Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “TV mudrolije”

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Advertisements

Ja volim Srbiju: Suncokret, kajmak i dekolte

Nekim čudnim spletom okolnosti, kviz Radio televizije Srbija „Ja volim Srbiju“ nekako mi je izmicao, sve do jedne gripne večeri. Bila je to odlična prilika da kroz suze od temperature, pogledam čime se to hvali Javni servis Srbije i da li zaista vredi odvojiti satičak vremena na kviz šale i znanja, kako ga odmila zovu.

Od 23. oktobra, nedeljom u 21 čas na Prvom programu RTS-a šest poznatih ličnosti, podeljenih u dva tima, na čelu sa kapitenima – kroz znanje, zabavu i raznovrsne igre, bori se za svoju publiku. Voditeljka kviza Nina Seničar zadužena je za kontrolu buke među takmičarima, kao i za postavljanje pitanja, uglavnom vezanih za opšte teme o Srbiji, njenoj istoriji, filmu, kulturi, sportu i nauci. Takmičari su podeljeni u dva tima: na čelu jednog je muzičar i orijentalista po struci dr Nele Karajlić, odnosno Nenad Janković, a vođa drugog tima je glumac Nenad Okanović. Uz nadmetanje u znanju, a ponekad i pamćenju, dva Nenada nadmeću se u pošalicama, a u osvajanju poena, ali i naklonosti publike u studiju i ispred ekrana, svesrdno im pomažu članovi ekipa: glumci, muzičari, slikari, pisci.

Ako vam je kviz poznat, ne brinite, sve je u redu s vama, jer ga je pod istim imenom šest godina ranije emitovala TV Prva, a voditelj emisije bio je pokojni Milorad Mandić Manda. Producenti ovog šou programa znanja i tada i sada članovi su “Emoušn produkcije”, u saradnji s RTS-om, a ovi potonji hvale se velikom gledanošću ove zabavne i edukativne emisije.

Šta može da se vidi u emisiji “Ja volim Srbiju”?

Osim dopupčanog dekoltea Nine Seničar koji, iako joj savršeno stoji, ne pristoji ni vremenu ni mestu ni prilici, gledaoci uživaju u zanimljivoj scenografiji punoj suncokreta, krava i kajmaka, propraćenoj narodnim motivima, doduše, izmešanim, nadam se namerno: tako devojka koja plesom prati bend nosi šajkaču, štikle i kratku suknju od tila, a pored narodnih motiva stoje zvučnici strane proizvodnje. Dobro, volimo mi Srbiju, ipak je iluzorno nadati se da će neko koristiti zvučnike starog EI Niš.

ja-volim-srbiju

Nina Seničar u punom sjaju

Šo se sadržaja tiče, pametno odabrane igrice koje poznajemo još sa prvih ekskurzija, osim nostalgije kod gledalaca izazivaju i nagli porast samopouzdanja jer na većinu pitanja svako može da odgovori. Tačnije, svrha ovog kviza nije da najbolji genijalci zadive znanjem, već da se ljudi opuste i zabave u prisećanju najpopularnijih fraza iz domaćih filmova, naziva bećaraca i čuvenih pesama, inserata iz filmova i imena čuvenih naučnika.

Zato što nije teško, zato što nije kviz bara s puno krokodila, “Ja volim Srbiju” je zabavna emisija, prilagođena nedeljnoj večeri, opuštena, pozitivna i ne previše duboka. Taman dovoljno za uz proveru domaćih zadataka, spremanje za radnu nedelju i poslednje kućne popravke pred ponedeljak. Dovoljno, valjda će potrajati.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

rts-vase-pravo-da-zna1

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

„Jump“ britanskog Channel 4 iliti Skok u prazan stomak

Ako ste mislili da smo u rijaliti sportu najgori na svetu, grdno ste se prevarili. Tačnije, još uvek ima neko ko je gori od nas, možda zato što ovi naši urednici, vlasnici i direktori „rijaliti televizija“ nisu čuli za talenat rijaliti šou „Skok“.

Naime, „Skok“ je rijaliti šou u kojem nekadašnje sportske i druge zvezde izvode ski skokove, spuštaju se niz bob stazu i takmiče u brzom klizanju, pokušavajući da dostignu profesionalce. Na spisku takmičara u prethodne dve godine našli su se uglavnom pevači, rijaliti zvezdice i TV prezenteri, ali i frizeri, ragbisti, plemkinje i sedmobojci u penziji.

Šou ima 12 takmičara, prve dve sezone emitovan je svaki dan tokom devet dana, a ove godine šou program emituje se jednom nedeljno i trajaće devet nedelja. Takmičare pripremaju profesionalci u zimskim sportovima, a program se emituje iz Insbruka i Kutaja. U toku je treća sezona, s najnižim rejtingom u istoriji rijalitija jer takmičari idu stopama slavnog britanskog skakača Edija Edvardsa, zvanično najgoreg skakača u istoriji ovog sporta.

Emisija britanskog Kanala 4 dospela je ovih dana na zao glas zbog čestih i opasnih povreda učesnika. Javnost u Britaniji digla se na noge, zgrožena činjenicom da su, za malo funti, ljudi u stanju da rizikuju i sopstvene živote, a da, kažu vazda cinični Britanci, naprave skok koji može da se meri sa skokom koji napravi auto kad naleti na izbočinu na putu. Čak i veličine kakav je olimpijac Linford Kristi pristale su na majmunisanje na skijama i vrištanje u bobu koji se bez kontrole spušta niz stazu, dok je nastup Heder Mils, bivše supruge Pola Mekartnija, zvane „lovac na novac“ prosto nametnuo sam od sebe.

Za sada im jedino dobro idu promotivne fotografije. Sistem „što tešnje to više puca“ obilato se koristi, Heder se, naravno, slikala u kupaćem kostimu jer ko šiša sneg, a šminka kojoj bi pozavidela i Ćo-Ćo-San preti da ofarba ceo Tirol u dugine boje, pod uslovom da namazana snajka, odnosno đuvegija, padne.

EVENT MAGAZINE ONLY. STRICTLY NO OTHER USE. HEATHER MILLS

Heder Mils, Dejli mejl

A padova je bilo, i to dosta, jer se do sada zbog povreda iz nadmetanja povuklo njih četvoro. Rezultat: jedna slomljen i operisan pršljen, jedan iščašen lakat, jedno pucanje ligamenta zadnje lože i jedan napuknuti nožni zglob.

Tako su zvezde rijalitija na kratko postale zvezde ozbiljnih vesti, koje su prenosile njihovo odvoženje helikopterom u najbližu bolnicu, sa sve braunilama, pumpama za vazduh i ostalim čudesima moderne medicine.

Ima li šanse da ovaj ski eksperiment zaživi i na našim prostorima? Naravno, samo da nađu nekog ko natuca engleski, mada dosta pomaže i Gugl prevodilac. Jer, svi su elementi tu: planine, čak i one na foto tapetu, omiljena su zimska destinacija naših „slavnih ličnosti“. Osim toga, rijaliti selebritiji dobro poznaju i zimske sportove, naročito kuvanu rakiju. Oni otmeniji sankali su se na padinama Rušnja, dok su ovi ruralniji redovno uvežbavali položaj za ski skokove u čučavcu u dnu dvorišta. Život je ovde vazda bio jeftin, a lomove ekstremiteta usavršili su u kafanskim i rijaliti tučama.

Jedino je malo tesno za ski opremu. Mada, i šta će im, nek lete naturalno, bez skija. Pravi povratak prirodi!

Ivana Vujanov

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Duško Korać: Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti

dusko korac02_RAS_foto Aleksandar Dimitrijevic_1000x0

foto Aleksandar Dimitrijevic

Početak poslepraznične nedelje obeležila je vest da je životni meč izgubio sportski novinar i reporter Radio televizije Srbije Dušan Korać. Omiljena tema profesionalnih i kritičara amatera, samoprozvani Čika Duško nije dočekao da u penziju ode s reporterskog mesta na Olimpijskim igrama 2016, kako je želeo.

Iza 61- godišnjeg Beranca će, osim dece i supruge, ostati brojni snimci i isečci, sentence i šale, istrgnute iz njegovih prenosa i intervjua. Obožavali su ga i iskreno mrzeli zbog seksističkih izjava, nacionalnog zanosa kojim je bojio svaki prenos, ličnih opservacija na pojedine teme iz sportskog, ali i političkog života.

Pamtiće se po neuzvraćenoj sportskoj ljubavi prema ruskoj skakačici uvis Jeleni Išinbajevoj, ali i po zanesenosti atletskim dostignućima Juseina Bolta. Zbog njegovih prenosa i oni koji ga vole, ali i „hejteri“ prebacivali su program na RTS, ostavljajući „društveno korektne“ sportske novinare u prašini zaborava.

Njegove izjave i govori snimali su se i širili internetom, na njegov račun zbijale su se šale, bio je meta podsmeha, naročito pošto je, u osvit društvenih mreža pokušao da se sa dežurnim kritičarima javno obračuna. Rezultat: novi izraz „parapsihopatologija“, po kome je i jedan forum dobio ime.

Dosledan do kraja u borbi za ono što smatra ispravnim, nikada nije komentarisao razne priče koje su o njemu kolale. Shvatio je na vreme da je u životu najvažnije raditi stvari kako ti misliš da treba, kao i da se svetu ne može udovoljiti, ma šta radio – pa onda radiš šta ti zamisliš.

Od ogovaranja se nije branio, priznajući da su mu klekovača i zgodne sportistkinje slabost. Umeo je da zabavi, ali i da pretera, nije krio da ima favorite u svakom sportu koji je prenosio. Gledaoci su s napetom pažnjom čekali kada će Duško da otvori „misaonu diznu“, zaboravi dešavanja na terenu i održi jedan od svojih čuvenih govora na bilo koju temu. Najčešće neku delikatnu, raščerupavši je do poslednjeg nežnog perceta.

Bio je veliki protivnik dopinga u sportu, ali je i ovu kontroverznu temu komentarisao na svoj način, koristeći jezik kao lopatu, ne libeći se da zaroni u nacionalizam i seksizam.

Ponekad su njegove izjave bile na granici incidenta, zbog čega je posle Evropskog prvenstva u atletici 2006. suspendovan na mesec dana. Otvoreno je pokazivao nenaklonost prema pojedinim sportistima, a kako nije mario za mešetarenja za zelenim i ostalim kafanskim stolovima, nije se libio ni da ocrni domaći fudbal i progovori koju o maćehinskom odnosu vlasti prema manjim, ali uspešnijim sportovima.

Zbog otvorenosti, iskazivanja sopstvenog stava i poštenja (odbio je uredničko mesto na RTS-u jer je smatrao da treba da ga zauzme neko iz Srbije, a ne rođeni Crnogorac) bio je poštovan i među hroničnim mrziteljima, ostajući do kraja dosledan sebi i svom stilu komentarisanja. A kraj je došao prerano i neočekivano, kao i sve u njegovom životu. Poslednja utakmica koju je prenosio bila je ona između odbojkašica Jedinstva iz Stare Pazove i TENT-a.

Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti.

Ivana Vujanov

Nova cena SBB analogne ponude: Skuplja analogna dara od digitalne mere

Posle pauze od skoro dve godine kompanija SBB najavila je da je Republička agencija za telekomunikacije odobrila poskupljenje osnovnog paketa usluga. Od 1. decembra, umesto 1.136 dinara, pretplata na kablovsku televiziju koštaće 1.245 dinara sa PDV-om. U lakonski šturom saopštenju korisnicima nisu ponuđeni razlozi za ovo poskupljenje, osim činjenice da je poslednju promenu cene naviše Ratel odobrio pre dve godine.

Ovaj potez SBB-a neće naići na pozitivan odjek među korisnicima njihovih usluga. Naime, već duže vreme SBB svoju poslovnu politiku bazira na promociji paketa usluga, koje objedinjuju kablovsku televiziju, internet i fiksnu telefoniju, uz doplatu za brojne dodatne usluge: od posebnih filmskih i sportskih paketa, ubrzanog interneta do besplatnih međunarodnih poziva – sve u zavisnosti od želja korisnika. Međutim, osnovni paket TV usluga za sve ovo vreme pretrpeo je dosta promena, i to nagore, barem kad su njegovi korisnici u pitanju, pa je čudo s poskupljenjem otuda veće.

O čemu se zapravo radi? Kada je pre nekoliko godina SBB odlučio da s analogne postepeno pređe na digitalno emitovanje, osnovni, analogni paket usluga prilično je osiromašen, tačnije, neki atraktivni kanali prebačeni su na isključivo digitalni D3 paket. S druge strane, na analognom delu tasa ostali su neatraktivni programi, mahom televizije sa dozvolom za lokalnu frekvenciju. Te programe SBB je po zakonu dužan da emituje, i to u osnovnom paketu, ali je, zahvaljujući brzom razvoju tehnologije i kašnjenju regulative, rupa u propisima omogućila da osnovnu ponudu u D3 digitalnoj verziji SBB namesti po svom ukusu. Tako gledaoci D3 paketa ne mogu da gledaju neke lokalne televizije: u Novom Sadu to su TV Panonija, Kanal 9, Delta televizija i Novosadska televizija.

Najnovije poskupljenje osnovnog paketa ne bi trebalo da pogodi korisnike D3 paketa, jer je tamo i dalje kablovski deo košta 990 dinara. Ako stvari ostanu ovakve, to bi značilo da je poskupljenje analognog paketa ustvari još jedna vrsta pritiska na korisnike da s analognog pređu na digitalne pakete. Potvrda za ovu tvrdnju nalazi  se u promotivnim akcijama na SBB-u, u kojima se prelazak na neki od Trio ili Duo paketa plaća prvih šest meseci po ceni svoje sadašnje pretplate ili prva tri meseca po dinar, uz besplatne HD kanale.

U celoj ovoj računici trebalo bi ukalkulisati i brisanje mnogih lokalnih televizija sa spiska živih, zahvaljući privatizaciji medija, a lista dostupnih kanala u analognoj ponudi dodatno će se skratiti udruživanjem malih televizija u lokalnu mrežu. To je i normalno, jer treba voditi računa o tome da smo stigli do tačke kada se većina programa sad mora prebaciti sa digitalnog na analogni signal, kao i da oprema za analognu distribuciju kanala ubrzano zastareva, što znači da uskoro neće biti delova za njenu popravku.

SBB je svojevremeno rekao da će još nekoliko godina zadržati paralelno analogni i digitalni signal, u zavisnosti od toga koliko korisnika osnovnog paketa ima. No, kako smo poprilično osiromašili, planirani masovni prelazak na LCD ekrane, a time i digitalni signal, umnogome je poremećen, tako da su mnogi ostali uz svoje verne “srebrne samsunge” prastare generacije, izbegavajući primamljive digitalne ponude. Treba računati i na to da je većina korisnika analogne ponude kablovskih kanala starija od 60 godina, i nespremna na tehnološke promene u koje se slabo razume. Možda bi, umesto poskupljenja analognih usluga, neka akcija besplatne instalacije D3 risivera više pomogla SBB-u da napravi poslednji korak ka totalnoj digitalizaciji i zaključa analogna vrata jednom zauvek.

Ivana Vujanov

Ko su sve „Gradski seljaci“: To kad uhvati, ne pušta

 

Kad naše televizije pronađu „zlatni potok“, ne prestaju dok ne polome sve ćupove. U poslednje vreme „potoci zlata“ bili su naizmenično rijaliti šou programi i talenat šou programi, a čak ni pokušaji kreiranja eksplozivnih političkih emisija nisu uspeli da im pomute tokove  – novca. No, analiza gledanosti kaže da je stiglo vreme zasićenja, te su rijaliti programi kojih je naš etar prepun, počeli opasno da klize ka margini gledanosti, dok talenat šou programi samo na trenutak uspevaju da ponove prošlogodišnju gledanost. Ipak, kao da se svi nadaju da je ova kriza trenutna, te su sve četiri nacionalne televizije na kojima se emituju ove dve vrste programa – Pink, Hepi, B92 i Prva TV, naoštrene na još rijaliti-talenat borbe.

U takvoj utakmici svoje parče zlatne poluge pokušavaju da nađu razne producentske kuće, izmišljajući već izmišljeno i obećavajući već obećano. Svi se sećamo jednog od prvih rijalitija ovog tipa, zvanog „Jednostavan život“, franšizu istoimenog MTV rijalitija koji je u svetsku orbitu slavnih lansirao bogatašice Paris Hilton i Nikol Riči.

U srpskom slučaju u životu na selu okušale su se Marijana Mićić i Ana Mihajlovski. Jedanaest godina kasnije „iz luksuznih automobila na traktore“, kako se kaže u promotivnom spotu budućeg hita „Gradski seljaci“, sešće rijaliti „zvezde“ Ivan Gavrilović, Jelena Krunić, kao i osobe s nadimcima umesto imena: Đus, Ajfon i Oro. Koliko se može videti iz ovog spota producentske kuće „In produkcija“, ovi „urbani likovi“ i „gradske face“ moraće da krune kukuruze, hrane svinje i okopavaju baštu.

Epizode su očigledno snimljene ranije, te neće biti direktnih prenosa, zbog toga sumnjamo da će biti tuče, seksa, vređanja po polnoj, rasnoj, nacionalnoj i političkoj osnovi, a autori očekuju da će sukob sela i „grada“ privući publiku dovoljno da ovaj rijaliti preživi makar jednu sezonu.

Produkcijska kuća „In produkcija“ još uvek pregovara kojem će televizijskom jatu odleteti, mada je kao najverovatnije rešenje odabran Hepi, ako ni zbog čeg drugog, a ono da malo „umije“ svoj program. Naravno, ovakvi projekti najviše zavise od početnih reakcija uvek nepredvidivih gledalaca, te lako može da se desi da rimejk „Jednostavnog života“ završi u ropotarnici istorije, poput onih Pinkovih rijaliti projekata – „Jahte“, recimo.

No, može lako da se desi i da je ovo pravo vreme za jednu površnu i relativno bezazlenu rijaliti emisiju. Jer, u ovom trenutku učesnici „Velikog brata“ i naročito „Farme“ i „Parova“ dovedeni su na ivicu razuma (ako su ga uopšte i imali) i samo nas trenutak deli od ozbiljnih fizičkih povreda, a možda i nečeg goreg. Gledaoci su pokazali da su sve manje zainteresovani za likove na lažnim farmama i koječemu. Osim toga, piplmetri uvek sa srećom zatrepere kad je na programu neka emisija koja se bavi seljacima i životom na selu (setite se samo Radašina u nastavcima). Kad tome dodate telefon, sok i orla, štrpnete malo blata i dve-tri kokoške, možda i pogode komercijalnu „zlatnu žicu“. Zlatno runo ne mogu da nađu, Oro ga već nosi kao gunjče.

 

Zašto je propala kandidatura Lee Kiš: Nedeljno popodne na doktorski način

Ponekad nam život spremi iznenađenja na koje ne znamo kako da reagujemo, jer nas zateknu nespremne i u čudu. Takva je situacija i s vešću da je Lea Kiš, voditeljka TV Pink, bila jedan od kandidata u prvom krugu za visoku uredničku funkciju u Radio televiziji Srbije.

Ova vest upućene u televizijsku istoriju naše zemlje ne bi trebalo da iznenadi. Naime, Lea je svoju TV karijeru i započela na Javnom servisu Srbije, kao najavljivačica za TV Beograd. Okušala se i u vođenju Jutarnjeg programa, a jedno vreme bila je i urednik emisije „Podne-popodne“ na tadašnjem Trećem kanalu. Od tada do danas na TV Pink vodi „Nedeljno popodne s Leom Kiš“, emisiju uzdanicu ove televizije. Treba reći i da je Lea u međuvremenu doktorirala komunikologiju na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i da planira da se u budućnosti bavi univerzitetskom nastavom. Dakle, sve reference za ozbiljnog kandidata za urednika Zabavnog programa RTS-a su tu.

Pa čemu onda čuđenje? Iskreno rečeno, razlog za podignute obrve leži u činjenici da Lea praktično nema čime da se pohvali. Naime, iako TV Pink ističe da „Nedeljno popodne“ ima milionsku gledanost, činjenica je da je to najviše zahvaljujući promaji u programskim šemama konkurentskih televizija koje nemaju ovu, sada već prilično zastarelu formu.

Lea

Jedan nevoljni pogled na „Nedeljno popodne“ otkriva nam zašto je ova emisija najveća rupa u poslovnoj biografiji Lee Kiš. Naime, njena emisija prvenstveno se sastoji od ćaskanja s pevačima „Pinkove“ produkcije, a krateri u sadržini popunjavaju se reklamama i deljenjem sponzorskih poklona. Ponekad zaluta neki od trenutnih političkih miljenika, pa čak i neko ko zaista ima šta da kaže, ali redovno zaneme nad sveopštim prostaklukom, verovatno preživljavajući transfer blama, te ostaju neupamćeni.

Da se razumemo, ni Kristijan Amanpur ne bi uspela da iz ovih gostiju iscedi ništa više, jer, o čemu pričati s osobama koje od škole imaju kafanu pored fiskulturne sale i smatraju da su napamet naučene replike iz „Žikine dinastije“ vrhunac srpske duhovitosti. Kad se tome doda pijačno nadvikivanje, ne čudi što je naša doktorka svom glasu dodala kreštavu komponentu, kako bi smehom na silu prikrila lingvističke blamove svojih glavnih gostiju. Kad ni to ne pomogne, Lea pribegava aplauzima koji se čuju posle svake uspešno izgovorene prostoproširene rečenice cenjenih gostiju. I to vam je otprilike sadržaj svake emisije, osim kad u očaju ne pribegne igranju igrica sa gostima, među kojima je traganje za plišanim medom zavezanih očiju moj lični hit.

Da li ju je nekada sramota što je svoju karijeru svela na povlađivanje najnižim ukusima, ne znamo. Da li će shvatiti da doktorsku diplomu iz komunikologije može da okači na trpezarijski zid jer joj poslovne reference koje uključuju razgovor s eskort damom koja je „snimila novi projekat“ ne nude naučni kredibilitet, tek ćemo da vidimo, jer presušile su i Megableje.

Pare ili poštovanje, svako ima svoj izbor.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: