane igrice koje poznajemo još sa prvih ekskurzija, osim nostalgije kod gledalaca izazivaju i nagli porast samopouzdanja jer na većinu pitanja svako može da odgovori. Tačnije, svrha ovog kviza nije da najbolji genijalci zadive znanjem, već da se ljudi opuste i zabave u prisećanju najpopularnijih fraza iz domaćih filmova, naziva bećaraca i čuvenih pesama, inserata iz filmova i imena čuvenih naučnika.

Zato što nije teško, zato što nije kviz bara s puno krokodila, “Ja volim Srbiju” je zabavna emisija, prilagođena nedeljnoj večeri, opuštena, pozitivna i ne previše duboka. Taman dovoljno za uz proveru domaćih zadataka, spremanje za radnu nedelju i poslednje kućne popravke pred ponedeljak. Dovoljno, valjda će potrajati.

Ivana Vujanov

Nova godina na TV-u: Honkonški ciklus u lastavičjem gnezdu

Ljubitelje filmskih uzbuđenja sigurno je neizmerno obradovala vest da će Javni servis da sve znate odmah Srbije, za doček Nove godine na svom Drugom programu puštati filmski maraton, takozvani honkonški ciklus. Drugim rečima, oni koji ostaju kod kuće, a ne vole klonirani triling Pinkovo novogodišnje veselje – Grandovo novogodišnje veselje – RTS-ovo novogodišnje veselje, mogu da uvežbavaju karate pokrete i akrobacije koje izvodi Džeki Čen. Tako ćemo, umesto holivudskih filmova, u novu 2017. godinu ući uz mandarinski kineski, a ako budemo imali sreće, neki od Džekijevih filmova – jer to je ipak njegov dan – biće sinhronizovani na engleski, pa eto prilike da uživamo u simultanom prevodu. Među filmovima koje će nas u novogodišnjoj noći prikovati za male ekrane su “Klopa na točkovima”, Neustrašiva hijena” i “Drveni ljudi Šaolina”, a po naslovima može se naslutiti i sadržaj ovih filmskih bisera.

Poznajući naše prilike, može se očekivati da Džeki Čen, podstaknut ovaploćenjem ljubavi Srbije prema njegovom liku i delu, uskoro poseti našu zemlju, dobije državljanstvo i par spomenika u manjim gradovima, čime će se zaokružiti istorijska ljubav Kine i Srbije. Nema veze što je Džeki zbrisao iz tada nezavisnog Hongkonga pravo u Holivud, bez namere da se vrati kineskim korenima.

JC.jpgOvakav zaokret ka Istoku ne treba da čudi, jer Kina je zemlja s ekonomijom u najvećem porastu, gigant na koga u budućnosti svi računaju – a i kod nas su zauzeli vodeća trgovačka mesta, nudeći praznične vašarije za “sto dinala” i manje, pa ko da ih ne voli.

Uostalom, i unuka Donalda Trampa uči kineski u školi, te bi garantovano uživala u honkonškoj filmskoj niski, i to bez prevoda. Pa kad može ona, možemo i mi, ionako nam je dosadio “Tesna koža” ciklus, “Hajde da se volimo” filmski sonet, a mogli bismo, vala, jednom i bez “Žikine dinastije” u bezbrojnim nastavcima. Šalim se, naravno, biće i njih, starije generacije moći će da recituju replike mladim naraštajima, kao nekad Filip Višnjić kosovski ciklus na saborima. Ne na kineskom, doduše, iako se i on sve više uči u školama jezika i na fakultetu, a naši profesori sve češće pakuju kofere idući “putem svile”.

U međuvremenu, šuška se da će naši distributeri u ponudu uvesti i koji informativni kineski kanal, mada su prilično zakasnili jer Kinezi koji su pre desetak godina ovde stigli “trbuhom za kruhom” nastavljaju dalje put Zapada jer je ovde “kruha” malo ponestalo. Osim toga, njih su za rodnu grudu vezivale serije i filmovi koje su gledali preko sajtova za strimovanje, a dnevna politika nije ih naročito interesovala, kad su se već otisnuli u svet.

No, ako je ovaj ciklus filmova lasta koja pokazuje proleće u vidu porasta interesovanja za kinesku kulturu, mogli su makar da nam, umesto gospodina Čena, puste neki od brojnih sjajnih kineskih umetničkih filmova. No, izgleda da je od laste ostalo samo gnezdo. I pekinška patka, za sladokusce.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Pijačni barometar i piramide na Voždovcu

Jutarnji televizijski program, bez obzira na to koja ga televizija sprema, uglavnom ima isti oblik: red servisnih informacija, red kratkih priloga kojima se načinju teme koje će biti razrađivane u kasnijim informativnim emisijama, malo najava muzičkih i umetničkih događaja, kuvari, fitnes instruktori i vremenska prognoza. I to je manje više bilo to sve dok se proteklog ponedeljka između pijačnog barometra i saveta za održavanje morske boje nisu uvukli ni manje ni više nego – vanzemaljci.

Naime, na TV Pink je dotično jutro sa Saturna ili s Melmaka, odakle nam je svojevremeno stigao čuveni TV vanzemaljac Alf, stigla dr Irena Sjekloća Miler, feng šui ekspert, vidovnjakinja i medijum. Tako smo saznali da su se ostvarile proročke reči Lepe Lane koja je pevala o vanzemaljcima i njihovoj muškosti, te da su dotični Saturnijanci odavno među nama (umesto špijuna, kako ih je svojevremeno opevao Mile Kitić), a glavni portal nije na Aerodromu „Nikola Tesla“ kako se čini nama „nevidećima“, već na Bulevaru Kralja Aleksandra, na Voždovcu i kod hotela Jugoslavija, kao i na Kosovu i u Kremni.

E, i Rtanj nije vulkanska planina već piramida, baš kao ona u Visokom, evo vam ga, vi, pojmaroši geolozi.

Otkud vidovnjakinja u emisiji? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, osim ako niste vanzemaljac jer ste sposobni da čitate misli uredničkog kolegijuma. Logično bi bilo, ako tu uopšte ima logike, da je dr Sjekloća Miler gostovala u programu najavljujući neki vanzemaljski skup ili novu SF dokumentarnu knjigu koje voli da piše i po kojima je poznata. Ali, ne, o tome nije bilo ni reči. Dakle, ništa od deljenja karata za naučnofantastično predavanje.

fortune

Da probamo s druge strane: stariji gledaoci verovatno se sećaju Ireninih gostovanja u ratno vreme na svim tadašnjim televizijama, gde je promovisala sada priznatu feng šui metodu. Međutim, ovog ponedeljka o rasporedu stolica i činjenici da je voditeljka Jovana Joksimović sve vreme imala prekrštene noge, a to je veliki „no-no“ u feng šuiju, jer se time sprečava neki protok, nije bilo ni reči. Obični ljudi bi rekli da se time sprečava vodeni protok, ali šta mi znamo, smrtnici.

Ostaju nam samo nelogični odgovori. Lično, opravdano sumnjam da je posetu gospođe Sjekloća Miler organizovao Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, jer se po njenom svedočenju, vanzemaljci često kreću linijom 28, verovatno bez karte, a kako neki od njih nemaju ni telo, gledaoci treba da obrate pažnju na to gde stoje u troli ili busu, da im ne stanu na nepostojeću glavu i tako izazovu bes celog Saturna. A ako BusPlus karta odbije da se validira  – pa valjda je sad sasvim jasno da tu nisu čista posla, vanzemaljska.

S treće strane, gostovanje gospođe Sjekloća Miler otvorilo je dugo zatvorenu Pandorinu SF kutiju. Neki će reći da je TV Pink ovim gostovanjem prekršio Kodeks emitera koji propisuje da se, kad su ovakve teme u pitanju, propisno obeležavaju rečima „zabavni program“, mada su osmesi voditelja dosta govorili o ozbiljnosti trenutka. Drugi će kao žedni vode, dočekati novu navalu „videćih“, a svi znamo kakvi se sve egzotični primerci kriju iza kristalnih kugli, karata i čaša za prizivanje onostranog.

Svakom slučaju, može se očekivati da će se, koliko sutra, pred srpske kamere vratiti Vidovita Zorka (ako je izašla iz bajboka), ali i Njena Svetlost Kleopatra (videti prethodnu napomenu). Što se našeg čuvenog sugrađanina Milana Tarota tiče, on se već vratio i uspešno rasteruje finansijsku magiju: ima sopstvenu – ne emisiju, već televiziju. Kraljevsko vanzemaljski!

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: