Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “TV mudrolije”

Slučaj TV pretplata: Referendumom protiv priručnog mobilijara

Kada se spomene TV pretplata, prosečni građanin razmišlja da li da se prvo uhvati za glavu ili za novčanik.

Jer, plaćanje nameta za usluge javnog servisa mnogi doživljavaju kao upeglanu hajdučiju budžetskih sisara, s posebnim osvrtom na plate nesrazmerne kvalitetu i obimu prikazanog. I tako je svuda, ne samo u Srbiji, pokazuju vesti iz skoro komšijske nam Švajcarske. Oni su, naime, posle političkog pritiska desnice, odlučili da na referendumu pokažu svoje mišljenje o opravdanosti finansiranja javnih televizijskih i radio programa. Predlog da se ukine obavezna pretplata za javni servis odbačen je, a Javni servis Švajcarske pohvalio se činjenicom da je minimalni broj švajcarskih kantona ili regija na referendumu glasao za ukidanje pretplate. Njihova mesečna pretplata, inače, iznosi oko 33 evra mesečno, što ne predstavlja veliko zahvatanje u inače dubok švajcarski džep, i predlozi za njeno ukidanje imali su više političku od praktične note.

Emiteri širom Erope, posle ovog iskazivanja društvene svesti i savesti, konačno mogu da odahnu. To je jasan signal ostalim zemljama da neka vrsta javnog servisa treba da postoji, barem u savremenim evropskim društvima.

Kako stvari kod nas stoje? Kao prvo, teško da ćemo imati novca za takvu vrstu finansijske ekskurzije, iako nam razne vrste izjanjšavanja po principu “jelda da je lepo kad je napolju sunce” nisu nimalo strane. Ipak, prosečnom glasaču, umornom od rada za crkavicu, rastezanja šlajpika i zatezanja kaiša, teško pada da za uzaludnu rabotu kao što je “treba li nam javni servis i zašto je odgovor potvrdan” potroši teško zarađen slobodan dan.

Zato naši TV poslenici mogu da odahnu. Fotelje, stolice, divani i priručni mobilijar za velikane platnog spiska i skoro volontersku boraniju, ostaće dupke puni i u narednom, dužem periodu. S druge strane, solomonsko rešenje u vidu simbolične pretplate od stotinu pedeset dinara, uz mentalno marginalizovanje činjenice da se RTS i dalje finansira iz republičkog budžeta, unelo je red na potražnoj strani knjige bilansa Javnog servisa Srbije. To su, srećom, osetili i gledaoci – u poslednje vreme pojačan je filmski, serijski, sportski, pa čak i dečiji program. Da li uvek i na srećan način, sudiće javnost.

Za sada, sto i kusur dinara za prikazivanje novih epizoda “Vojne akademije”, “Nemanjića”, Evrosonga, SP u atletici i Zimskih olimpijskih igara, makar i u krnjem obliku, čini se sasvim zadovoljavajućom sumom, a izveštaje sa sednica na kojima se odobrava budžet za narednu fiskalnu godinu ionako niko ne sluša.

Doduše, ne bi bilo loše kad bi čelnici RTS-a poslušali apele građana i u osnovnu ponudu uveli paket koji sada s teškom mukom prodaju MTS-ovim IPTV pretplatnicima. I gledalačka boranija zaslužila je kanale poput “Trezora”, RTS Kola, RTS Muzike, RTS Drame pogotovo.

A kad smo već kod drame, ne bi bilo loše i da konačno pošalju rešenja na silne zahteve za oslobađanje od pretplate za korisnike koji u vikend i kućama koje ne koriste nemaju televizore. Čisto da se građani ne uskopiste i organizuju referendumčić. Švajcarcima u inat.

Ivana Vujanov

Advertisements

O seksu u Jutarnjem programu: Crna ruža i plavi pištolj bez muincije

I tako, uperismo prst u jutarnje programe, nadajući se da će njihovi urednici pravilno protumačiti stvaranje šansi za širenje programskog interesovanja publike i ekonomskih interesa oglašivača, stvaranjem kvalitetne mozaik-emisije, kad oni širenje vidika koje smo najavili protumačiše na do sada nezabeležen način. U trci za gledaoca više, uz krađu gostiju koji više ne znaju da li su pošli ili su došli, uz otimanje tema i ideja, ruku pod ruku, tačnije, vibrator pod bičem nastupila je Branka Blek Rouz, u saglasju sa seksološkinjom dr Danijelom Tiosavljević, da narodu objasni da „zornjak“ nije prva jutarnja kafa, a da lisice ne moraju obavezno da pripadaju uniformisanim licima policijskog opredeljenja, da se izrazim supovski.

Branka i Danijela pokušale su da Sarapi i Dei, voditeljima Jutarnjeg programa TV Pink, ali i zgranutim gledaocima, približe lepote i raznovrsnosti seksualnog života, u pola deset pre podne, na televiziji s nacionalnom frekvencijom. No, da bi se u potpunosti razumeo ovaj događaj od prelomnog značaja za razvoj srpskog medijskog neba, valja početi ispočetka.

Da ne bismo sad, kao narečena Branka, krenuli od praistorije i prvih vibratora, uklesanih u pećini Altamira, držaćemo se događaja koji su se odigrali u skorijoj prošlosti. U Jutarnjem programu TV Hepi, nekoliko dana pre silikonskog dvojca, gostovali su seksolog u penziji iz više razloga dr Jovan Marić i večna pi-arka Hitne pomoći Nada Macura. Tema: volim seks i rado ga se sećam. Ko je imao tu nesreću da prati narečeni prilog, mogao je da vidi da su teme poput „u naše vreme baš smo se lepo voleli“ i „Srbi uvek mogu, samo ne znamo šta nam je danas“ više ličile na „Susrete trećeg doba“ ili neki sličan događaj, te ovoj temi, iako naoko neprimerenoj za televiziju s nacionalnom frekvencijom i to doba dana, niko nije pridao veći značaj.

Osim urednika Jutarnjeg programa TV Pink, koji je došao na genijalnu ideju da pozajmi temu, i kao sagovornike pozove bivšu ženu prošlog seksologa, i ženu iz naroda, tačnije, striptiz kluba. Kakvi gosti, takva i tema: dok je dr Danijela pokušavala da celoj priči da naučni smisao korišćenjem latinskih izraza, naša Branka shvatila je da je gostovanje na Pinku posle višegodišnje suše odlična prilika da izreklamira i striptiz posao i radnju-sponzora. Te tako ništa nismo naučili o seksualnim sklonostima Srba, ali zato znamo da pored tezge sa sirom i bamijama na Zelenom vencu mogu da se kupe vibratori, silikonske usne, stimulatori bradavica i ostale zanimacije za dokone kojima nije dosta mentalnog životnog seksa već su spremni da ulažu vreme i novac i u ovaj drugi.

Profesorka Branka, pored istorijskog pregleda odlučila je da nas provede i kroz ginekološki. Izvadila je plastično čudovište veličine omanjeg vesla, ultramarin boje, s nekim futurističkim kuglicama i šiljcima koji liče na inkvizitorske sprave. Falilo je samo da taj ultramoderni vibrator krene da sija, menja boje i peva, pa da zaliči na slavijsku posestrimu, baš kao u onom vicu sa ginekologom i kruženjem oko Slavije, da ga ne spominjemo sad. Zblanutom gledalaštvu ostalo je samo da pretrpi ovo seksualno-ekonomsko jutarnje silovanje mozga i da se zapita dokle će se medijski zakoni kršiti i ima li ko da komercijalne televizije u tome spreči.

Nema. Članovi Regulatornog tela za elektronske medije poslednju opomenu ovoj televiziji izrekli su početkom prošle godine. Snom mrtvijem spavaju, toliko mrtvim da ih ni ono Brankino prstenje za erekciju iz sna, a i inače, podiglo ne bi.

Ivana Vujanov

Megabajti, gigabajti i miševi: Telekom prdnuo u optički čabar

 

Širom Srbije, tačnije, u velikim gradovima Telekom Srbije počeo je s velikim radovima. Ova firma odlučila je da maksimalno poradi na razvoju optičke infrastrukture, dovođenjem optičkog kabla do što većeg broja korisnika. Ova modernizacija mrežne infrastrukture za firme, ali i građane koji imaju boks pakete, značiće mnogo, a na nama je da objasnimo šta to tačno znači.

MTS IPTV Boks paketi, koji su uključivali internet, televiziju i telefonski priključak, zasnivali su se na telefonskom kablu, a kvalitet prenosa zavisio je od kvaliteta delova, najčešće kineskih, ali i debljine i vrste kabla koji je od MTS-a stizao do korisnika. Kako su se, napretkom tehnologije, pojačali zahtevi korisnika, ali i uređaja koji su „nakačeni“ na internet, distributeri su prinuđeni da naprave konačni skok u budućnost i ulože novac u modernizaciju, pošto dosadašnja oprema nije u stanju da odgovori na zahtevno tržište.

Polaganje optičkih kablova omogućiće mnogo brži internet nego što je MTS do sada mogao da ponudi – a nudili su, za naše uslove, prilično velike brzine. Ipak, sve veći prelazak korisnika na „smart“ varijante uz takozvane GO opcije (MTS TV GO, u ovom slučaju), čijom instalacijom na kompjuter, laptop, telefon ili tablet možete da pratite programe koji se nude u vašem Boks paketu, doveo je do toga da internet veza puca pod pritiskom prevelikog broja korisnika. Naime, prosečno „kablovsko“ i IPTV domaćinstvo ima najmanje jedan pametni telefon po članu, uz bar dva kompjutera s mogućnošću gledanja televizije preko interneta, a mnogi imaju i smart televizore s ugrađenom opcijom gledanja programa preko internet veze. Kad svi oni krenu na net da pogledaju seriju ili utakmicu, zamrzavanje ekrana, a ponekad i čitavog sistema, često bude tužni ishod ovog pokušaja.

Prelazak na optičke kablove trebalo bi da ovu situaciju pošalje u ropotarnicu istorije. I ne samo to: ovi kablovi mogu da podnesu zaista velike brzine protoka, što znači da se onima tehnički opremljenijim smeši i gledanje programa u ultraHD verziji, 4K ili čak 8K rezoluciji. Uz MTS optički internet i brzinu do 1 gigabajta u sekundi korisnicima će biti omogućen brz i pouzdan internet na više uređaja istovremeno: na laptopu, telefonu, tabletu, igračkoj konzoli, sigurnosnom kućnom sistemu i drugim naprednim uređajima.

Kako kažu u MTS-u, velike daunlod i aploud brzine omogućiće njihovim klijentima da za samo četiri sekunde skinu epizodu omiljene serije, a samo 34 sekunde za HD film.

Dobro, zanemarićemo na trenutak činjenicu da optičke kablove MTS reklamira navođenjem korisnika na pirateriju. Ono što muči jeste pitanje je da li su baš svi u ovoj firmi spremni na promene. Jer, prema ličnom iskustvu, džaba vam sto optičkih kablova, kad vam večno nadrndana korisnička podrška radi trudničko radno vreme do četiri popodne, kad im je Tviter nepoznata reč, kad za svaku sitnicu morate da lično odete u poslovnicu, kad vam majstori u kol centru tvrde da to što nemate TV, ni internet ni telefon pet dana nije njihova, već „sigurno vaša greška jer su vam miševi pojeli kabel“. Naravno, kada se posle stotinu poziva, kilometara izgubljenih živaca i više desetina bačenih životnih sati smiluju da prošetaju do bandere i utvrde da je neko od kolega pogrešno povezao žice, praviće se mrtvi hladni, a vi ćete dobiti pun, puncati, podebeli račun.

Korisnici budućeg optičkog kabla, oprez! Jer i taj kabel, iako načinjen od oplate s NASA-letelica, mogu da pojedu jazavci. Ili slepi kučići i krtice. Ili da ga poplavi puknuta cev. Ili da ga komšija preseče motikom dok krade muškatle. A onda ćete da sednete i plačete. U megabajtima ili gigabajtima, svejedno.

Ivana Vujanov

Sirtaki i razbuđeni duhovi ili kako smo doživeli „Olimp“

Proteklog vikenda Radio televizija Srbije pokazala je da ume i može da iskorači iz informativno-daozlaboga plitkog i dosadnog programa, u kome dominiraju davno potrošene „zvezde“, i konačno napravi ono što pretplatnici od nje i očekuju: program vredan gledanja.

Naime, RTS3, uglavnom posvećen kulturi, prenosio je uživo sa 51. BITEF-a nesvakidašnju 24-časovnu predstavu „Olimp“, čuvenog flamanskog reditelja Jana Fabra, koja je otvorila ovaj festival, i time uzburkao uspavane srpske duhove. Jer, ova predstava na eksplicitan, gotovo dokumentaristički način obrađuje antički period, trudeći se da vizuelno kopira atmosferu koja je vladala u gradovima Grčke za vreme proslava velikih  olimpskih bogova.

Za one koji vole umetnost i poznaju istoriju, dileme nije bilo: pažnje i divljenja vredna predstava jasno se poigravala sa sačuvanim i zapisanim, prikazujući nam koliko nam je točak istorije promenio običaje, verovanja, odnos prema sebi i prirodi. Kult tela tako je prestao da bude samo referenca u istorijskim knjigama, oživevši na daskama Centra „Sava“. Prikazivanje nagih tela u pokretu i međusobnoj interakciji, uzburkalo je javnost do te mere da se na društvenim mrežama ne stišavaju ni hvalospevi ni protesti, a njihovi autori tvrdo stoje na sopstvenim stanovištima, ne popuštajući ni za dlaku.

Oni koji su scene u kojima glumci nagi igraju sirtaki, uz pokrete kojima ističu seksualnost, nazivali nemoralnim i pornografskim, trebalo bi da pokušaju da razdvoje umetnost od stvarnosti. Jer, jedna je stvar koristiti telo kao umetnički instrument, u predstavi u kojoj je svaki pokret pažljivo osmišljen u svrhu dočaravanja antičke epohe, a druga skidanje gaća pijanih rijaliti paćenika studiju-kavezu-zatvoru, punom silikonskih „savetnica“, čiji je najvažniji zadatak da, pored tuče i čupanja za kosu, narodu prirede koji seksualni čin. Naravno, nije prijatno onima koji gledaju takve „noćne scene“ da priznaju sebi da nisu ništa više od voajera, a „Olimp“ im odlično služi da opravdaju sopstvene nemoralne nagone, izjednačavajući ih s umetničkim performansom. Grozno zvuči, zar ne?

1288191_screenshot-4_ls

  • Jan Fabr je obradio 20 antičkih tekstova, od Homera do Euripida. Jezik predstave je simbolički, a ljudsko telo u njoj predstavlja znak. Valjda smo to naučili za 50 godina festivala BITEF – rekao je direktor Kulturnog programa Nebojša Bradić, nadajući se da je time označio kraj rasprave.

Za one koji verno prate pozorišne događaje, naročito one eksperimentalne, sveže i nove, kakve bi predstave i trebalo da budu na BITEF-u, naga tela, polivanje bojom i čerečenje živog mesa nisu ni novi ni šokantni. Naprotiv, predstava je urađena s puno pažnje, gotovo bez direktnog kontakta između aktera, a najviše je, pored poznavanja prilika u antičkom dobu koje je oslikano sa gotovo hirurškom preciznošću, fascinirala umetnička posvećenost glumaca koji su goreli na sceni čitavu noć i dan.

Čak i ako niste ljubitelj pozorišta, 24-časovni prenos sa tridesetak kamera, uz režiju Miška Milojevića i Andreje Lazić, ozbiljnu produkciju s kamermanima koji se smenjuju na dva sata, ali i tekstualnom komunikacijom sa gledaocima, morao bi da vas fascinira. Jer, RTS je ovim potezom pokazao da ume i može da bez greške tehnički izvede vrlo zahtevan zadatak, ostvarujući time svoju osnovnu namenu: da pretplatnicima prikaže ono najbolje što se u ovom trenutku dešava u zemlji, u svakom smislu.

Pa, ako je makar na jedan dan, RTS3 uspeo da privuče gledaoce, čak i one koji su zbog „golotinje“ na trenutak napustili „Parove“ i „Zadrugu“, vredelo je.

 

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Ja volim Srbiju: Suncokret, kajmak i dekolte

Nekim čudnim spletom okolnosti, kviz Radio televizije Srbija „Ja volim Srbiju“ nekako mi je izmicao, sve do jedne gripne večeri. Bila je to odlična prilika da kroz suze od temperature, pogledam čime se to hvali Javni servis Srbije i da li zaista vredi odvojiti satičak vremena na kviz šale i znanja, kako ga odmila zovu.

Od 23. oktobra, nedeljom u 21 čas na Prvom programu RTS-a šest poznatih ličnosti, podeljenih u dva tima, na čelu sa kapitenima – kroz znanje, zabavu i raznovrsne igre, bori se za svoju publiku. Voditeljka kviza Nina Seničar zadužena je za kontrolu buke među takmičarima, kao i za postavljanje pitanja, uglavnom vezanih za opšte teme o Srbiji, njenoj istoriji, filmu, kulturi, sportu i nauci. Takmičari su podeljeni u dva tima: na čelu jednog je muzičar i orijentalista po struci dr Nele Karajlić, odnosno Nenad Janković, a vođa drugog tima je glumac Nenad Okanović. Uz nadmetanje u znanju, a ponekad i pamćenju, dva Nenada nadmeću se u pošalicama, a u osvajanju poena, ali i naklonosti publike u studiju i ispred ekrana, svesrdno im pomažu članovi ekipa: glumci, muzičari, slikari, pisci.

Ako vam je kviz poznat, ne brinite, sve je u redu s vama, jer ga je pod istim imenom šest godina ranije emitovala TV Prva, a voditelj emisije bio je pokojni Milorad Mandić Manda. Producenti ovog šou programa znanja i tada i sada članovi su “Emoušn produkcije”, u saradnji s RTS-om, a ovi potonji hvale se velikom gledanošću ove zabavne i edukativne emisije.

Šta može da se vidi u emisiji “Ja volim Srbiju”?

Osim dopupčanog dekoltea Nine Seničar koji, iako joj savršeno stoji, ne pristoji ni vremenu ni mestu ni prilici, gledaoci uživaju u zanimljivoj scenografiji punoj suncokreta, krava i kajmaka, propraćenoj narodnim motivima, doduše, izmešanim, nadam se namerno: tako devojka koja plesom prati bend nosi šajkaču, štikle i kratku suknju od tila, a pored narodnih motiva stoje zvučnici strane proizvodnje. Dobro, volimo mi Srbiju, ipak je iluzorno nadati se da će neko koristiti zvučnike starog EI Niš.

ja-volim-srbiju

Nina Seničar u punom sjaju

Šo se sadržaja tiče, pametno odabrane igrice koje poznajemo još sa prvih ekskurzija, osim nostalgije kod gledalaca izazivaju i nagli porast samopouzdanja jer na većinu pitanja svako može da odgovori. Tačnije, svrha ovog kviza nije da najbolji genijalci zadive znanjem, već da se ljudi opuste i zabave u prisećanju najpopularnijih fraza iz domaćih filmova, naziva bećaraca i čuvenih pesama, inserata iz filmova i imena čuvenih naučnika.

Zato što nije teško, zato što nije kviz bara s puno krokodila, “Ja volim Srbiju” je zabavna emisija, prilagođena nedeljnoj večeri, opuštena, pozitivna i ne previše duboka. Taman dovoljno za uz proveru domaćih zadataka, spremanje za radnu nedelju i poslednje kućne popravke pred ponedeljak. Dovoljno, valjda će potrajati.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

rts-vase-pravo-da-zna1

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

„Jump“ britanskog Channel 4 iliti Skok u prazan stomak

Ako ste mislili da smo u rijaliti sportu najgori na svetu, grdno ste se prevarili. Tačnije, još uvek ima neko ko je gori od nas, možda zato što ovi naši urednici, vlasnici i direktori „rijaliti televizija“ nisu čuli za talenat rijaliti šou „Skok“.

Naime, „Skok“ je rijaliti šou u kojem nekadašnje sportske i druge zvezde izvode ski skokove, spuštaju se niz bob stazu i takmiče u brzom klizanju, pokušavajući da dostignu profesionalce. Na spisku takmičara u prethodne dve godine našli su se uglavnom pevači, rijaliti zvezdice i TV prezenteri, ali i frizeri, ragbisti, plemkinje i sedmobojci u penziji.

Šou ima 12 takmičara, prve dve sezone emitovan je svaki dan tokom devet dana, a ove godine šou program emituje se jednom nedeljno i trajaće devet nedelja. Takmičare pripremaju profesionalci u zimskim sportovima, a program se emituje iz Insbruka i Kutaja. U toku je treća sezona, s najnižim rejtingom u istoriji rijalitija jer takmičari idu stopama slavnog britanskog skakača Edija Edvardsa, zvanično najgoreg skakača u istoriji ovog sporta.

Emisija britanskog Kanala 4 dospela je ovih dana na zao glas zbog čestih i opasnih povreda učesnika. Javnost u Britaniji digla se na noge, zgrožena činjenicom da su, za malo funti, ljudi u stanju da rizikuju i sopstvene živote, a da, kažu vazda cinični Britanci, naprave skok koji može da se meri sa skokom koji napravi auto kad naleti na izbočinu na putu. Čak i veličine kakav je olimpijac Linford Kristi pristale su na majmunisanje na skijama i vrištanje u bobu koji se bez kontrole spušta niz stazu, dok je nastup Heder Mils, bivše supruge Pola Mekartnija, zvane „lovac na novac“ prosto nametnuo sam od sebe.

Za sada im jedino dobro idu promotivne fotografije. Sistem „što tešnje to više puca“ obilato se koristi, Heder se, naravno, slikala u kupaćem kostimu jer ko šiša sneg, a šminka kojoj bi pozavidela i Ćo-Ćo-San preti da ofarba ceo Tirol u dugine boje, pod uslovom da namazana snajka, odnosno đuvegija, padne.

EVENT MAGAZINE ONLY. STRICTLY NO OTHER USE. HEATHER MILLS

Heder Mils, Dejli mejl

A padova je bilo, i to dosta, jer se do sada zbog povreda iz nadmetanja povuklo njih četvoro. Rezultat: jedna slomljen i operisan pršljen, jedan iščašen lakat, jedno pucanje ligamenta zadnje lože i jedan napuknuti nožni zglob.

Tako su zvezde rijalitija na kratko postale zvezde ozbiljnih vesti, koje su prenosile njihovo odvoženje helikopterom u najbližu bolnicu, sa sve braunilama, pumpama za vazduh i ostalim čudesima moderne medicine.

Ima li šanse da ovaj ski eksperiment zaživi i na našim prostorima? Naravno, samo da nađu nekog ko natuca engleski, mada dosta pomaže i Gugl prevodilac. Jer, svi su elementi tu: planine, čak i one na foto tapetu, omiljena su zimska destinacija naših „slavnih ličnosti“. Osim toga, rijaliti selebritiji dobro poznaju i zimske sportove, naročito kuvanu rakiju. Oni otmeniji sankali su se na padinama Rušnja, dok su ovi ruralniji redovno uvežbavali položaj za ski skokove u čučavcu u dnu dvorišta. Život je ovde vazda bio jeftin, a lomove ekstremiteta usavršili su u kafanskim i rijaliti tučama.

Jedino je malo tesno za ski opremu. Mada, i šta će im, nek lete naturalno, bez skija. Pravi povratak prirodi!

Ivana Vujanov

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: