Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “Uncategorized”

Moja arhitetka o TC u Rajićevoj: Poslednja osmatračnica Balkana

Projektovati jedan arhitektonski objekat znači naći najoptimalnije rešenje za date uslove. U svakom smislu: funkcionalnom, ekonomskom, zanatskom, ekološkom, istorijskom, kulturološkom, estetskom, socijalnom. Nažalost arhitektura, danas, sve češe postaje luksuz, statusni simbol onih koji imaju mnogo novca i sredstvo kojim će ga još više umnožiti.. U miljeu takvih okolnosti danas arhitekti projektuju pa i projektanti tržnog centra u Rajićevoj arhitekti Milan i Vladimir Lojanica.

 Šta to znači?Ostavimo po strani “rekla kazala“ “živih ljudi“ (tekst B. K) ili investitora (tekst B. S ). Pođimo od mesta gradnje (genius loci) koje u ahitekturi, koja teži svom smislu, znači mnogo. Mogli bismo reći gotovo sve! Ovaj objekat se nalazi na najatraktivnijoj i najznačajnijoj lokaciji naše vekovne srpske prestonice.

Poslednja osmatračnica koja se pruža sa poslednjeg grebena koji se sa Balkana spušta prema Evropi. U najvažnijoj žili kucavici života te prestonice Knez Mixajlovoj ulici, iznad ušća Save u Dunav. Tik uz Kalemegdan. Vodeći računa o svemu tome projektanti su tako projektovali objekat da se svo okruženje može sagledati ne samo sa svih njegovih terasa već da ono postane sastavni deo i unutrašnjih prostora. Setimo se svih ostalih novoizgrađenih autističnih tržnih centara koji su se zatvorili u svoju nutrinu primoravajući korisnike na klaustrofobične prostore gde moraju da gledaju samo u robu, robu Postići to u stešnjenim prostorima starog jezgra nekoga grada više je nego umetnost. A privoleti investitora da sve vizure ne zagradi prodavnicama punim razne robe graniči se sa neverovatnim!Zahvaljujući tim vizurama mnogi su tek u tom objektu shvatili na kakvom se čudesnom mestu nalazii naš nikad dovoljno voljeni grad Beograd.

Na jednom takvom mestu i objektu koji izlazi na četiri ulice potpuno neusaglašene međusobno, ni po visinskim kotama, ni po pešačkim linija kretanja, ni po objektima koji ga okružuju u pogledu gabarita i likovnih karakteristika, projektanti su uspeli da organizuju trajektorije kretanja svih korisnika da se one odvijaju skladno, neusiljeno i vode korisnika razumno ka njegovim odredištima. Primer. Kad prilazite objektu iz Uzun Mirkove ulice vi idete novostvorenom ulicom pored Kuće sa zelenim pločicama a onda nastvaljate pravo kroz zatvoreni prostor objekta kao kroz pokriveni deo ulice i izlazite na stvorenu pjacetu ka Knez Mihajlovoj. Povlačenjem objekta sa regulcione linije u Knez Mihajlovoj ulici ne samo što se “odgušio“ čitav prostor već se omogućilo i sagledavanje dva susedna stara nevelika ali dragocena zdanja.

Objekat je veoma skrupulozno integrisan u postojeće tkivo starog jezgra Beograda. Stepenastim rastom po vertikali ili pak izvlačenjem direktnom vertikalom, tamo gde se to moralo, kao u slučaju hotela ali na mestu gde je to bilo odgovarajuće, u Uzun Mirkovoj ulici. I najstarije nasleđe iz rimskog perioda našlo je svoje mesto u zastakljenom podu na trgu-pjaceti. Posle vekova čamovanja pod zemljom ono je sada moguće videti i u svakodnevoj šetnji.

I u likovnom smislu izlazak na svaku od četiri ulice dobio je adekvatno, različito tumačenje a da sam objekat nije izgubio na svojoj celovitosti. Naročito u unutrašnjem integralnom prostoru. Tako u Uzun Mirkovoj ulici imate mondrijansku fasadu hotela kao kontrapunkt secesijskoj fasadi “Kuće sa zelenim pločicama“. A na fasadi, prema ulici Kralja Petra, stoje citati na staklu kuća srušenih u bobardovanju 1941!A prema Knez Mihajlovoj ulici potpuno savremena zastakljena fasada visoke tehnologije. Ne znam ni jedan objekat u nas koji je u toj meri uspeo da se uklopi u jedno tako složeno okruženje a istao tako i da i bliže i šire veoma atraktivno okruženje integriše u svoju unutrašnjost.

Posebna vrednost ovog arhitektonskog objekta jeste to što se ima utisak kao da se na taj prostor spustilo jedno stakleno zvono te se vi u enterijeru osećate kao da ste na otvorenom. Snopovi prirodne svetlosti dopiru do vas sa svih strana. A objekat vas sa otvorenog prostora na trgu neosetno i postepeno, preko nastrešnice, uvodi u unutrašnjost u kojoj vas dočekuje zenitalno osvetljenje koje pojačava osećaj da ste i dalje na otvorenom. A na tom mestu sakupljanja i okupljanja sjedinjuju se svi pravci kretanja. Čini se na samo najbližeg okruženja već i onih iz daleka.

Još jedan detalj potvrđuje konstataciju kako se o svemu vodilo računa. Most koji povezuje, na jednoj od etaža, hotel sa ostalim gabaritom objekta jesta pravi most uzdignut iznad donjeg dela torza objekta tako da ne zaklanja ni vizure prema nepreglednoj banatskoj ravnici sa te strane. Dok s kaskadiranih terasa prema Novom Beogradu, Savi i Dunavu posetocu zastaje dah od lepote pogleda koji se odatle pružaju!

I u samom funkcionisanju same namene objekta napravljen je korak dalje od uobičajenih načina rešenja. Ona su veoma često šematska. Pa tako imate jedan paralelopiped u kom se korisnici kreću napred- levo nazad-desno. Ili u krug. Ovde su vam linijae kretanja usklađene sa prilazima objektu iz raznih pravaca pa vam se tako i prodavnice nižu usput. Dinamika kretanja je prirodna i ne morate da obiđete ceo objekat da biste našli put do svog izlaza i lako “šmugnete“ ka svom odredištu ili odmorištu.

Da se vratimo na početak. Projektanti tržnog centra Rajićeva dali su najoptimalnije rešenje za date uslove. Zar treba da čekamo opet da neki Martino Stirli u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku napravi novu izložbu o arhitekturi naših arhitekata pa tek onda da shvatimo njenu vrednost kada bi se na naslovnoj strani njenog kataloga, kao na ovoj koja se otvara 15. jula u tom muzeju a na čijoj naslovnoj strani su Zapadne kapije Beograda arhitekte Mihajla Mitrovića, našao možda tržni centar u Rajićevoj arhitekata Milana i Vladimira Lojanice!

Milica Radosavljević

Advertisements

Moja arhitetka o TC u Rajićevoj: Poslednja osmatračnica Balkana

Projektovati jedan arhitektonski objekat znači naći najoptimalnije rešenje za date uslove. U svakom smislu: funkcionalnom, ekonomskom, zanatskom, ekološkom, istorijskom, kulturološkom, estetskom, socijalnom. Nažalost arhitektura, danas, sve češe postaje luksuz, statusni simbol onih koji imaju mnogo novca i sredstvo kojim će ga još više umnožiti.. U miljeu takvih okolnosti danas arhitekti projektuju pa i projektanti tržnog centra u Rajićevoj arhitekti Milan i Vladimir Lojanica.

 Šta to znači?Ostavimo po strani “rekla kazala“ “živih ljudi“ (tekst B. K) ili investitora (tekst B. S ). Pođimo od mesta gradnje (genius loci) koje u ahitekturi, koja teži svom smislu, znači mnogo. Mogli bismo reći gotovo sve! Ovaj objekat se nalazi na najatraktivnijoj i najznačajnijoj lokaciji naše vekovne srpske prestonice. Poslednja osmatračnica koja se pruža sa poslednjeg grebena koji se sa Balkana spušta prema Evropi. U najvažnijoj žili kucavici života te prestonice Knez Mixajlovoj ulici, iznad ušća Save u Dunav. Tik uz Kalemegdan. Vodeći računa o svemu tome projektanti su tako projektovali objekat da se svo okruženje može sagledati ne samo sa svih njegovih terasa već da ono postane sastavni deo i unutrašnjih prostora. Setimo se svih ostalih novoizgrađenih autističnih tržnih centara koji su se zatvorili u svoju nutrinu primoravajući korisnike na klaustrofobične prostore gde moraju da gledaju samo u robu, robu Postići to u stešnjenim prostorima starog jezgra nekoga grada više je nego umetnost. A privoleti investitora da sve vizure ne zagradi prodavnicama punim razne robe graniči se sa neverovatnim!Zahvaljujući tim vizurama mnogi su tek u tom objektu shvatili na kakvom se čudesnom mestu nalazii naš nikad dovoljno voljeni grad Beograd.

 Na jednom takvom mestu i objektu koji izlazi na četiri ulice potpuno neusaglašene međusobno, ni po visinskim kotama, ni po pešačkim linija kretanja, ni po objektima koji ga okružuju u pogledu gabarita i likovnih karakteristika, projektanti su uspeli da organizuju trajektorije kretanja svih korisnika da se one odvijaju skladno, neusiljeno i vode korisnika razumno ka njegovim odredištima. Primer. Kad prilazite objektu iz Uzun Mirkove ulice vi idete novostvorenom ulicom pored Kuće sa zelenim pločicama a onda nastvaljate pravo kroz zatvoreni prostor objekta kao kroz pokriveni deo ulice i izlazite na stvorenu pjacetu ka Knez Mihajlovoj. Povlačenjem objekta sa regulcione linije u Knez Mihajlovoj ulici ne samo što se “odgušio“ čitav prostor već se omogućilo i sagledavanje dva susedna stara nevelika ali dragocena zdanja.

Objekat je veoma skrupulozno integrisan u postojeće tkivo starog jezgra Beograda. Stepenastim rastom po vertikali ili pak izvlačenjem direktnom vertikalom, tamo gde se to moralo, kao u slučaju hotela ali na mestu gde je to bilo odgovarajuće, u Uzun Mirkovoj ulici. I najstarije nasleđe iz rimskog perioda našlo je svoje mesto u zastakljenom podu na trgu-pjaceti. Posle vekova čamovanja pod zemljom ono je sada moguće videti i u svakodnevoj šetnji.

I u likovnom smislu izlazak na svaku od četiri ulice dobio je adekvatno, različito tumačenje a da sam objekat nije izgubio na svojoj celovitosti. Naročito u unutrašnjem integralnom prostoru. Tako u Uzun Mirkovoj ulici imate mondrijansku fasadu hotela kao kontrapunkt secesijskoj fasadi “Kuće sa zelenim pločicama“. A na fasadi, prema ulici Kralja Petra, stoje citati na staklu kuća srušenih u bobardovanju 1941!A prema Knez Mihajlovoj ulici potpuno savremena zastakljena fasada visoke tehnologije. Ne znam ni jedan objekat u nas koji je u toj meri uspeo da se uklopi u jedno tako složeno okruženje a istao tako i da i bliže i šire veoma atraktivno okruženje integriše u svoju unutrašnjost.

Posebna vrednost ovog arhitektonskog objekta jeste to što se ima utisak kao da se na taj prostor spustilo jedno stakleno zvono te se vi u enterijeru osećate kao da ste na otvorenom. Snopovi prirodne svetlosti dopiru do vas sa svih strana. A objekat vas sa otvorenog prostora na trgu neosetno i postepeno, preko nastrešnice, uvodi u unutrašnjost u kojoj vas dočekuje zenitalno osvetljenje koje pojačava osećaj da ste i dalje na otvorenom. A na tom mestu sakupljanja i okupljanja sjedinjuju se svi pravci kretanja. Čini se na samo najbližeg okruženja već i onih iz daleka.

Još jedan detalj potvrđuje konstataciju kako se o svemu vodilo računa. Most koji povezuje, na jednoj od etaža, hotel sa ostalim gabaritom objekta jesta pravi most uzdignut iznad donjeg dela torza objekta tako da ne zaklanja ni vizure prema nepreglednoj banatskoj ravnici sa te strane. Dok sa kaskadiranih terasa prema Novom Beogradu, Savi i Dunavu posetocu zastaje dah od lepote pogleda koji se odatle pružaju!

 I u samom fonkcionisanju same namene objekta napravljen je korak dalje od uobičajenih načina rešenja. Ona su veoma često šematska. Pa tako imate jedan paralelopiped u kom se korisnici preću napred- levo nazad-desno. Ili u krug. Ovde su vam linijae kretanja usklađene sa prilazima objektu iz raznih pravaca pa vam se tako i prodavnice nižu usput. Dinamika kretanja je prirodna i ne morate da obiđete ceo objekat da biste našli put do svog izlaza i lako “šmugnete“ ka svom odredištu ili odmorištu.

Da se vratimo na početak. Projaktanti tržnog centra Rajićeva dali su najoptimalnije rešenje za date uslove. Zar treba da čekamo opet da neki Martino Stirli u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku napravi novu izložbu o arhitekturi naših arhitekata pa tek onda da shvatimo njenu vrednost kada bi se na naslovnoj strani njenog kataloga, kao na ovoj koja se otvara 15. Jula u tom muzeju a na čijoj naslovnoj strani su Zapadne kapije Beograda arhitekte Mihajla Mitrovića, našao možda tržni centar u Rajićevoj arhitekata Milana i Vladimira Lojanice!

Milica Radosavljević

 

Изложба југословенске архитектуре у Музеју модерне уметности у Њујорку: У служби државне политике

Гост писац: арх. Милица Радосављевић

У Музеју модерне уметности у Њујорку (популарном МОМИ) петнаестог јула ове године отворена је изложба  посвећена југословенској архитектури под насловом  „Ка бетонској утопији“ архитектура у Југославији од 1948-1980 које ће трајати до петнаестог јануара следеће године.Кустоси су Мартино Стирли  кустос МОМЕ и Владимир Кулић архитекта,београдски ђак и професор у САД.

За сваку архитектуру треба да постоје разлози који јој дају суштину и смисао.Данас је тога све мање јер је главни мотив постао профит.Као да су данас архитекти пристали да граде објекте који су више статусни симбол онима који имају много новца.Како се то данас популарно каже „дилери имиџа“.

Југославија је у свему била „нашто између“ па и у изградњи.Они који су представљали ивеститора,а најчешће је то била држава, нису били оруђе „тврде државе“. А  нису то биле ни приватне фирме заинтересоване првенствено за профит.Тако да су се за врема „меког“ социјалзма поткрадала здања у којима су аутори успевали да допру до правих разлога за своје идеје који су давали суштину и смисао решењима и формама.

А ево шта у том смислу пише на унутрашњој страни корица ове изложбе:

„Ситуирана између два блока хладног рата Југославија је произвела „паралелни универзум“ модерне архитектуре направљен да изађе у сусрет потребама земље јединственог бренда самоуправног социјализма,често описиваног као „трећи пут“.Одговарајући на социјалну и политичку климу југословенски архитекти су слободно реинтерпретирали међународне токове пројектовања утапајући га у разноврсне локалне  градитељске традиције.У исто време Југославија је била главни извозник модерне архитектуре у постколонијалној Африци и на Средњем истоку.“

134

Можда је то разлог зашто се појављује интересовање за архитектуру Југославије на једном од претходних Бијенала архитектуре у Венецији (за архитектуру коју је градио Енергопројект нарочитоу Африци) па и на овој поменутој изложби у МОМИ.То је изузетна и ретка прилика која треба да нас радује.Изложба је темељна,високо професионално урађена.Са филмом,макетама,цртежима фотографијама и пројектима .Тематски је подељена на јавне објекте,становање,

споменичке комплексе,појединачне ауторске личности,изградњу градова,хотелске комплексе,изградњу Скопља после земљотреса,деструкцију архитектуре, појединачна здања.

Међутим,проблем се јавио кад је у питању одабир онога што је приказано и критеријуми у вредновању.Када су у питању кустоси и установа која је ту изложбу организовала очекивало се да ће они бити независни од сваке политике али они то нису били.

142.jpg Пажљивом анализом установљено је да су од одабраних и приказаних(а и ту постоји разлика) српски архитекти и архитектура веома скромно приказани.И по броју и по квалитету и начину на који су приказани.Свега је деветнаест посто српских грађевина присутно у каталогу.На изложби још мање.

Рецимо објекат Генекс кула уваженог доајена југословенске архитектуре Михајла Митровића, који се налази на наловној корици обимног каталога ,није приказан на изложби.Објекат Сава центар архитекте Стојана Максимовића је приказан само са два снимка ентеријера.Од чувене београдске школе становања приказани су само блокови 21 и 23 архитеката А.Стјепановића,М.Главички,Божидара Јанковића и Бранислава Караџића као и насеље Церак Винограда брачног пара Марушић и то само на изложби. Нема га у каталогу.А стамбени објекти хрватског архитекте Драга Галића више пута  више њих.Архитектура нашег академика Милана Лојанице приказана је само са неком шемом стана.Трг партизана у Ужицу архитекте Станка Мандића је приказан  једном веома малом основом без фотографија.Објекат на Сутјесци архитекте Ранка Радовића је приказан неким снимком детаља прозора вероватно да се не би видело како је разорен.

IMG_20181025_172030_resized_20181201_051650846Слободиште Богдана Богдановића са веома малом и лошом фотографијом.Али зато Трг републике у Љубљани са пет шест великих фотографија на целој страни.Раднички универзитет Моша пијаде у Загребу Радослава Никшића и Нинослава Кучана са две велике фотографије и три цртежа.А Музеј савремене уметности у Београду ,антологијско дело академика Ивана Антића и архитекте Иванке Распоповић, са две фотографије и једним цртежом.Сплит три архитекте Динка Ковачића са шест фотографија и једним цртежом.

У посебним просторима приказана су дела тројице архитеката.Јурија Најдхарта,Богдана Богдановића и Едварда Радвникара.И то би можда било довољно да потврди утисак о квалитету одабира али мора се рећи да радови  архитекте Бопгдана Богдановића нису представљени фотографијама његових пејзажних решења споменичких комплекса већ његовим малим скицама.

Затим у одељку посвећеној деструкцији и рушењу архитектонских здања имате преко целе стране фотографију паномораме Сарајева чађавог од бомби и у пламену.Електродистрибуција БИХ архитекте Ивана Штрауса сва чађава и руинирана.Али зато Генералштаб архитекте Николе Добровића сав нашминкан да једва приметите да је оштећен.На Косову пак сршена џамија и једна мала православна црква Свете тројице у Петрићу.Авалски торањ  архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића није приказан порушен али зато скупштина БИХ пламти запаљена.

Хала један београдског сајма академика Милорада Пантовића приказана је моделом на коме је гомила џакова и група срадника.Према овој изложби највећу пажњу од наших архитеката заслужује архитекта Милица Штерић која има више прилога (зграда Енерго пројекта и објекти у Африци које је радола са колегом Зораном Бојовићем) па чак и разговори са сарадницима и фотографија њеног бироа.У одељку хотели нема ни један хотел који су пројектовали српски архитекти.Могло би се навести још примера али је и ово довољно да би били поткрепљени утисци да је одабир и креитеријум вредновања лош и тенденциозан.

На улазном зиду су извадци из историје Југославије.Ево пар превода  неких од њих:

Број убијених у Јасеновцу је 80000.

1967-71

Као део Хрватског прољећа антифедералистички протестанти су захтевали већу аутономију у оквиру Југославије.

1968

Следећи економске реформе студентски протести у Београду и на другим  универзитетским центрима захтевају већу економску једнакост.

1981

Албанско становништво је захтевало да Косово,аутономна област Србије добије статус републике.Демонстарције су угушене војном силом распламсавајући растућу нетрпељивост између Срба и Албанаца.

1991.Као одговор на српски национализам Словенија и Хрватска прогласиле независност од Југославије,која се распала по федералним границама.

И шта рећи?Владимире Кулићу,Владимире Кулићу?

 

Kvazinauka na televiziji: Srpski Kvantaš i spiralni um

Jutarnji programi televizija s nacionalnom frekvencijom sve su zanimljiviji, što na najbolji način potvrđuje teoriju o rastućem gledalačkom tržištu upravo u vremenu između šest i deset sati ujutru. Od komešanja nastalih transferima televizijskih vedeta s jedne televizije na drugu, preko pojačavanja sadržine emisija, broja voditelja i tema kojima se bave, jutarnji programi RTS, TV Prva, TV Pink i Hepi TV nekako su uspeli da se nametnu, najviše zbog toga što gledaocima, osim servisnih informacija, nude i neke druge teme koje tište javnost, većinom izbegavajući političarenje.

I, kao i uvek, kad nastane tematska suša ili ih ispale ozbiljni gosti, za okrugli sto dovedu se kontroverzne, a ponekad i samokonfliktne ličnosti, da ne spominjemo sad neke tamo dijagnoze. Ovoga puta pažnju javnosti privukao je neobični dvojac: astrolog i ezoteričar Predrag Petković koji je u međuvremenu samoavanzovao do kulturologa, i publicista, geopolitičar i teoretičar zavere Dejan Lučić.

Egzotični gosti izneli su ništa manje egzotične filozofske i saznajne stavove. Posle izlaganja kulturologa Petkovića i najtvrđi scijentista dobio je neviđeni poriv da se prekrsti. On je, naime, izlaganje počeo tvrdnjom da je Zemlja ravna ploča i da se ne kreće, uz prigodno obrazloženje: „Po zvaničnoj teoriji Zemlja se kreće brzinom 1.600 kilometara na sat, više nego duplo brže od aviona. Da je tako, avion nikad ne bi stigao na odredište.“ Zbogom fiziko, matematiko i pameti.

Niz je nastavljen, uz bisere narodne mudrosti na astronomske teme: „Nikad niko nije otišao na Mesec“, „Nema satelita koji prati avione na južnoj hemisferi“. Prešlo se zatim na geografiju: „Reke ne bi mogle uzvodno da teku da je zemlja lopta“, „Nema juga, jug ne postoji. Antarktik okružuje Zemlju, a iza njega postoji mnogo kontinenata. Ima tri prolaza kojim prolaze u mora iza Antarktika.“ Scila, Haribda i – ne mogu da se setim kako se zvala ona mala iz „Metamorfoza“. Gorgona. A potom i na fiziku „Ne postoje sateliti, oni su u termosferi sa temperaturom od 2.500 stepeni.“ Nisam bio, nisam video, niko nije, ali znam da je vruće.

I dok su Jovana Joksimović i Srđan Predojević pokušavali da, podacima iz školskih knjiga i znanjem koje čini opštu kulturu, objasne gostu da je na krivoj, ako ne i zakrivljenoj stazi, šnjur je preuzeo teoretičar zavere, gospodin Lučić Kvant, teorijom o specifičnom načinu kreiranja misli u Srba, takozvanom kvantnom. Odatle je, valjda, nastao i Kvantaš, na kome se Srbi najbolje i snalaze. Elem, po njegovoj teoriji, postoje tri tipa uma, a mi, kao u vicu o Lali, Amerikancu i Rusu, posedujemo onaj kvantni, najbolji:

„Srbi imaju kvantni um. Um koji na nekonvencionalni način rešava probleme. Pomoću štapa i kanapa. Takvi ne postoje na Zapadu. Postoji matematički um na Zapadu, kvantni kod Srba i spiralni među Kinezima i Japancima“. Reče kvantni Dejan, dok su se ne tako kvantni Srđan i Jovana razmišljali da li da od smeha odmah padnu pod sto ili da prethodno drmnu nešto ljuto, da im se bar u glavi okreće kad već Zemlja stoji i ne mrda.

„Srbi su jedini narod koji kupi neku mašinu i koristi je bez čitanja uputstva“. Jer čitanje uputstava škodi kvantnoj inteligenciji i snalaženju kroz Scilu i Haribdu do bolje budućnosti tamo negde iza Antarktika. U Limburgu.

Ivana Vujanov

Život priča Tatjane Vojtehovski: Prašina, kruna i teške priče

Druga sezona emisije TV Prva „Život priča“ na TV Prva, autorke Tatjane Vojtehovski, potvrdila je koliko je priča o običnim ljudima s neobičnim problemima sposobna da privuče pažnju javnosti, nudeći dubinu iskrenosti i otvorenosti, teskobu života i jačinu borbe za bolje sutra. Naravno, ništa od toga ne bi moglo da se ostvari da nije energije i angažovanosti autorke, čija je karijera, osim nesrećnog vezivanja za TV Pink, obeležena upravo ovim retkim talentom da nanjuši priču sa margine i uspešno je dovede pod lupu javnosti.

Priče i ljudi koji su gostovali u emisiji „Život priča“ odavno su postale deo medijske istorije Srbije. Setimo se samo gostovanja Dragane Janković, majke četrnaestogodišnjeg Alekse koji se 2011. godine ubio jer je bio žrtva vršnjačkog nasilja. Svaka od tih priča nosi tešku poruku, ali je i deo napora autorke da, prikazivanjem priča o temama o kojima se ćuti, pokaže da žrtve imaju lice, da se nesreće ne dešavaju nekom drugom, da postoje ljudi koji umeju i moraju da se nose s nevoljom i iz nje ponekad izađu kao pobednici.

Istina, ove priče imaju istu tematiku kao grozomorni serijal „Trenutak istine“ po kojem je Tatjana postala poznata radeći na TV Pink. Trenuci su to na koje je stalno vraća nenaklonjena javnost, iz mentalnog trapa vadeći pitanje o uživanju za vreme silovanja, koje je Tanja postavila u jednoj od brojnih kontraverznih epizoda.

Trebalo je imati hrabrosti i u novu životnu priču, posle Pinka i Adria medija grupe, ući birajući potpuno iste teme, ali sa sasvim drugačijim pristupom. Umesto provokativnih, često surovo besramnih pitanja kojima ogoljeva nesrećne sagovornike, spremne da za novčanu nadoknadu otkriju sav svoj prljav veš, Tatjana Vojtehovski postavlja pitanja kojima dezintegriše lažni moral, seksizam, homofobiju, razračunavajući se s predrasudama i slikajući portrete neprilagođenih pojedinaca koji su imali dovoljno hrabrosti da plivaju uzvodno.

Autorka je nedavno rekla da s posebnom pažnjom pristupa svakoj priči, ne samo iz pobude da sve bude novinarski tačno, već i iz saznanja da ljudi daju „svoje kucajuće srce na dlanu“.

I to se iz ovih emisija i vidi, a Tatjana priču o ljudima nastavlja da širi preko društvenih mreža, spajajući prirodno snažnu energiju sa društvenim aktivizmom kojem se posvetila na sebi svojstven način. Ne čudi zato da joj se obraćaju kada žele da „progura“ neku humanitarnu akciju ili skrene pažnju javnosti na neko dete kojem treba novčana pomoć. Jer, iskrenost, a toga kod Vojtehovski nikada nije nedostajalo, umeju svi da prepoznaju, i znaju da cene ljude koji priznaju da su i kada pogrešili i, što je još važnije, ne ponavljaju greške.

Možda upravo u tome leži razlog zbog kojeg joj junaci njenih priča bukvalno sami dolaze na noge. Imati poverenja u novinara koji će pred kamerama i milionskim auditorijumom da otkrije sve vaše duboko zakopane tajne, retko je i opasno oružje. A Tatjana je do sada uspevala da ga uperi na pravo mesto. Na zadovoljstvo svih koji prate njen rad i onih koji cene ljude koji umeju da se podignu iz prašine, otresu krunu, vrate je na glavu i nastave dalje.

Alergija na glupost: Opelo na slavi i dugačak jezik

Jutarnji programi naših televizija, umesto mesta za pružanje informacije više, postali su poligon za razne samoprojekcije. Ovoga puta u „Novom jutru“ TV Pink tema je bio razvod. Nažalost, osim statističkih podataka o broju razvedenih brakova u prošloj godini – a razveo se praktično svaki treći – nismo dobili nijednu vrednu informaciju. Naprotiv, sve je prštalo od frustracija, paušalnih ocena i ličnih smatranja od kojih se onima s osetljivim želucem isti i podigao.

Psihijatar Jovan Marić i advokat Aleksandar Radivojević govorili su o porastu broja razvoda u Srbiji i razlozima koji dovode do rasturanja bračne zajednice. Tema naoko ozbiljna, gosti nedorasli – neki više u temi zahvaljujući ličnom životu, a manje tituli koju nose, da se izrazim poetski.

Elem, šta su poete poručile širokom auditorijumu? Da dobar brak ima dobar razvod saznali smo od profesora Marića koji je na ladno duvao opisujući loše brakove koji završavaju lošim razvodom u zemlji u kojoj je od početka godine do polovine maja od ruke bivšeg ili tekućeg supruga smrtno stradalo 25 žena. Advokat Radivojveć lirskim tonovima opisivao je postupke pri razvodu, ulazeći u crkveni zabran konstatacijom da se crkveni brak razdvaja od stola i postelje, a ne razvodi u suštini, te je sve na kraju zvučalo kao da je crkvena bigamija kanon.

U dvadesetominutnom obraćanju naciji, Marić i Radivojević, potpomognuti Deom i Sarapom, poneti valjda atmosferom čiji je ton dao upravo Sarapa, ističući kako popovi na slavi čitaju opelo, izneli su niz tvrdnji na koje bi Regulatorno telo za elektronske medije moralo da reaguje. No, svi znamo kako bi se ta stvar završila, čak i kad bi dospela pod lupu medijske regulative.

Šta smo naučili u utorak ujutro? Da su brakovi bez dece jalovi i besmisleni, da nije čudo što je najevći broj razvoda upravo kod bračnih parova bez potomstva, ali da za prosutim jalovim mlekom ne treba žaliti jer je reč o faličnim ljudima koji usred pustinje dižu ogradu. Šta bi na to reklo pet i po hiljada dece, od toga 1550 u Vojvodini, smeštenih u hraniteljske porodice jer potiču iz nefunkcionalnih, otrovnih i često nasilnih porodica, nećemo saznati jer ta deca nemaju pristup Deinom i Sarapinom stolu. A ko je ikad kročio nogom u Centar za socijalni rad zna dobro koliko patologije može da ima u porodici koja se ovih dana toliko vazdiže, nauštrb osnovnih dečijih potreba, pa i prava na život.

Neki od sagovornika o propasti braka i smrti klasične građanske porodice sigurno bi imali šta da kažu, kad bi samo bili iskreni i otvorili usta. Umesto toga, morali smo da slušamo kvazinaučna poligamijska objašnjenja, i klasično upiranje prstom u ženu kao odgovornu, zaslužnu ili krivu za uspeh, odnosno propast braka. Žene, po gostima, pokazuju i nizak stepen morala, pošto muškarci koji varaju, to čine samo s određenim ženama koje imaju na stotine ljubavnika (tačnije, mušterija). Mizoginija u punom cvatu.

Za konačno dizanje kose na glavi i gašenje programa potrudio se advokat Radivojević, ističući da prevara nije razlog za razvod, naročito kad u braku postoje deca, jer je to jedini pravi brak, dok je dužina trajanja braka direktno zavisna od broja ugriza žene za jezik.

E, dolepotpisana se nije ugrizla.

Ivana Vujanov

Koliko je važan šer u TV Srbiji: Statističke kule i gradovi

Iako svi znamo da nam reklame uglavnom prodaju maglu Diznilenda, u kome su svi lepi, uspešni, nasmejani i bogati, hvaljenje najuspešnijeg praška za veš u istoriji Kosmosa jedna je stvar, sasvim je druga isticanje „najgledanije emisije u Srbiji“ i „milionsko gledalište“. Razmahivanje šerovima, ričevima i AMR-ovima, bolje reći, abrovima sve više liči na onog lika s Najlon pijace koji prodaje kremu za lečenje šuljeva, bora, bolova u nogama i ćelavost. Jer, ovi podaci frizirani su kao komšijkina hladna trajna s tapirungom, a uspesi liče na belu slaninu iz izloga, za potrebe reklame unapređenu u pršutu.

Svakom dobronamernom građaninu je jasno da ne mogu sve televizije istovremeno biti najgledanije u Srbiji, a mi ne volimo da nas muntaju, čak ni za stvari na koje, objektivno, ne možemo mnogo da utičemo. Jer, gledanost se meri na određenom statističkom uzorku, odabirom prosečnih porodica u kojima se, za nadoknadu u poklonima pažnje, postavljaju merači gledanosti, takozvani piplmetri. Ti se podaci kasnije obrađuju i koriste u razne svrhe, u zavisnosti od želja naručilaca istraživanja, vlasnik piplmetara je AGB Nilsen, a podatke samo izdaju, proverljivi su i ne mogu se menjati, ako znate na šta mislim.

Dakle, koja je televizija najviše gledana, koji program najpopularniji, i da li je istina da cela Srbija stvarno gleda rijalitije ili je to sve šarena marketinška laža?

Da bismo shvatili kako stvari funkcionišu, moramo prvo da ovladamo nekim izrazima. U televizijskim samoreklamnim izveštajima, naročito onim koji pripadaju komercijalnim televizijama, najpopularniji je „rič“, ako uopšte kažu na osnovu kojeg su kriterijuma izvukli podatak da je neku njihovu emisiju pratilo milionče zaluđenika.

„Rič“, tačnije doseg, predstavlja ukupan broj gledalaca koji je u bilo kom trenutku, makar i na sekund, pogledao neku emisiju. Tu se računa čak i ono besmisleno šaltanje daljincem, naravno, pod uslovom da ste baš vi odabrani za statistički eksperiment. I upravo s ovim podatkom maše većina televizija, u pokušaju da vas ubedi da milioni ljudi zaista gledaju baš njihov program. Pritom, treba imati na umu da je broj ljudi koji će u nekom trenutku baciti pogled na neku emisiju proporcionalan dužini trajanja emisije. Otud i velika „gledanost“ rijalitija koji traju i desetak sati, a u reklamiranju im zdušno pomažu tabloidi, plaćeni za prepričavanje događaja s leksičkim naduvavanjem.

S druge strane, AMR iliti Average Minute Rating, predstavlja prosečnu minutnu gledanost određenog kanala ili emisije, izraženu kao apsolutni broj ili kao procenat u odnosu na ukupnu ciljanu populaciju. Ako na onim samohvališućim tabelama piše 10 posto, to znači da je svaki deseti gledalac, stariji od četiri godine, pratio emisiju od početka do kraja.

Čuveni šer najvažniji je podatak za vlasnike televizija. On meri udeo gledanosti pojedinog kanala, a vezan je za ciljanu populaciju. Ona najzanimljivija za oglašivače je od 18 do 49 godina, i predstavlja ljude s parama u novčaniku.

Da zaključimo: kad vam sledeći put budu pokazivali one statističke kule i gradove, dobro pogledajte kojim tačno podatkom barataju. Ako vam je uopšte važno da li vas lažu jedni ili mažu drugi. Na kraju, možete se osloniti na i malo crveno dugme koje kaže „klik“, a šerovanje i ričovanje poslati u digitalni limbo.

Ivana Vujanov

Beovizija 2018: šlager Ilidže i Herbert fon Karajan

Ljubitelji pop zvuka imali su priliku da uživaju u nastupima najboljih pevača koji su se takmičili za odlazak na Evroviziju, najveću smotru popularnih pesama. Zvuči lepo, zar ne? Samo što, nažalost, ništa od toga nije tačno. Dobro, osim odlaska, nažalost, ne iz javnosti, nego pravo u Lisabon, u narodu poznat kao grad u kome se govori iskrivljeni španski. Upravo tako, iskrivljeno na mnoge načine, izgledala je i zvučala naša Beovizija koja se, tradicionalno i iznenada odigrava u Beogradu, iako i van prestonice, kažu legende, postoje neki građani ove zemlje, zaostali poput švapskih gelera.

I kao i svake godine, bila je to prilika da se društvene mreže usijaju od vrcavih komentara, dok je RTS zadovoljno trljao ruke jer i loša reklama donosi lovu, pa će koliko u ponedeljak, oglašivačima moći da ponude podatke s piplmetra o visokoj gledanosti jedne takve muzičke instalacije. Klozetske. Šta smo, dakle, imali na meniju? Vaš šlager Ilidže, začinjen elementima simfonijskog metala pred polupraznom salom i publikom koja je čekala u dovratku, u dilemi da li da pobegne odmah ili da sačeka dok Maji Nikolić ne otpadne ona marsovska skalamerija s vrata, čisto da vidi grudi koje je nadogradila uz pomoć dijete, a ne kao njene prizemne koleginice kojekakvim umecima i silikonima, proste žene neobrazovane.

maja1maja2

Foto: 

 Treće doba imalo je svojih pet minuta, a kladionice su prštale od uloga na temu koga ćemo da ispratimo u Portugal, a koga na večni počinak. Interesantno je bilo i u pauzama, upotpunjenim nastupima bivših pobednika koje su sjavili s pijace, pa dotrčaše u radno-trenerskom odelu, a i muzički urednici silno su se zabavljali pogađajući iz kojih su sve domaćih i stranih pesama kompozitori pozajmili taktove i može li se pesma onih ludih Finaca s maskama pevati uz zurle, i da li bi Džej sledeće godine imao šanse kad bi od Končite maznuo ‘aljinu: ne manjka mu iskustvo na sceni, a mogao bi da izvede i šibicarski performans, Evropi je ionako potreban neki novi, svež pogled na pop scenu. Umesto Končite, u Evropu ide Sanja, ovoga puta Ilić, s ekipom „Igara prestola“, kažu zlobnici. Ipak, većina kladioničara predviđa im ulazak u finale, iako smo daleko od pravih procena, pošto u mnogim zemljama takmičarski izbori još nisu održani.

U međuvremenu, TV Pink i Željko Mitrović nisu sedeli skrštenih ruku već su, da ostanu u evrovizijskom duhu na svoj, iskrivljen način, u isto vreme organizovali rijaliti pandan Evroviziji – Zadrugoviziju. U odnosu na njih, Beovizija je izgledala kao Novogodišnji koncert Bečke filharmonije, a izvođači kao braća od tetke Herberta fon Karajana lično. Dobro, skoro svi, pošto je Maja sestra od teče Ukrajincu/ki Verki Serdučkoj od koga/je lično pozajmila scenske kretnje, a oni nisu s Karajanovima u rodu.

I dok smo se zabavljali uz Beoviziju, Zadrugovizija nas je prilično rastužila. Zoološki vrt iz kojeg su nakratko pušteni međ običan svet pokazao je koliko je poremećen život u „Trumanovom svetu“, a sada je konačno vreme i za reakciju Centra za socijalni rad. Od nade u reakciju REM-a davno smo odustali.

Ivana Vujanov

Praznici u SBB-u: Preletačice od jedanaest evra

Usred zime, kad obično vreme nije, kablovski distributer SBB, deo Junajted medije, rešio je da obogati svoju kablovsku ponudu sa dva nova programa: prvi, dečiji, zove se Pikabu i nudi popularne, ali i neke nove crtaće i sinhronizovan je za region na kojem se emituju kanali Junajted grupa : crtaći se mogu gledati na srpskom, hrvatskom, slovenačkom, makedonskom i albanskom jeziku, u zavisnosti od zemlje u kojoj se emituju.

Drugi kanal, možda zanimljiviji za čitaoce, zove se Top, i počeo je s emitovanjem programa u petak. Kako kažu u SBB-u, on bi trebalo da bude pandan Netfliksu, Pikboksu i HBO-u, iako programe ova dva potonja filmska paketa SBB i dalje drži u svojoj ponudi. Za sada, Top kanal nalazi se u osnovnoj analognoj i digitalnoj ponudi, i to u SBB-u, Telemahu, Total TV-u, IKOM-u i D3i u osnovnoj ponudi, i emitovaće dve do tri premijerne visokobudžetne domaće serije godišnje, kao i originalni zabavni program domaće produkcije (dnevni kviz, kulinarski šou itd.) i najgledanije svetske serije. Svoj televizijski život Top kanal počinje serijama kao štu su Homeland, Sons of Anarchy, Bron/Broen Gommorah.

Zanimljivo je da će domaće TV perjanice novog kanala biti preletačice: ne one sa Diskaverija, već ove s javnih servisa: serije Državni posao koji se seli s Radio televizije Vojvodine, ali i druga sezona serije „Ubice moga oca“, čija je prva sezona emitovana na Javnom servisu Srbije. SBB je time uzvratio udarac koji mu je Telekom naneo potpisujući ugovor s Radio televizijom Srbije o distribuciji „pej TV“ paketa specijalizovanih RTS-ovih programa, otimajući im jednu od najgledanijih serija u poslednje vreme.

I dok se svet raspravlja oko toga kada će prestati rat između Telekoma i SBB-a, a sve preko leđa gledalaca, RTV-a i RTS-a, gotovo neprimetno prošla je vest da će od 1. januara 2018. godine ovaj distributer podići cene svog osnovnog paketa, ali i još nekih dodatnih usluga, za po stotinu dinara.

Tako su se ostvarile crne slutnje da će svo ono ulaganje u pojačavanje brzine interneta i proširivanje osnovne ponude neko morati da plati: a svi znamo ko na kraju mora da zavuče ruku u buđelar. Bilo je tu i ukrupnjavanja kapitala kupovinom lokalnih provajdera što, ali i pribavljanja nekoliko kanala, od kojih je posebno sladak Fajt čenel, posvećen srpskom nacionalnom sportu – ultimat fajtu u oktagonu, da se srpski izrazim – koji stoji rame uz rame uz megapopularan Golf klub, sport iskonskih balkanskih vrednosti.

Ovoga puta ostali smo uskraćeni za objašnjenje, kojem, i pored mentalnih napora, nismo uspeli da pronađemo realno uporište. Jer, evro je pao u odnosu na isti period prošle godine, kada smo takođe čašćeni poskupljenjem, te mesečna pretplata za osnovni paket iznosi nešto više od 11 evra, odnosno za više od evro u odnosu na staru cenu.

Da sve ne bude crno, u stilu zamazanih očiju, potrudili su se u SBB-u, sad već tradicionalnim otključavanjem kanala u praznično vreme. Otključavanje počinje 15. decembra, trajaće najverovatnije do 15. januara, a nedugo potom stići će nam i novi, uvećani računi. Pa, nek  su nam sa srećom ubice državnog posla i skuplja mera na Daru!

Ivana Vujanov

Silikonska kićanka i trofazna struja: slučaj Kanala 9

 

Baš kako smo i predvideli, sukobi na relaciji TV emiteri – kablovski distributeri s velikog, nacionalnog terena preselili su se na manje, lokalne. Pre nekoliko dana saznali smo da je IPTV distributer Telekom iz svoje ponude izbacio novosadski Kanal 9, odlučivši da ne produži ugovor s ovom stanicom, iako je direktorka Kanala 9 Maja Pavlović, po struci pravnica, uputila pismo u kojem navodi da ova odluka nije u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Drugim rečima, kablovski distributer ne bi smeo da odbije distribuciju medija, naročito onog koji ima lokalnu ili regionalnu frekvenciju, jer tim postupkom narušava konkurenciju.

Telekom IPTV je na ovo pismo, posle dužeg razmatranja, odgovorio negativno, ističući da Zakonom nije propisana obaveza distributera da emituje program ove televizije. I nije u pravu, a evo i zašto.

Kanal 9 sličan problem imao je pre nekoliko godina sa SBB-om, a tadašnji RRA uputio je apel distributerima da u svoju ponudu uvrste programe koji su dobili lokalnu ili regionalnu frekvenciju, te je SBB vratio u osnovnu ponudu i program Kanala 9, doduše, pošto je Maja Pavlović pokrenula postupak za naknadu štete pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je 2012. naložio distributeru SBB da distribuira program TV K9. Nakon ovakve odluke suda, na zahtev REM-a, RATEL je u skladu sa članom 101 Zakona o elektronskim komunikacijama, obavezao SBB da u svom distributivnom sistemu mora da distribuira program TV K9, TV Delta, TV Mozaik i Novosadska TV, uz jednake komercijalne uslove, na teritoriji Novog Sada, kažu u Udruženju novinara Srbije, apelujući na Telekom da se drži propisa i vrati program ove lokalne televizije u svoju ponudu.

Soraja_1000x0

Foto: Screenshot

Šta se u međuvremenu promenilo, kada je Telekom IPTV odlučio da liferuje kanale koji su na konkursu legalno dobili dozvole za zemaljsko emitovanje na lokalnom ili regionalnom nivou? Pre svega, na tržištu su se, ukrupnjavanjem kapitala i drugim investicijama, izdvojili glavni kablovski distributeri koji su poželeli da televizijama nametnu neka svoja novčana očekivanja. S druge strane, veće televizije zahtevaju od kablovskih distributera da im daju prednost u odnosu na neke druge, stranog porekla, mašući podacima o gledanosti. Tako su se odnosi po principu „ko kome plaća za emitovanje“ zaoštrili do te mere da je kablovski distributer Radijus vektor iz ponude izbacio tadašnju B92, Prvu i Hepi TV, koje imaju nacionalnu frekvenciju, a obe strane tvrdile su da onaj drugi treba njima da plati emitovanje. Da spreči dalje sukobe reagovao je REM, odlukom da se program televizija s nacionalnom mora emitovati bez naknade sa bilo koje strane, i stvar je legla samo privremeno, jer je REM propustio da u spisak uvrsti i televizije s regionalnom i lokalnom frekvencijom, što im se odmah obilo o glavu.

Da li će prvi reagovati sud ili će REM ispraviti propust, videćemo narednih dana. U međuvremenu, nadležni iz regulatornog tela neka pogledaju u statističke podatke, gde crno na belo piše da su lokalni i regionalni programi u ukupnoj populaciji i gledanosti ispred „velikih“ televizija, ma koliko razne Soraje mahale silikonskim kapicama za dojenje s kićankama u udarno televizijsko vreme.

Prostim rečima, narodu je od divljenja plastičnim grudima od 80 hiljada evra važnije da čuju da li će se za iste pare asfaltirati njihova ulica i ima li šanse da im u 21. veku stigne trofazna struja. Jer, u silikonsku kićanku mogu da duvaju ako im iskoči osigurač dok peku slavski kolač.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Bedno piskaralo

prepisano iz novinarske beležnice

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: