Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “TV mudrolije”

Televizijski transferi: bubamara i crvena čipka

Fudbalska groznica trese celu zemlju, opravdano pošto su naši reprezentativci opet ili konačno na Svetskom prvenstvu u Rusiji, te ne čudi što su oči svih gledalaca uprti put istoka. Za televizije koje su u narednih mesec dana ostale izvan fudbalskih dešavanja prava je prilika da pretresu program i naprave sadržajne i personalne izmene. Već smo se navikli na nove uloge Jovane Joksimović i Srđana Predojevića koji su s Pinka prešli na Prvu TV, a tihi rat RTS-ove „Šarenice“ i Pinkove „Žikine šarenice“ počeo je zahvaljujući odlasku Žike Nikolića s Javnog servisa Srbije u ružičastu komercijalu. Zbog ovog transfera, dotadašnja Pinkova narodnjačka perjanica Lea Kiš utočište je našla na svom fahu srodnoj televiziji Grand.

TV Prva, sudeći po nezvaničnim informacijama, nastavlja s pregrupisavanjem. Kako se spekuliše, na ovu televiziju preći će voditeljka Radio televizije Srbije Nataša Miljković, čiji je uslov za transfer bio da se vrati na stare pozicije i dobije samostalnu, popodnevnu emisiju. To joj je, kažu nezvanični izvori, i omogućeno, pa ćemo je na novoj televiziji i u novoj emisiji, verovatno sličnoj „Ključu“ koji je neko vreme vodila na RTS-u, gledati već na jesen. Tako će Nataša, posle četrnaest godina provedenih u Javnom servisu Srbije, a pre toga na BK TV, vratiti nekoj komercijalnoj televiziji, na kojoj je tržišna utakmica oštrija, a borba za gledanost beskrupuloznija nego na ušuškanom RTS-u. Videćemo hoće li susret sa piplmetrima za nju biti ograničenje ili pak izazov. Da li će se Nataša držati oprobanih društvenih tema, koje tako uspešno u Jutarnjem programu obrađuju Jovana i Srđan, videćemo verovatno u septembru. No, sudeći po prošlim iskustvima, može se očekivati da će se, u potrazi za temama, vratiti staroj praksi ostvarivanja kontakta sa gledaocima, koji su, uključujući se na njen sajt, predlagali teme i iznosili probleme za koje su smatrali da zaslužuju pažnju javnosti.

U međuvremenu, TV Prva nastavlja da gazi po tankoj liniji između tabloidnog i komercijalnog, odnosno, zanimljivog za gledaoce, pozvavši u svoje redove Nadu Macuru koja se u penzionerskim danima priključila armiji meteo-najavljivačica, te nam sad s poznatih beogradskih lokacija savetuje kako da se obučemo i šta da ponesemo ako smo se kojim slučajem zaputili u grad. Nada je tako, od lekarke sa dodatnim portparolskim poslićem u Hitnoj pomoći i minutnim uključivanjem u Jutarnji program i Beogradsku hroniku RTS-a, preko kratke tabloidne zavodničke karijere sa crvenom čipkom na donjem vešu i još kraće voditeljske na Hepi televiziji, stigla na Prvu TV. Da li je ovaj potez Prve TV pametan, pokazaće vreme: činjenica je da je Macura vremenom postala neka vrsta zaštitnog znaka RTS-a i njen prelazak na Prvu mogao bi da odvuče na Jutarnji program još kojeg zainteresovanog gledaoca-ispisnika, pripadnika ciljne grupe najvernijih gledalaca – robova navike, naviklih na njene savete o slojevitom oblačenju i flašicama vode, a zahvaljujući tabloidima kojima caruje s vremena na vreme, zainteresovanih i za njen ljubavni život i emotivni razvoj.

Da li će neka komercijalna televizija ukrasti još nekog RTS-ovog voditelja ili će se u transfer.trk uključiti i druge komercijalne televizije s nacionalnom frekvencijom, poput Pinka i Hepi televizije, videćemo u narednim danima. Ako uspemo da oči odvojimo od travnatog terena i „bubamare“ koja pomera pamet celom svetu.

Ivana Vujanov

Advertisements

Evrovizija 2018: Skandali bez publike

Da nema dobre Evrovizije bez dobrog skandala, pokazalo se i ovoga puta. Od izbora pobednice, preko „pošalice“ crnogorskog predstavnika, do otimanja mikrofona britanskoj pevačici, lista nepriličnih postupaka opravdala je postojanje najvećeg pop događaja u Staroj Dami.

No, oni pažljiviji u gledanju mogli su primetiti da su za većinu ovih događaja čuli naknadno, a broj kadrova koji su prikazivali spomenute svinjarije merio se prstima jedne ruke. Jer, režiseri su obučeni da program preusmeravaju na „mirnije“ detalje na događaju, u slučaju da se situacija otme kontroli te da skandali izgube svrhu jer ostanu bez publike, a vinovnici bez goriva za naredne idiotluke. Tako smo, umesto psovki i političkih poruka, gledali mahanje zastavama i parterske ovacije, što je, priznaćete, bolje rešenje.

Ovakav rezultat, na veliko razočarenje onih koji obožavaju snimke nesrećnih događaja, postignut je zahvaljujući naporima Evropske radiodifuzne unije koja godinama pokušava da programe „očisti“ od svake vrste nepodopštine i nasilja. Makar one koje sama organizuje i za koje je odgovorna.

Tako već nekoliko godina nismo u mogućnosti da gledamo tradicionalne bakljade i tuče na evropskim stadionima, kao ni povrede sportista i druge nesreće kojima su izloženi. Ljubitelji nasilja više ne mogu da kače zvanične snimke krvavih obračuna s obezbeđenjem i policijom, gađanje stolicama i polivanje šmrkovima, a oni koji uzbuđenje traže u gledanju poslednjih trenutaka nečijeg života moraju da se zadovolje starim snimcima.

Trke u šampionatima Formule 1 i, naročito Moto GP i Superbajka urađene su tako da, onog trenutka kad se nesreća desi, kamera ide na publiku, dok redari okružuju povređenog, onemogućujući time posmatrače da događaj snime mobilnim telefonima. I ta situacija traje sve dok organizatori ne objave da li je vozač ili redar dobro.

Ista stvar je i s neredima na tribinama: čim krene tuča, gađanje upaljačima ili bakljada, kamere prikazuju semafor, sve dok se mučeni organizatori ne dosete da puste reklame. U EBU kažu da ovaj način emitovanja događaja daje rezultate, kao i da je broj zvaničnih događaja na kojima se dešava nasilje u mnogome smanjen.

Psiholozi kažu da je emitovanje snimaka nasilja direktno odgovorno za porast broja regrutacija tinejdžera u huliganske redove, pošto imaju priliku da vide da je i pet minuta negativne slave – slava. A kad snimaka nema, vođe navijača ostaju poznati samo komšijama i organima reda. Ili je makar tako u zemljama na koje se ugledamo. Ne na Grčku, tamo je vlasnik fudbalskog kluba vadio i pištolj.

Da li će i kada naša zemlja naučiti ove važne lekcije kojih je primorana da se pridržava u retkim trenucima kada neko naš izađe na evropsku scenu, ne znamo. Ono što znamo jeste da je vršnjačko nasilje u porastu, da je broj poseta stadiona najmanji u istoriji i iznosi par stotina gledalaca po utakmici, da se naše televizije ne libe da prikažu nasilje prema socijalno osetljivim kategorijama: osobama s invaliditetom, decom, ženama sa socijalne margine, starijima i Romima. Ako mi ne verujete, pogledajte bilo koji rijaliti šou u bilo koje doba dana i noći.

Ivana Vujanov

 

Tabloidni pristup televizija ozbiljnim temama: ne hranite trolove i šarlatane

 

Otkako su s TV Pink prešli na Prvu TV, Jovana Joksimović i Srđan Predojević uspeli su da, izborom tema, načinom na koji ih predstavljaju, ali i dobrim odabirom gostiju i sadržaja, ozbiljno konkurišu do skoro neprikosnovenom Jutarnjem programu Radio televizije Srbije.

Teme koje biraju Jovana i Srđan kreću se od lokalnih, beogradskih, kao što je problem loše postavljenog behatona na Slaviji, do univerzalnijih, poput problema s visokim krvnim pritiskom ili jačanjem svesti o redovnim ginekološkim pregledima. Gostiju stručnjaka nam ne manjka, ta vidljivo je i odsustvo „dvorskih komentatora“ koji verovatno imaju sopstvenu taksi liniju koja ih vodi od jedne do druge televizije na redovno gostovanje.

I, kao i u svakom ozbiljnom i komplikovanom poslu, kakvo je pravljenje svakodnevnog jutarnjeg kolažnog programa, pojavi se pokoji kukolj: i ne mislim pritom na povremena gostovanja folkera s posestrimske Grand televizije, što se može preseći odlaskom na doručak, zakuvavanje kafe ili tuširanje s pevanjem iz glasa, kako bi se prigušilo cijukanje zurli i armunika.

U nastojanju da što pre odgovore na problematične teme koje prete da se preliju u mini skandale, Jovana i Srđan umeju da preteraju, igrajući po ivici tabloidnog. Za samo nedelju dana eksperiment su ponovili dvaput, koliko sam uspela da prebrojim: prvi put kad su, obrađujući tabloidni trač da naši centri za socijalni rad prodaju decu američkim agencijama za usvajanje, u goste doveli predstavnika Ministarstva, ali i ženu koja je tvrdila da zna da se bebe masovno otimaju od roditelja i prodaju najboljem stranom ponuđaču. Drugi put, stvar je bila malo blaža: posvađali su se profesor dr Srđan Popović i vegan Stanislav Malić, svaki čvrsto stojeći iza stava o najboljem i najpravilnijem načinu ishrane.

U poplavi Fejsbuk aktivista, opskurnih likova koji prodaju maglu tvrdeći da je Zemlja ravna ploča, da su vanzemaljci među nama, da gledanjem u Sunce možemo da se izlečimo od raznih bolesti i da umesto hrane treba da upražnjavamo fotosintezu – nama se desio antivakcinalni pokret. Do sada je samo u Srbiji odneo 15 žrtava, a broj Fejsbuk stranica na kojima antivakseri zagovaraju otpor civilnom društvu, ne zna ni Zakerberg. Pravo na mišljenje odavno je pomešano s nedostatkom odgovornosti za izrečeno, a prosečan čovek zbunjen je oprečnim informacijama koje dolaze od struke i „stručnjaka“ koji ne prezaju ni od lažnih titula i diploma, u pokušaju da pomute ionako mutnu vodu. Običan čovek zato ne zna kome da veruje.

U takvoj situaciji vrlo je opasno davati medijskog prostora nestručnim osobama koje mogu da „zapale“ javnost, naročito kad su u pitanju osetljive kategorije kao što su deca, nejaki, stari i ugrožene žene. Ne čudi zato reakcija predstavnika resornog ministarstva, koji je pripretio tužbom gošći koja „pouzdano zna da su bebe prodate“. Istina, nije ona to videla, ne zna ni ko je video, samo je čula, ali je informacija sigurno tačna jer je „svi znaju“.

Treba li reći koliko je opasno na još uvek moćnom mediju kao što je televizija prikazati kao koruptivan čitav društveni sistem, poturajući linkove na opskurne sajtove kao neoboriv dokaz za svoje tvrdnje? Tačno je, država treba i mora da reaguje, kao u slučaju kvazidoktorke Slađane Velkov, ali je na medijima obaveza da šarlatanima i medijskim trolovima ne daje prostora da se razmahnu jer im time samo daje na značaju, podgrevajući nove teorije zavere.

Previše je ovih 15 smrti, previše.

Ivana Vujanov

„Nemanjići“ na RTS-u: Pričvrljivanje u desetercu

Prva sezona „Nemanjića“ završena je, manje ili više uspešno, u zavisnosti od toga da li ste namrgođeni gledalac ili optimistični autor. Ovi prvi gunđaju zbog loše napisanih dijaloga punih savremenih reči i izraza, od kojih su mnogi, poput „pričvrljiti“ dobili drugu lingvističku šansu. Smeta im i nesrećna gluma, radnja koja zapinje i puca kao jeftin kineski konac, epizode koje nikuda ne vode i ništa ne objašnjavaju, uz istorijske netačnosti i ostale nelogičnosti u razvijanju fabule. Ovom drugom, kanda, ne smeta ništa, već se dogovorio za drugu sezonu, ako izdrži Javni servis Srbije pritisak javnosti, naročito one stručne, istorijske, da Gordan Mihić koji savršeno barata savremenim diskursom, palicu preda nekome ko se bolje snalazi u istorijskim vodama.

Da li će Raška piškiti i naredne godine, ostaje da se vidi. Ono što je zanimljivo jeste i pitanje hoće li tu radnju i dalje obavljati na Radio televiziji Srbije ili će se i ova serija, poput „Ubica moga oca“, preseliti na neku komercijalnu televiziju.

No, to su ujedno i najmanji jadi našeg javnog servisa, barem kad su proizvodnja, sadržaj i kvalitet programa u pitanju. Jer, prema izveštaju Regulatornog tela za elektronske medije, ni Radio televizija Srbije, baš kao ni njene komercijalne koleginice s nacionalnom frekvencijom, ne ispunjava sve programske zahteve na osnovu kojih ima dozvolu za terestrijalno emitovanje. Naravno, kad je u pitanju javna radiodifuzna ustanova, ovo pitanje više je akademsko i govori o naporima koje njeno rukovodstvo ulaže da poboljša kvalitet emitovanog programa i dostigne zacrtane evropske standarde. Ipak, valja pogledati šta smo protekle godine hteli i morali da gledamo na Prvom, Drugom i Trećem programu RTS-a.

Ubedljivo najzastupljenija vrsta sadržaja u žanrovskoj strukturi prvog programa RTS jeste informativni program, i čini 34,52 posto ukupno emitovanog programa. Za njim sledi serijski program, sa nešto više od petine udela u ukupnom emisionom vremenu – 23,05 posto. Filmski program čini nešto manje od deset posto programa, zabavni sadržaji imaju udeo od 8,44 posto, dokumentarni program čini 4,18 posto programa, sportski prenosi – 3,41 posto, kulturno-umetnički program 2,28 posto, muzički 2,02 posto i sportski 1,67 posto. U ukupno emitovanom programu RTS1 rijaliti program učestvuje sa 1,33 posto. I ove godine naučno-obrazovni, verski i dečiji program na nivou su fusnota. Ovaj prvi čini 1,23 posto programa, dok su drugi i treći standardno na ispod 1 posto udela  u ukupnom programu.

Da stvari budu gore, Prvi program RTS-a premijerno emituje tek nešto više od polovine programa – 57,18 posto. Udeo prvih repriza je neverovatnih 9,95 posto, a ostale reprize čine skoro trećinu programa: 26,23 posto.

Iz svega iznetog može se zaključiti da ćemo se s „Nemanjićima“, hteli-ne hteli, još družiti. Do kraja godine sigurno nam se smeši prva repriza, a kasnije, ako ova serija ne preleti u drugo medijsko jato, doživljaje Vukana Bursaća i ostatka nemanjićke ekipe gledaćemo prilično redovno, da ne kažem u postnemanjićkim ciklusima. Tako će Raška sigurno piškiti u desetercu, tačnije, još najmanje desetak puta, baš koliko će se i akteri međusobno pričvrljivati.

Ivana Vujanov

S koje strane vetar duva: Ko dobija nacionalnu TV frekvenciju

Da je došlo do ozbiljnog medijskog prestrojavanja nad Srbijom pokazale su prve, neproverene vesti da je vlasnik RTV Pink Željko Mitrović dobio ponudu da za pola milijarde evra proda svoju medijsku imperiju. Iako u javnom odgovoru na ovu ponudu KKR-a, vlasnika Junajted grupa, pod čijom su šapkom SBB, televizije N1, Top i Sport klub, Mitrović nije štedeo reči, prodaja finansijskih „rupa bez dna“ kakve su Pink BH i Pink M, prošla je glatko. Mitrović je sve objasnio saopštenjem u četiri ruke, pardon, tačke, u kojima obećava veći bolji i jači Pink, skoncentrisan na Srbiju, zaboravljajući na svoje stare snove o osvajanju Balkana i dela Evropske unije.
Na vanrednoj sednici 19. aprila Regulatorno telo za elektronske medije probilo je noseve iznad žabokrečine u kojoj bitiše i objavilo konkurse za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija, što je trebalo da uradi pre pet godina, kada se ugasila TV Avala. Špekuliše se da će se za petu frekvenciju boriti Studio B, BK televizija, Kopernikus, ali i N1. Mala bara, puno krokodila, kladioničari i teoretičari raznih vrsta zavera puštaju mašti na volju, polemišući s neistomišljenicima na temu da li će na srpsko nebo ući ruski ili američki novac i šta to može da znači za našu zemlju.
Odgovor na ovo pitanje, pre nego što se konkurs završi, možda mogu da pruže izveštaji organizacije Reporteri bez granica i onaj čuveni godišnji, u vlasništvu Evropske komisije. Prema Reporterima, Srbija je za godinu dana nazadovala deset mesta, i sad se nalazi na 76. mestu, dok su napredak zabeležile ostale zemlje u okruženju: Hrvatska je 69. i napredovala je za pet mesta, Crna Gora 103, što je napredak za tri mesta, BiH je na 62. poziciji, s napretkom za tri mesta, a Makedonci su napredovali za dva mesta i sada su 108. Kao krivce, Reporteri navode sukobe između medija i vlasti, i visok nivo medijske koncentracije.
U izveštaju Evropske komisije navodi se da, i pored činjenica da postoje dva regulatorna tela RATEL i REM, ne postoje podaci o medijskim provajderima, REM još uvek ne radi u punom sastavu, pošto je u Savetu, od devet, popunjeno šest stolica, a monitoring rada potpuno je marginalizovan: REM je saopštio da nijedna komercijalna televizija s nacionalnom frekvencijom ne ispunjava sve uslove predviđene zakonom, za šta je predviđeno oduzimanje dozvole, ali bez ikakvih posledica po emitere, te se Evropska komisija opravdano pita čemu služe REM-ovci.
U narednim danima saznaćemo ko su ozbiljni kandidati za petu frekvenciju, a uskoro ćemo, nadam se, dobiti i pobednika. Videćemo uskoro po kom tačno ključu, i da li su tačne čaršijske priče da Rusi jačaju uticaj preko Karićeve televizije ili Amerikanci lupaju packe, instistirajući na medijskom pluralizmu kroz guranje N1 u nacionalne vode.
Dok se stvari ne raščiste, zadržaćemo malo pogled i na Pinku. Ne bi bilo prvi put da Mitrović jedno kaže, a drugo uradi. Setimo se smao najava o stotinu kvalitetnih programa, rijalitiju na jahti i prodoru u Sloveniju. Može da se desi da se ipak dogovori sa KKR grupom i proda RTV Pink. Ako se to desi, biće nam jasnije s koje strane vetar duva. Ako je vetar u pitanju, za duvanje smo sigurni da postoji u nekom obliku.
Ivana Vujanov

Slučaj TV pretplata: Referendumom protiv priručnog mobilijara

Kada se spomene TV pretplata, prosečni građanin razmišlja da li da se prvo uhvati za glavu ili za novčanik.

Jer, plaćanje nameta za usluge javnog servisa mnogi doživljavaju kao upeglanu hajdučiju budžetskih sisara, s posebnim osvrtom na plate nesrazmerne kvalitetu i obimu prikazanog. I tako je svuda, ne samo u Srbiji, pokazuju vesti iz skoro komšijske nam Švajcarske. Oni su, naime, posle političkog pritiska desnice, odlučili da na referendumu pokažu svoje mišljenje o opravdanosti finansiranja javnih televizijskih i radio programa. Predlog da se ukine obavezna pretplata za javni servis odbačen je, a Javni servis Švajcarske pohvalio se činjenicom da je minimalni broj švajcarskih kantona ili regija na referendumu glasao za ukidanje pretplate. Njihova mesečna pretplata, inače, iznosi oko 33 evra mesečno, što ne predstavlja veliko zahvatanje u inače dubok švajcarski džep, i predlozi za njeno ukidanje imali su više političku od praktične note.

Emiteri širom Erope, posle ovog iskazivanja društvene svesti i savesti, konačno mogu da odahnu. To je jasan signal ostalim zemljama da neka vrsta javnog servisa treba da postoji, barem u savremenim evropskim društvima.

Kako stvari kod nas stoje? Kao prvo, teško da ćemo imati novca za takvu vrstu finansijske ekskurzije, iako nam razne vrste izjanjšavanja po principu “jelda da je lepo kad je napolju sunce” nisu nimalo strane. Ipak, prosečnom glasaču, umornom od rada za crkavicu, rastezanja šlajpika i zatezanja kaiša, teško pada da za uzaludnu rabotu kao što je “treba li nam javni servis i zašto je odgovor potvrdan” potroši teško zarađen slobodan dan.

Zato naši TV poslenici mogu da odahnu. Fotelje, stolice, divani i priručni mobilijar za velikane platnog spiska i skoro volontersku boraniju, ostaće dupke puni i u narednom, dužem periodu. S druge strane, solomonsko rešenje u vidu simbolične pretplate od stotinu pedeset dinara, uz mentalno marginalizovanje činjenice da se RTS i dalje finansira iz republičkog budžeta, unelo je red na potražnoj strani knjige bilansa Javnog servisa Srbije. To su, srećom, osetili i gledaoci – u poslednje vreme pojačan je filmski, serijski, sportski, pa čak i dečiji program. Da li uvek i na srećan način, sudiće javnost.

Za sada, sto i kusur dinara za prikazivanje novih epizoda “Vojne akademije”, “Nemanjića”, Evrosonga, SP u atletici i Zimskih olimpijskih igara, makar i u krnjem obliku, čini se sasvim zadovoljavajućom sumom, a izveštaje sa sednica na kojima se odobrava budžet za narednu fiskalnu godinu ionako niko ne sluša.

Doduše, ne bi bilo loše kad bi čelnici RTS-a poslušali apele građana i u osnovnu ponudu uveli paket koji sada s teškom mukom prodaju MTS-ovim IPTV pretplatnicima. I gledalačka boranija zaslužila je kanale poput “Trezora”, RTS Kola, RTS Muzike, RTS Drame pogotovo.

A kad smo već kod drame, ne bi bilo loše i da konačno pošalju rešenja na silne zahteve za oslobađanje od pretplate za korisnike koji u vikend i kućama koje ne koriste nemaju televizore. Čisto da se građani ne uskopiste i organizuju referendumčić. Švajcarcima u inat.

Ivana Vujanov

O seksu u Jutarnjem programu: Crna ruža i plavi pištolj bez muincije

I tako, uperismo prst u jutarnje programe, nadajući se da će njihovi urednici pravilno protumačiti stvaranje šansi za širenje programskog interesovanja publike i ekonomskih interesa oglašivača, stvaranjem kvalitetne mozaik-emisije, kad oni širenje vidika koje smo najavili protumačiše na do sada nezabeležen način. U trci za gledaoca više, uz krađu gostiju koji više ne znaju da li su pošli ili su došli, uz otimanje tema i ideja, ruku pod ruku, tačnije, vibrator pod bičem nastupila je Branka Blek Rouz, u saglasju sa seksološkinjom dr Danijelom Tiosavljević, da narodu objasni da „zornjak“ nije prva jutarnja kafa, a da lisice ne moraju obavezno da pripadaju uniformisanim licima policijskog opredeljenja, da se izrazim supovski.

Branka i Danijela pokušale su da Sarapi i Dei, voditeljima Jutarnjeg programa TV Pink, ali i zgranutim gledaocima, približe lepote i raznovrsnosti seksualnog života, u pola deset pre podne, na televiziji s nacionalnom frekvencijom. No, da bi se u potpunosti razumeo ovaj događaj od prelomnog značaja za razvoj srpskog medijskog neba, valja početi ispočetka.

Da ne bismo sad, kao narečena Branka, krenuli od praistorije i prvih vibratora, uklesanih u pećini Altamira, držaćemo se događaja koji su se odigrali u skorijoj prošlosti. U Jutarnjem programu TV Hepi, nekoliko dana pre silikonskog dvojca, gostovali su seksolog u penziji iz više razloga dr Jovan Marić i večna pi-arka Hitne pomoći Nada Macura. Tema: volim seks i rado ga se sećam. Ko je imao tu nesreću da prati narečeni prilog, mogao je da vidi da su teme poput „u naše vreme baš smo se lepo voleli“ i „Srbi uvek mogu, samo ne znamo šta nam je danas“ više ličile na „Susrete trećeg doba“ ili neki sličan događaj, te ovoj temi, iako naoko neprimerenoj za televiziju s nacionalnom frekvencijom i to doba dana, niko nije pridao veći značaj.

Osim urednika Jutarnjeg programa TV Pink, koji je došao na genijalnu ideju da pozajmi temu, i kao sagovornike pozove bivšu ženu prošlog seksologa, i ženu iz naroda, tačnije, striptiz kluba. Kakvi gosti, takva i tema: dok je dr Danijela pokušavala da celoj priči da naučni smisao korišćenjem latinskih izraza, naša Branka shvatila je da je gostovanje na Pinku posle višegodišnje suše odlična prilika da izreklamira i striptiz posao i radnju-sponzora. Te tako ništa nismo naučili o seksualnim sklonostima Srba, ali zato znamo da pored tezge sa sirom i bamijama na Zelenom vencu mogu da se kupe vibratori, silikonske usne, stimulatori bradavica i ostale zanimacije za dokone kojima nije dosta mentalnog životnog seksa već su spremni da ulažu vreme i novac i u ovaj drugi.

Profesorka Branka, pored istorijskog pregleda odlučila je da nas provede i kroz ginekološki. Izvadila je plastično čudovište veličine omanjeg vesla, ultramarin boje, s nekim futurističkim kuglicama i šiljcima koji liče na inkvizitorske sprave. Falilo je samo da taj ultramoderni vibrator krene da sija, menja boje i peva, pa da zaliči na slavijsku posestrimu, baš kao u onom vicu sa ginekologom i kruženjem oko Slavije, da ga ne spominjemo sad. Zblanutom gledalaštvu ostalo je samo da pretrpi ovo seksualno-ekonomsko jutarnje silovanje mozga i da se zapita dokle će se medijski zakoni kršiti i ima li ko da komercijalne televizije u tome spreči.

Nema. Članovi Regulatornog tela za elektronske medije poslednju opomenu ovoj televiziji izrekli su početkom prošle godine. Snom mrtvijem spavaju, toliko mrtvim da ih ni ono Brankino prstenje za erekciju iz sna, a i inače, podiglo ne bi.

Ivana Vujanov

Megabajti, gigabajti i miševi: Telekom prdnuo u optički čabar

 

Širom Srbije, tačnije, u velikim gradovima Telekom Srbije počeo je s velikim radovima. Ova firma odlučila je da maksimalno poradi na razvoju optičke infrastrukture, dovođenjem optičkog kabla do što većeg broja korisnika. Ova modernizacija mrežne infrastrukture za firme, ali i građane koji imaju boks pakete, značiće mnogo, a na nama je da objasnimo šta to tačno znači.

MTS IPTV Boks paketi, koji su uključivali internet, televiziju i telefonski priključak, zasnivali su se na telefonskom kablu, a kvalitet prenosa zavisio je od kvaliteta delova, najčešće kineskih, ali i debljine i vrste kabla koji je od MTS-a stizao do korisnika. Kako su se, napretkom tehnologije, pojačali zahtevi korisnika, ali i uređaja koji su „nakačeni“ na internet, distributeri su prinuđeni da naprave konačni skok u budućnost i ulože novac u modernizaciju, pošto dosadašnja oprema nije u stanju da odgovori na zahtevno tržište.

Polaganje optičkih kablova omogućiće mnogo brži internet nego što je MTS do sada mogao da ponudi – a nudili su, za naše uslove, prilično velike brzine. Ipak, sve veći prelazak korisnika na „smart“ varijante uz takozvane GO opcije (MTS TV GO, u ovom slučaju), čijom instalacijom na kompjuter, laptop, telefon ili tablet možete da pratite programe koji se nude u vašem Boks paketu, doveo je do toga da internet veza puca pod pritiskom prevelikog broja korisnika. Naime, prosečno „kablovsko“ i IPTV domaćinstvo ima najmanje jedan pametni telefon po članu, uz bar dva kompjutera s mogućnošću gledanja televizije preko interneta, a mnogi imaju i smart televizore s ugrađenom opcijom gledanja programa preko internet veze. Kad svi oni krenu na net da pogledaju seriju ili utakmicu, zamrzavanje ekrana, a ponekad i čitavog sistema, često bude tužni ishod ovog pokušaja.

Prelazak na optičke kablove trebalo bi da ovu situaciju pošalje u ropotarnicu istorije. I ne samo to: ovi kablovi mogu da podnesu zaista velike brzine protoka, što znači da se onima tehnički opremljenijim smeši i gledanje programa u ultraHD verziji, 4K ili čak 8K rezoluciji. Uz MTS optički internet i brzinu do 1 gigabajta u sekundi korisnicima će biti omogućen brz i pouzdan internet na više uređaja istovremeno: na laptopu, telefonu, tabletu, igračkoj konzoli, sigurnosnom kućnom sistemu i drugim naprednim uređajima.

Kako kažu u MTS-u, velike daunlod i aploud brzine omogućiće njihovim klijentima da za samo četiri sekunde skinu epizodu omiljene serije, a samo 34 sekunde za HD film.

Dobro, zanemarićemo na trenutak činjenicu da optičke kablove MTS reklamira navođenjem korisnika na pirateriju. Ono što muči jeste pitanje je da li su baš svi u ovoj firmi spremni na promene. Jer, prema ličnom iskustvu, džaba vam sto optičkih kablova, kad vam večno nadrndana korisnička podrška radi trudničko radno vreme do četiri popodne, kad im je Tviter nepoznata reč, kad za svaku sitnicu morate da lično odete u poslovnicu, kad vam majstori u kol centru tvrde da to što nemate TV, ni internet ni telefon pet dana nije njihova, već „sigurno vaša greška jer su vam miševi pojeli kabel“. Naravno, kada se posle stotinu poziva, kilometara izgubljenih živaca i više desetina bačenih životnih sati smiluju da prošetaju do bandere i utvrde da je neko od kolega pogrešno povezao žice, praviće se mrtvi hladni, a vi ćete dobiti pun, puncati, podebeli račun.

Korisnici budućeg optičkog kabla, oprez! Jer i taj kabel, iako načinjen od oplate s NASA-letelica, mogu da pojedu jazavci. Ili slepi kučići i krtice. Ili da ga poplavi puknuta cev. Ili da ga komšija preseče motikom dok krade muškatle. A onda ćete da sednete i plačete. U megabajtima ili gigabajtima, svejedno.

Ivana Vujanov

Sirtaki i razbuđeni duhovi ili kako smo doživeli „Olimp“

Proteklog vikenda Radio televizija Srbije pokazala je da ume i može da iskorači iz informativno-daozlaboga plitkog i dosadnog programa, u kome dominiraju davno potrošene „zvezde“, i konačno napravi ono što pretplatnici od nje i očekuju: program vredan gledanja.

Naime, RTS3, uglavnom posvećen kulturi, prenosio je uživo sa 51. BITEF-a nesvakidašnju 24-časovnu predstavu „Olimp“, čuvenog flamanskog reditelja Jana Fabra, koja je otvorila ovaj festival, i time uzburkao uspavane srpske duhove. Jer, ova predstava na eksplicitan, gotovo dokumentaristički način obrađuje antički period, trudeći se da vizuelno kopira atmosferu koja je vladala u gradovima Grčke za vreme proslava velikih  olimpskih bogova.

Za one koji vole umetnost i poznaju istoriju, dileme nije bilo: pažnje i divljenja vredna predstava jasno se poigravala sa sačuvanim i zapisanim, prikazujući nam koliko nam je točak istorije promenio običaje, verovanja, odnos prema sebi i prirodi. Kult tela tako je prestao da bude samo referenca u istorijskim knjigama, oživevši na daskama Centra „Sava“. Prikazivanje nagih tela u pokretu i međusobnoj interakciji, uzburkalo je javnost do te mere da se na društvenim mrežama ne stišavaju ni hvalospevi ni protesti, a njihovi autori tvrdo stoje na sopstvenim stanovištima, ne popuštajući ni za dlaku.

Oni koji su scene u kojima glumci nagi igraju sirtaki, uz pokrete kojima ističu seksualnost, nazivali nemoralnim i pornografskim, trebalo bi da pokušaju da razdvoje umetnost od stvarnosti. Jer, jedna je stvar koristiti telo kao umetnički instrument, u predstavi u kojoj je svaki pokret pažljivo osmišljen u svrhu dočaravanja antičke epohe, a druga skidanje gaća pijanih rijaliti paćenika studiju-kavezu-zatvoru, punom silikonskih „savetnica“, čiji je najvažniji zadatak da, pored tuče i čupanja za kosu, narodu prirede koji seksualni čin. Naravno, nije prijatno onima koji gledaju takve „noćne scene“ da priznaju sebi da nisu ništa više od voajera, a „Olimp“ im odlično služi da opravdaju sopstvene nemoralne nagone, izjednačavajući ih s umetničkim performansom. Grozno zvuči, zar ne?

1288191_screenshot-4_ls

  • Jan Fabr je obradio 20 antičkih tekstova, od Homera do Euripida. Jezik predstave je simbolički, a ljudsko telo u njoj predstavlja znak. Valjda smo to naučili za 50 godina festivala BITEF – rekao je direktor Kulturnog programa Nebojša Bradić, nadajući se da je time označio kraj rasprave.

Za one koji verno prate pozorišne događaje, naročito one eksperimentalne, sveže i nove, kakve bi predstave i trebalo da budu na BITEF-u, naga tela, polivanje bojom i čerečenje živog mesa nisu ni novi ni šokantni. Naprotiv, predstava je urađena s puno pažnje, gotovo bez direktnog kontakta između aktera, a najviše je, pored poznavanja prilika u antičkom dobu koje je oslikano sa gotovo hirurškom preciznošću, fascinirala umetnička posvećenost glumaca koji su goreli na sceni čitavu noć i dan.

Čak i ako niste ljubitelj pozorišta, 24-časovni prenos sa tridesetak kamera, uz režiju Miška Milojevića i Andreje Lazić, ozbiljnu produkciju s kamermanima koji se smenjuju na dva sata, ali i tekstualnom komunikacijom sa gledaocima, morao bi da vas fascinira. Jer, RTS je ovim potezom pokazao da ume i može da bez greške tehnički izvede vrlo zahtevan zadatak, ostvarujući time svoju osnovnu namenu: da pretplatnicima prikaže ono najbolje što se u ovom trenutku dešava u zemlji, u svakom smislu.

Pa, ako je makar na jedan dan, RTS3 uspeo da privuče gledaoce, čak i one koji su zbog „golotinje“ na trenutak napustili „Parove“ i „Zadrugu“, vredelo je.

 

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: