Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “Uncategorized”

Slučaj Trezor: Pravo da vidimo sve što smo platili

 

Svakih nekoliko meseci u javnosti se potegne priča o plaćanju pretplate na Javni servis. I dok većina građana, tačnije pretplatnika, smatra da je davanje za konglomerat dinosaurskih razmera i osobina preterano i neproduktivno bez ozbiljnih kadrovskih promena, zaposleni u RTS-u kukaju kako nemaju novca ni za plate, a kamoli za neke ozbiljne projekte.

Obe strane, dakako, smatraju da ovaj sistem pretplate treba menjati. Građani traže njeno obećano ukidanje, ističući da se sasvim dovoljno izdvaja iz budžeta, “serviseri” se porede sa sličnim radio-difuznim ustanovama u okruženju, tražeći evropske iznose. Hoće li se nešto promeniti u ovom nadvlačenju pretplatnog konopca? Teoretičari medija tvrde da će nam jesen doneti nove promene. Dobro, možda ne baš promene, ali nove predloge finansiranja svakako hoće, jer ovako dalje ne ide, tvrde obe strane.

U međuvremenu, na RTS-u se, dok su miševi na starom i novom godišnjem odmoru, maćke su odlučile da malo pospreme TV satnicu. Za te promene saznali smo, kao što i treba, iz komentara na skrivenu odluku rukovodstva da ukine dokumentarnu emisiju “Trezor”, koja se na RTS-u emituje od 2002. Godine. Wegova urednica i autorka Bojana Andrić oprostila se od emisije javnim pismom, u kome je navela da se emisija ukida, dok je Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS rekao da se emisija ne ukida, već da je u pitanju letnja televizijska šema. Ovo je i potvrđeno saoštenjem RTS-a u kojoj se navodi da su promene izazvane letnjim raspustom, u kome će strani i domaći filmovi, dečji i animirani, premijerne strane serije i ekskluzivni prenosi najvećih sportskih događaja, zameniti neke od autorskih emisija – “Tako stoje stvari”, “S Tamarom u akciji”, “Da, možda, ne”, “Upitnik”, “Velika iluzija”, “Balkanskom ulicom”, “RTS Ordinacija”, “TV lica”, “Trezor”. No, ono što izaziva mrštenje i nabiranje obrva jeste poslednja rečenica saopštenja u kome se navodi, da se “autorske emisije vraćaju na program u okviru jesenje programske šeme, a neke od njih dobiće novi koncept i redizajn”. Tako ćemo umesto “Trezora” gledati Peru Kojota i Pticu Trkačicu, u pauzama između skupštinskih zasedanja, ako i tamo ne bude raspusta.

Trezor

Foto: zvaničan Youtube sajt „Trezora“

U međuvremenu, “slučaj Trezor” pokrenuo je nove rasprave. Jedno od najčešćih pitanja odnosilo se na autorska prava vezana za materijal emitovan u ovoj emisiji. Naime, “Trezor” je sastavljen od inserata iz starih emisija Radio televizije Srbije, pa se većina građana pita da li smo mi praktični vlasnici ovog materijala, budući da smo ga redovno plaćali kroz RTV pretplatu i izdvajanjem iz budžeta. Ovo pitanje otvara novu Pandorinu kutiju veze pretplate i autorskih prava na medijski sadržaj, koje se, zbog internetizacije medijskog tržišta, ubrzano redefiniše, usput menjajući ukorenjene stavove i pravila.

Ko je stvarni vlasnik “Trezora”? Država, građani, autori i izvođači, ili neko sasvim deseti? Može li državna svojina da se sa svojim proizvodima ponaša kao sa delom privatnog poseda i ko ima pravo da na internet postavi autorsku emisiju? Kako je moguće da RTS pravi posebnu “pej TV” platformu i nudi je samo gledaocima IPTV-ja, i to uz dodatno plaćanje, kad je celokupan materijal kupljen od našeg novca koji ubacujemo u budžet i dajemo kroz pretplatu? I hoće li emisija “Trezor” zbog toga završiti na specijalizovanom kanalu RTS Trezor, koji je ime dobio zahvaljujući upravo popularnosti ove emisije, dok će njeni “finansijeri” ostati bez “prava da vide sve što su platili”?

Pitanja su brojna, a pre ćemo dočekat Godoa nego dobiti odgovor kojim ćemo biti zadovoljni. Pardon, nema Godoa, odgovor će nam doneti Pera Kojot, koji će vladati RTS-om ovo leto.

Ivana Vujanov

Nova godina na TV-u: Honkonški ciklus u lastavičjem gnezdu

Ljubitelje filmskih uzbuđenja sigurno je neizmerno obradovala vest da će Javni servis da sve znate odmah Srbije, za doček Nove godine na svom Drugom programu puštati filmski maraton, takozvani honkonški ciklus. Drugim rečima, oni koji ostaju kod kuće, a ne vole klonirani triling Pinkovo novogodišnje veselje – Grandovo novogodišnje veselje – RTS-ovo novogodišnje veselje, mogu da uvežbavaju karate pokrete i akrobacije koje izvodi Džeki Čen. Tako ćemo, umesto holivudskih filmova, u novu 2017. godinu ući uz mandarinski kineski, a ako budemo imali sreće, neki od Džekijevih filmova – jer to je ipak njegov dan – biće sinhronizovani na engleski, pa eto prilike da uživamo u simultanom prevodu. Među filmovima koje će nas u novogodišnjoj noći prikovati za male ekrane su “Klopa na točkovima”, Neustrašiva hijena” i “Drveni ljudi Šaolina”, a po naslovima može se naslutiti i sadržaj ovih filmskih bisera.

Poznajući naše prilike, može se očekivati da Džeki Čen, podstaknut ovaploćenjem ljubavi Srbije prema njegovom liku i delu, uskoro poseti našu zemlju, dobije državljanstvo i par spomenika u manjim gradovima, čime će se zaokružiti istorijska ljubav Kine i Srbije. Nema veze što je Džeki zbrisao iz tada nezavisnog Hongkonga pravo u Holivud, bez namere da se vrati kineskim korenima.

JC.jpgOvakav zaokret ka Istoku ne treba da čudi, jer Kina je zemlja s ekonomijom u najvećem porastu, gigant na koga u budućnosti svi računaju – a i kod nas su zauzeli vodeća trgovačka mesta, nudeći praznične vašarije za “sto dinala” i manje, pa ko da ih ne voli.

Uostalom, i unuka Donalda Trampa uči kineski u školi, te bi garantovano uživala u honkonškoj filmskoj niski, i to bez prevoda. Pa kad može ona, možemo i mi, ionako nam je dosadio “Tesna koža” ciklus, “Hajde da se volimo” filmski sonet, a mogli bismo, vala, jednom i bez “Žikine dinastije” u bezbrojnim nastavcima. Šalim se, naravno, biće i njih, starije generacije moći će da recituju replike mladim naraštajima, kao nekad Filip Višnjić kosovski ciklus na saborima. Ne na kineskom, doduše, iako se i on sve više uči u školama jezika i na fakultetu, a naši profesori sve češće pakuju kofere idući “putem svile”.

U međuvremenu, šuška se da će naši distributeri u ponudu uvesti i koji informativni kineski kanal, mada su prilično zakasnili jer Kinezi koji su pre desetak godina ovde stigli “trbuhom za kruhom” nastavljaju dalje put Zapada jer je ovde “kruha” malo ponestalo. Osim toga, njih su za rodnu grudu vezivale serije i filmovi koje su gledali preko sajtova za strimovanje, a dnevna politika nije ih naročito interesovala, kad su se već otisnuli u svet.

No, ako je ovaj ciklus filmova lasta koja pokazuje proleće u vidu porasta interesovanja za kinesku kulturu, mogli su makar da nam, umesto gospodina Čena, puste neki od brojnih sjajnih kineskih umetničkih filmova. No, izgleda da je od laste ostalo samo gnezdo. I pekinška patka, za sladokusce.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Pijačni barometar i piramide na Voždovcu

Jutarnji televizijski program, bez obzira na to koja ga televizija sprema, uglavnom ima isti oblik: red servisnih informacija, red kratkih priloga kojima se načinju teme koje će biti razrađivane u kasnijim informativnim emisijama, malo najava muzičkih i umetničkih događaja, kuvari, fitnes instruktori i vremenska prognoza. I to je manje više bilo to sve dok se proteklog ponedeljka između pijačnog barometra i saveta za održavanje morske boje nisu uvukli ni manje ni više nego – vanzemaljci.

Naime, na TV Pink je dotično jutro sa Saturna ili s Melmaka, odakle nam je svojevremeno stigao čuveni TV vanzemaljac Alf, stigla dr Irena Sjekloća Miler, feng šui ekspert, vidovnjakinja i medijum. Tako smo saznali da su se ostvarile proročke reči Lepe Lane koja je pevala o vanzemaljcima i njihovoj muškosti, te da su dotični Saturnijanci odavno među nama (umesto špijuna, kako ih je svojevremeno opevao Mile Kitić), a glavni portal nije na Aerodromu „Nikola Tesla“ kako se čini nama „nevidećima“, već na Bulevaru Kralja Aleksandra, na Voždovcu i kod hotela Jugoslavija, kao i na Kosovu i u Kremni.

E, i Rtanj nije vulkanska planina već piramida, baš kao ona u Visokom, evo vam ga, vi, pojmaroši geolozi.

Otkud vidovnjakinja u emisiji? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, osim ako niste vanzemaljac jer ste sposobni da čitate misli uredničkog kolegijuma. Logično bi bilo, ako tu uopšte ima logike, da je dr Sjekloća Miler gostovala u programu najavljujući neki vanzemaljski skup ili novu SF dokumentarnu knjigu koje voli da piše i po kojima je poznata. Ali, ne, o tome nije bilo ni reči. Dakle, ništa od deljenja karata za naučnofantastično predavanje.

fortune

Da probamo s druge strane: stariji gledaoci verovatno se sećaju Ireninih gostovanja u ratno vreme na svim tadašnjim televizijama, gde je promovisala sada priznatu feng šui metodu. Međutim, ovog ponedeljka o rasporedu stolica i činjenici da je voditeljka Jovana Joksimović sve vreme imala prekrštene noge, a to je veliki „no-no“ u feng šuiju, jer se time sprečava neki protok, nije bilo ni reči. Obični ljudi bi rekli da se time sprečava vodeni protok, ali šta mi znamo, smrtnici.

Ostaju nam samo nelogični odgovori. Lično, opravdano sumnjam da je posetu gospođe Sjekloća Miler organizovao Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, jer se po njenom svedočenju, vanzemaljci često kreću linijom 28, verovatno bez karte, a kako neki od njih nemaju ni telo, gledaoci treba da obrate pažnju na to gde stoje u troli ili busu, da im ne stanu na nepostojeću glavu i tako izazovu bes celog Saturna. A ako BusPlus karta odbije da se validira  – pa valjda je sad sasvim jasno da tu nisu čista posla, vanzemaljska.

S treće strane, gostovanje gospođe Sjekloća Miler otvorilo je dugo zatvorenu Pandorinu SF kutiju. Neki će reći da je TV Pink ovim gostovanjem prekršio Kodeks emitera koji propisuje da se, kad su ovakve teme u pitanju, propisno obeležavaju rečima „zabavni program“, mada su osmesi voditelja dosta govorili o ozbiljnosti trenutka. Drugi će kao žedni vode, dočekati novu navalu „videćih“, a svi znamo kakvi se sve egzotični primerci kriju iza kristalnih kugli, karata i čaša za prizivanje onostranog.

Svakom slučaju, može se očekivati da će se, koliko sutra, pred srpske kamere vratiti Vidovita Zorka (ako je izašla iz bajboka), ali i Njena Svetlost Kleopatra (videti prethodnu napomenu). Što se našeg čuvenog sugrađanina Milana Tarota tiče, on se već vratio i uspešno rasteruje finansijsku magiju: ima sopstvenu – ne emisiju, već televiziju. Kraljevsko vanzemaljski!

Ivana Vujanov

Euro 2016: Petnaest minuta Rafaele Kara

Kada je počeo Evropski šampionat u fudbalu, na koji tradicionalno nismo otišli, sve je govorilo da će nam se ponoviti Mundijal 2014. i „Planeta Brazil“ u kojoj je bilo i kašnjenja u prenosima i pogrešnih priloga i lepih saradnica Sportske redakcije koje su podgrevale atmosferu na neočekivane načine… Sreća, sreća, radost što opet ne gledamo svoju reprezentaciju bivala je pomućena povremenim komentatorskim incidentima, ravnim onom s ranijeg SP u fudbalu kada je jedna od komentatorskih perjanica izjavila kako nemački golman „Nojer brani umesto Enkea jer je povređen“, iako su potonjem, otprilike u to vreme, davali godinu dana. Dobro, malo smo zaostajali i u geografiji pa nam je Kolumbija sišla u Južnu Ameriku samo da bi odigrala Kopa libertadores, u narodu poznato kao klupsko takmičenje. No, ne treba se vraćati u prošlost…
Ipak, sve su šanse da ćemo ove godine ostati uskraćeni za vašarsku atmosferu, da li zbog opšte svetske zabrinutosti za moguće terorističke napade, da li zbog toga što su se naši konačno dosetili da emisija ne mora da liči na šou programe Rafaele Kara da bi bila gledana. Tek, ove godine, za razliku od gorenavedenog Mundijala, sve je svedenije i kraće. Emisija nema „razigrani“ naziv već obično, informativno ime „Euro 2016“ i počinje neposredno pre glavne večernje utakmice, traje u poluvremenu i neposredno posle utakmice, uz kratke prikaze mečeva koji su se odigrali tog dana.
Za gledaoce koji imaju RTS HD emisije na poluvremenu nema, kao ni reklama, već Francuska televizija prikazuje najbolje poteze prvog poluvremena, kao i detalje sa stadiona, još jednom nas suptilno podsećajući na to da kamere visoke rezolucije mogu da snime svačije lice. To se, naravno, odnosi na huligane raznih boja i maliganskog procenta u krvi, i lekcija je koju su naučili Rusi.

Fejsu hvala
No, vratimo se prenosima. O našim sportskim komentatorima već je izrečeno toliko toga da je besmisleno ponavljati koliko nam je potrebno ozbiljno osveženje za mikrofonima. Gledaocima u međuvremenu ostaje da odluče da li im više smeta nabrajanje nepotrebnih statističkih podataka, lični utisci o kvalitetu utakmice ili navijačko-kladioničarske strasti koje provale iz zvučnika u odsudnim trenucima važnih mečeva.
S druge strane, kratkoća emisija i izbor sagovornika zaista predstavljaju osveženje u sportskim prenosima Javnog servisa Srbije. Jedan sudija i jedan trener sasvim su dovoljni za kratku ocenu ključnih momenata, a odlični uglovi iz kojih su snimani mečevi omogućavaju dobru procenu čak i onih govoru nevičnijih učesnika „Eura 2016“.
Iskreno se nadam da će do kraja Evropskog prvenstva u fudbalu, kada se smanji broj utakmica i poveća razmak između mečeva, emisija „Euro 2016“ zadržati sadašnju formu. Bez obzira na ambicije Sportske redakcije, petnaestominutni segmenti sasvim su dovoljni, bez šanse da se sklizne u dosadu i ispraznost. No, plašimo se samo da će prateće emisije o istorijatu fudbala, pojedinim fudbalerima i reprezentacijama, kao i priče „oko fudbala“ upropastiti solidan utisak koji je ostavio prenos ovog šampionata. Uostalom, fudbal je za prave ljubitelje, a njih, verujte, ne zanima poreklo i oblik lopte i debljina travnatog terena. Samo nek mreže tresu!
Ivana Vujanov

Ber Grils na srpski način

 

Na pitanje zašto ljudi vole da gledaju krvave i strašne scene, bilo da su čista holivudska fikcija ili proizvod dokumentarnog zapisa kamere, psiholozi odgovaraju da nam treba potvrda da živimo dobro i udobno, i da je drugima gore nego nama.

Ne čudi zato što je broj emisija u kojima se promoviše „povratak prirodi“ kroz preživljavanje u divljini tako veliki. Naravno, gledaoci moraju da ulože izvestan napor i da zaborave da je oko avanturiste koji spava u medveđoj jazbini ili rijaliti ekipe ostavljene na pustom ostrvu, ekipa sastavljena od snimatelja, scenariste, režisera, merača svetla, a tu je i osoba zadužene za „rudimentarni“ izgled naših junaka. No, i sam pogled na sirotog momka koji se muči u prašumama Amazonije dovoljan je da zaboravimo na lažu, paralažu i montažu i stvarno se udubimo u nevolje u koje upadaju naši heroji.

Od Bera Grilsa koji šamara medvede po Rumuniji i pluta Amazonom držeći se za anakondin rep kako bi dospeo do delte, preko biologa koji spava s vukovima, do ludaka koji pokušavaju da u šorcu osvoje Everest, nastavlja se ludilo zvano „ja sam jedno s prirodom, i pored višemilionske opreme kojom sam zatrpan.“ A u naporu da osvoje srca gledalaca i, još više, sponzora i donatora, naši junaci ne prezaju ni od plivanja s ajkulama, maženja krokodila, ratovanja s afričkim plemenima, jedenja volujskih očiju. Dobro, ponekad se desi da ih gepardi zamene za sočnu antilopu – i eto vam poslednje epizode.

Producentske kuće koje proizvode rijalitije brzo su prepoznale potencijal koji leži u kombinaciji lažnih dokumentarnih prikaza ljudskih nagona, udruženih s lažnom borbom za goli život. A kako smo mi rijaliti velesila, normalno je da su programi poput „Survajvera“ brzo stigli i kod nas. Od sveg preživljavanja ostale su slike starleta u kupaćem ili bez njega pod tušem, što je bio i cilj cele operacije, a svet je otišao i korak dalje i prošle godine napravio rijaliti verziju „Vrhunskog preživljavanja“ već pomenutog Bera Grilsa. Šou se zove „Goli i uplašeni“, pogađa sve nagonske tačke prosečnog gledaoca, a takmičare izbacuju u neku divljinu, navodno bez odeće i hrane (ovo drugo je manje bitno), i gledaju koji će da „preživi“.

Ber Grils.jpg

Čuj, da preživi. Pa i voljeni Ber Grils bi crkao od gladi i žeđi da je avion samo malo omašio i spustio ga kod nas u goste. Šta bi, jadan, radio da mu stigne račun za struju u kombinaciji s informatikom, potvrda od škole za rekreativnu nastavu čija je cena ravna ceni boravka u kraljevskom apartmanu hotela „Četiri sezone“ u Njujorku, i obrazac za platu iz koga ni naši matematički olimpijci ne bi mogli da izvuku neku pozitivnu brojku? Ne bi mu pomoglo ni svo vojno i paravojno iskustvo u borbi s veterankama buvlje pijace za belu košulju veličine XL sa ćebeta u srednjem redu Najlon šopa.

To ako uspe da sačuva onaj švajcarsko-vijetnamski nož koji mu opušteno visi na zadnjem trapu kvazivojnih pantalona. Što bi rekli na Najlonu: taknuto-maknuto. Pa ti preživi!

Ivana Vujanov

 

Kako se rešiti rijalitija u Srbiji: Ne hranite trolove

Farma

Tekst je pisan pre dve nedelje, autorka je razliku između pisanja i objavljivanja popunjavala godišnjim odmorom 🙂

Ako niste sportski TV zaluđenik kao potpisnica ovih redova, onda ste verovatno poslednjih dana proveli uzaludno pokušavajući da daljinski upravljač podesite na nešto drugo osim rijalitija. Naime, Srbija u čudu zbog frontalnog napada rijaliti programa na naše mozgove, a sve na nacionalnim televizijama. Parovi, Maldivi, Farma, Veliki brat… lista se nastavlja i čini se da nema kraja…

Povratak rijalitija na naše programe počeo je prodorom Hepija na ovo, ispostaviće se, lukrativno tržište. Rijaliti „Parovi“ koji s parovima ima veze koliko i Hepi sa srećom, podigao je gledanost ove televizije do te mere da ju je iz marginalne svrstao među najgledanije komercijalne. Uspeh uzdizanja polusveta na pijedestal popularnosti i pravljenja Zoološkog vrta s majmunima, zmijama i aspidama u glavnoj ulozi, bio je toliki da se ovoj televiziji isplatilo i povremeno plaćanje kazni i penala zbog „ispada“ svojih glavnih zvezda. Sve se nastavilo „Maldivima“ koji su, iako daleko manje uspešni od „Parova“, ipak uspeli da Hepi zadrže u borbi za oglašivača više.

I, kao što to obično biva, i ostale televizije brzo su se probudile iz letnje letargije, te smo u roku od samo nekoliko dana dobili četiri rijalitija, s tim što nikome nije još jasno jesu li se ti „Maldivi“ završili i da li da učesnike „Parova“ računamo kao bivše Maldivce ili ne. Pink je sa svojom „Farmom“ krenuo gromoglasno, dopuštajući da njegovi stanari u medijima najavljuju skandale i soft porn – uz šansu da se sve to pretvori i u hard porn posle ponoći, da se, jelte, ne krši zakon.

Obični građani, zgroženi zbog višesatnog rijaliti maltretiranja na svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, učinili su jedino što su mogli, pošto apeli Ratelu i RRA nisu urodili plodom – pokrenuli su peticiju za ukidanje rijaliti šou programa u Srbiji.

Ova peticija do sada je sakupila više od 30 hiljada potpisa, a broj onih koji smatraju da „starletama“ i „jakim momcima“ nije mesto u udarnom televizijskom terminu na nacionalnoj televiziji, neprekidno raste. Ipak, i pored više apela za jaču kontrolu i čak uvođenje regulatornog tela koje bi sankcionisao kič i šund, ova peticija, osim podizanja prašine u javnosti, neće imati većeg uticaja.

Zašto?

Pre svega, peticije ovog tipa nemaju zakonskog uporišta i, osim javnog iskazivanja protesta, ne obavezuju ni jednu stranu na reagovanje. Ono što bi trebalo da se sankcioniše već se u neku ruku i radi: RRA redovno kažnjava ove televizije, ali je politika sankcionisanja obesmišljena smešno malim kaznama, ali i nepovlačenjem drugih poteza, među kojima je i zabrana rada na određeno i neograničeno vreme. No, svi znamo da se to, barem u ovoj zemlji, neće desiti, barem ne iz ovog razloga.

Šta preostaje prosečnom gledaocu kad mu je i poslednji adut, javnog protesta, izbijen iz ruke? Najmoćnije oružje: daljinski upravljač. Ako ne želite rijaliti šljam u svom životu, nemojte ih gledati, čak ni na minut. Nemojte lajkovati njihove stranice, komentarisati njihove slike i video klipove, nemojte kupovati novine u kojima se do u detalja piše ko je s kim bio i zašto.

Ne hranite trolove, poznata je poruka na društvenim mrežama. Primenite je, i oni će nestati. Iako je lekovito znati da postoji neko ko je gori od nas, ponekad se ipak treba ugledati i na bolje od sebe.

Ivana Vujanov

Greece — The One Biggest Lie You Are Being Told By The Media

World Affairs

Every single mainstream media has the following narrative for the economic crisis in Greece: the government spent too much money and went broke; the generous banks gave them money, but Greece still can’t pay the bills because it mismanaged the money that was given. It sounds quite reasonable, right?

Except that it is a big fat lie … not only about Greece, but about other European countries such as Spain, Portugal, Italy and Ireland who are all experiencing various degrees of austerity. It was also the same big, fat lie that was used by banks and corporations to exploit many Latin American, Asian and African countries for many decades.

Greece did not fail on its own. It was made to fail.

In summary, the banks wrecked the Greek government, and then deliberately pushed it into unsustainable debt … while revenue-generating public assets were sold off to oligarchs and international corporations…

View original post 1.361 more words

DR PASKAL LEPRANS, DIREKTOR KLINIKE ZA KARDIOVASKULARNU HIRURGIJU UNIVERZITETSKE BOLNICE PITIJE SALPETRIJE U PARIZU: Transplantacija i dalje najbolja opcija

Profesor Paskal Leprans svetski je poznat stručnjak u domenu kardiohirurgije, posebno u tretmanu problematike lečenja terminalne srčane insuficijencije. Vodeći je ekspert za transplantaciju srca u svetu, ali i za tretman srčane insuficijencije asistiranom mehaničkom cirkulacijom. Njegova, kao ispecijalnost bolnice koju odnedavno void, jeste razvoj i ugradnja svih tipova veštačkih levih i desnih komora, totalnog veštačkog srca… Kardiohirurg svetskog glasa bio je gost Instituta za kardiovaskularne bolesti Sremska Kamenica, gde je pre dva dana  sa direktorom Instituta za kardiovaskularne bolesti dr Aleksandrom Redžekom potpisao protokol o saradnji, koji podrazumeva odlazak naših stručnjaka u bolnicu Pitije Salpetrije na obuku, kao i dolazak francuskih doktora koji će organizovati seminare i predavanja za studente i doktore Instituta, ali i Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

Dr Leprans, od sada gostujući profesor Medicinskog fakulteta, za doktore i studente medicine održao je stručno predavanje, posvećeno predstavljanju sistema mehaničke cirkulatorne potpore, kao i razvoju ove grane nauke koja ide od pukog spasavanja života do aparata koji će podići njihov kvalitet života.

Pascal LeprinceEKMO sistem (Extracorporeal Membrane Oxxgenation) predstavlja cirkulatornu podršku koja se koristi u hitnim slučajevima kod pacijenata kod velikog kardiogeničnog šoka (gde srce jedva da radi) i kojima preti bliska smrt. Ovaj sistem razvijen je iz kardiopulmonarnog bajpasa koji se koristi kod operacija na otvorenom srcu i brzo i lako se ugrađuje na licu mesta.

– Naš EKMO sistem dizajniran je tako da omogućuje ugradnju bez odlaska u operacionu salu. To ne samo da štedi vreme, već i u mnogome povećava šanse za preživljavanje ovakvih pacijenata, jer se njime njihovo stanje prvo stabilizuje, a tek potom se prenosi u operacionu salu – kaže dr Leprans. – Intervencija je manje invazivna, a ovaj sistem daje šansu pacijentima da prežive do planirane operacije, bilo da je to ugradnja neke od srčanih pumpi, veštačkog srca ili transplantacija. Ne treba zaboraviti i da ovi sistemi koštaju višestruko manje od velikih aparata kardiopulmonarnog bajpasa, kao i da su lako prenosivi.

Kako kaže, sve vreme treba imati na umu da bi bez ovih aparata procenat preživljavanja pacijenta bio nula, a da je, zahvaljujući razvoju mehaničke cirkulatorne potpore procenat preživljavanja skočio na skoro 30 posto, iako procente ne treba posmatrati jednostrano, jer u mnogome zavise od dužine nošenja aparata, kao i od dalje operativne sudbine.

Profesor Paskal Leprans doktorirao je elektronsko inženjerstvo na Nacionalnom politehničkom institutu u Tuluzu i predano radi na razvoju aparata za kardiopotporu, kao i na unapređenju veštačkog srca, ali ističe da je, kad je u mogućnosti, prvi izbor svakog kardiohirurga srce donora.

– Transplantacioni sistem za nas je i dalje najbolja opcija – kaže doktor Laprans. – Nažalost, nastavlja se tužan svetski trend smanjivanja broja donora, dok se istovremeno broj ljudi kojima je potrebno novo srce značajno povećava, pre svega zahvaljujući opštem produženju životnog veka. Ovaj problem posebno je izražen u Sjedinjenim Američkim Državama i na lekarima i nadležnima je da analiziraju ovaj problem i pokušaju da ga reše.

Potvrda ovih reči je i podatak da na srce trenutno čeka skoro stotinu hiljada ljudi u Evropi i SAD. Eurotransplant program namenjen je upravo rešavanju ovog problema, ali su medicinari skeptični.

–  Lično, ne smatram da je Eurotransplant dobro rešenje, jer se pokazao preglomaznim i neefikasnim. Francuska od 2004. ima sopstveni sistem i sada radi na tome da proširi krug donora, tako da nema starosnog ograničenja. Na primer, želeli bismo da stvorimo atmosferu u kojoj će sedamdesetogodišnji donor pokloniti svoje srce sedamdesetogodišnjaku. Tako bi se povećao broj transplantacija, koje naša bolnica uradi oko 80 godišnje. To jeste daleko najviše u Francuskoj, ali je i još uvek suviše malo, te su liste čekanja i dalje duge.

Dr Paskal Leprans na čelu je jednog od najboljih kardioloških centara u svetu, naročito kada je u pitanju razvoj različitih modaliteta mehaničke cirkulatorne potpore.

– Svaki doktor koji radi u našem centru za uspeh u razvoju nauke i rad sa pacijentima, osim ličnog angažovanja i postignuća, može da zahvali našoj upravi, koja se brine da nam obezbedi novac za razvoj aparata, ali i da nam organizuje učešće na naučnim skupovima, razvijanje naučnog rada i prenošenje znanja širom sveta – kaže dr Leprans. – Jer, širenje znanja naš je veliki zadatak. Radimo na tome da, boraveći nekoliko dana u nekim centrima poput vašeg, uspostavimo stručne kontakte i razmenimo znanja i iskustva. Svaka poseta nekom centru za nas je prilika da se upoznamo s izazovima koji se nameću u savremenoj kardiohirurgiji, u zavisnosti od okolnosti na koje lekari ne mogu da utiču. To nam daje priliku da u razvoju aparata vodimo računa o svim aspektima i mogućim načinima njihove primene, kako bi našli put do svakog pacijenta.

Ivana Vujanov

Biografija

Dr Paskal Leprans je professor kardioabdominalne hirurgije u Univerzitetskoj bolnici Pitije Salpetrije u Parizu, najboljeg centra za hirurgiju srca u Francuskoj, i direktor Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju. Njegova klinička praksa i istraživanja usmereni su ka mehaničkoj cirkulatornoj podršci. Autor je brojnih naučnih radova na tut emu i programski director EUMS-a (Evropske mehaničke cirkulatorne podrške), vodećeg evropskog kongresa za implantate za ventrikularnu potporu i veštačko srce. Dizajnirao je i modelovao inovativne elektroaktivne aktuatore za cirkulatornu podršku, projekat koji finansira Francuska nacionalna agencija za istraživanje.

 

ZAŠTO NEMA REŠENJA ZA DUŽNIKE U ŠVAJCARCIMA: Zavadi pa sedi, ništa ne rešavaj

Ovo otvoreno pismo člana „Efektive“ prenosim u integralnoj verziji:

Pratio sam juče predstavnike „Efektive“ na konferenciji za novinare u Medija centru. Jedno od postavljenih pitanja na koje je naš predsednik udruženja lepo odgovorio, objasnio i pojasnio novinarima jeste – motiv lične koristi. Grubo prepričano, postavilo se pitanje zašto „Efektiva“ koja skuplja članarinu, uzima pare za tužbe, „do sada ništa nije uradila“, odnosno, sve te pare neko koristi, a koristi za članove nema. Ovo pitanje postavio je novinar nekog lista. U svakoj civilizovanoj zemlji pravo novinara je da pitaju, dobiju odgovor i tu nije ništa sporno. Tako i treba da bude.

Međutim, u razgovoru sa nekim članovima „Efektive“ saznao sam da su i njma postavljali slična ili ista pitanja ljudi s kojima su bili u kontaktu koje su upoznali na poslu, komšiluku ili na nekom drugom mestu , od kojih mnogi takođe imaju kredite u švajcarskim francima. To se i meni desilo s nekoliko poznanika, od kojih mi je jedna rečenica ostala u sećanju: „Placam duplo veću ratu, nemam para i sad još vama treba da plaćam članarinu“. Ostao sam bez reči.

efektiva

U ovom našem duboko bolesnom sistemu, gde su civilizacijske norme i sistemi vrednosti marginalizovani i gde je sve suprotno od onoga što treba da bude, ovakvi stavovi nisu čudni. Setite se svih prevara: Jezda, Dafina, Zajam za preporod Srbije, a tu su i krediti u švajcarcima.

Da bi konfuzija bila još veća, a da se napravi što veći sukob, NEKO zeli da nas podeli na dužnike u evrima koji nisu kockari i nas u švajcarcima koji smo kockari, pa opet nas dužnike u francima na što više i što zavađenije grupe i grupice. Sve ovo s ciljem da se zadrži sadašnja situacija i da se ništa ne reši.

NE KRIVIMO NIKOGA! Ljudi su uplašeni i zbunjeni. Širimo priču o radu „Efektive“, pozovimo ljude da nam se pridruže na sastancima, protestima. Objasnimo im šta radimo i hoćemo. Pričajmo im o omči oko vrata u vidu četiri rešenja koje je ponudila Narodna banka Srbije. Neka svako od nas da sebi zadatak da pronađe u svojoj okolini par ovakvih  dužnika kao što smo i mi. Ako tako uradimo, priča će se zakotrljati, a onda na nekom od sledećih protesta biće nas mnogo, mnogo više. DO KONAČNE POBEDE UZ „EFEKTIVU“!!!!!

Stojan Polić, Novi Sad

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: