Moje TV oko

TV weblog

Archive for the category “Uncategorized”

Silikonska kićanka i trofazna struja: slučaj Kanala 9

 

Baš kako smo i predvideli, sukobi na relaciji TV emiteri – kablovski distributeri s velikog, nacionalnog terena preselili su se na manje, lokalne. Pre nekoliko dana saznali smo da je IPTV distributer Telekom iz svoje ponude izbacio novosadski Kanal 9, odlučivši da ne produži ugovor s ovom stanicom, iako je direktorka Kanala 9 Maja Pavlović, po struci pravnica, uputila pismo u kojem navodi da ova odluka nije u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Drugim rečima, kablovski distributer ne bi smeo da odbije distribuciju medija, naročito onog koji ima lokalnu ili regionalnu frekvenciju, jer tim postupkom narušava konkurenciju.

Telekom IPTV je na ovo pismo, posle dužeg razmatranja, odgovorio negativno, ističući da Zakonom nije propisana obaveza distributera da emituje program ove televizije. I nije u pravu, a evo i zašto.

Kanal 9 sličan problem imao je pre nekoliko godina sa SBB-om, a tadašnji RRA uputio je apel distributerima da u svoju ponudu uvrste programe koji su dobili lokalnu ili regionalnu frekvenciju, te je SBB vratio u osnovnu ponudu i program Kanala 9, doduše, pošto je Maja Pavlović pokrenula postupak za naknadu štete pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je 2012. naložio distributeru SBB da distribuira program TV K9. Nakon ovakve odluke suda, na zahtev REM-a, RATEL je u skladu sa članom 101 Zakona o elektronskim komunikacijama, obavezao SBB da u svom distributivnom sistemu mora da distribuira program TV K9, TV Delta, TV Mozaik i Novosadska TV, uz jednake komercijalne uslove, na teritoriji Novog Sada, kažu u Udruženju novinara Srbije, apelujući na Telekom da se drži propisa i vrati program ove lokalne televizije u svoju ponudu.

Soraja_1000x0

Foto: Screenshot

Šta se u međuvremenu promenilo, kada je Telekom IPTV odlučio da liferuje kanale koji su na konkursu legalno dobili dozvole za zemaljsko emitovanje na lokalnom ili regionalnom nivou? Pre svega, na tržištu su se, ukrupnjavanjem kapitala i drugim investicijama, izdvojili glavni kablovski distributeri koji su poželeli da televizijama nametnu neka svoja novčana očekivanja. S druge strane, veće televizije zahtevaju od kablovskih distributera da im daju prednost u odnosu na neke druge, stranog porekla, mašući podacima o gledanosti. Tako su se odnosi po principu „ko kome plaća za emitovanje“ zaoštrili do te mere da je kablovski distributer Radijus vektor iz ponude izbacio tadašnju B92, Prvu i Hepi TV, koje imaju nacionalnu frekvenciju, a obe strane tvrdile su da onaj drugi treba njima da plati emitovanje. Da spreči dalje sukobe reagovao je REM, odlukom da se program televizija s nacionalnom mora emitovati bez naknade sa bilo koje strane, i stvar je legla samo privremeno, jer je REM propustio da u spisak uvrsti i televizije s regionalnom i lokalnom frekvencijom, što im se odmah obilo o glavu.

Da li će prvi reagovati sud ili će REM ispraviti propust, videćemo narednih dana. U međuvremenu, nadležni iz regulatornog tela neka pogledaju u statističke podatke, gde crno na belo piše da su lokalni i regionalni programi u ukupnoj populaciji i gledanosti ispred „velikih“ televizija, ma koliko razne Soraje mahale silikonskim kapicama za dojenje s kićankama u udarno televizijsko vreme.

Prostim rečima, narodu je od divljenja plastičnim grudima od 80 hiljada evra važnije da čuju da li će se za iste pare asfaltirati njihova ulica i ima li šanse da im u 21. veku stigne trofazna struja. Jer, u silikonsku kićanku mogu da duvaju ako im iskoči osigurač dok peku slavski kolač.

Ivana Vujanov

Advertisements

Ljubav preko Liste

Regulatorno telo za elektronske medije konačno je donela dodatno uputstvo o nedavno objavljenoj Listi televizijskih programa za koje je predviđen obavezan prenos bez nadoknade, a sve u svrhu zaštite medijskog pluralizma. Po toj listi, Radio televizija Srbije ima dva obavezna osnovna programa – Prvi i Drugi, kao i Radio televizija Vojvodine za područje Pokrajine. Što se tiče komercijalnih televizija, obaveza emitovanja odnosi se na O2 televiziju, Pink, Hepi i Prvu TV.

Kako smo ranije pisali, REM je, posle sukoba između kablovskog distributera Radijus vektor sa komercijalnim televizijama s nacionalnom frekvencijom – tadašnjim B92, Prvom TV i Hepi televizijom, izbacio ove televizije iz osnovne ponude, objašnjavajući da ih zakon ne obavezuje da ih emituju, a da su ove televizije za emitovanje svog programa od Radijus vektora tražile popriličnu nadoknadu.

Rat saopštenjima koji je potom usledio otkrio je stvari o kojima se malo priča: odnos ponude i potražnje doveo je do različitog pristupa pitanju koje će televizije kablovski distributeri emitovati u osnovnom, a koje u posebnom paketu, koliko će to da košta televizije, a koliko samog distributera. Distributeri su se žalili na to da ih “velike” televizije ucenjuju ogromnim nadoknadama za njihovo emitovanje, televizije su kukale kako ih distributeri ucenjuju promenama pozicija u listi programa ili izbacivanjem iz osnovnog paketa, dok male televizije kukaju kako moraju da plaćaju dosta novca da bi ostale u osnovnoj kablovskoj ponudi.

REM je zato bio prinuđen da, bar kad su velike televizije u pitanju, donese solomonsko rešenje: distributeri su obavezni da emituju ovih šest programa (osam u slučaju Vojvodine) bez traženja nadoknade, ali su i emiteri obavezni da ga bez nadoknade ustupe distributerima za emitovanje.

U obrazloženju odluke članovi Regulatornog tela za elektronske medije navode da bi svako drugo rešenje dovelo ili do privrednih prestupa (emitovanjem bez dozvole), dok bi s druge strane, televizije koje bi zahtevale novac za emitovanje dovele u pitanje svoju dozvolu za nacionalnu frekvenciju, jer su u postupku izdavanja dozvola kao dokaz o ekonomskoj samoodrživosti dostavili projekciju svog poslovanja bez prihoda od operatora. REM je, takođe, presudio i da distributeri mogu da emituju programe ovih televizija bez njihove saglasnosti, kao i da pozivanje na kršenje autorskih prava neovlašćenim emitovanjem u ovom slučaju nema pravnu osnovu.

“S obzirom na to da je obaveza prenosa navedena četiri televizijska programa ustanovljena u javnom interesu i radi zaštite medijskog pluralizma, jasno proizilazi da ostvarenje javnog interesa ne podrazumeva da se operatori, pored navedene obaveze prenosa TV programa, izlažu i finansijskim obavezama prema pružaocima medijskih usluga po osnovu naknade za odobravanje distribuiranja njihovih televizijskih programa, i to mimo svoje volje”, objašnjavaju u REM-u.

Ono što u ovoj priči nedostaje, jeste regulisanje pitanja malih televizija s regionalnom ili lokalnom frekvencijom. Da li će REM i za njih naći rešenje, naročito ako se ima u vidu da su, sudeći po statistici, regionalne i lokalne televizije ukupno gledanije od ovih velikih komercijalnih, ostaje da se vidi. Primirje je, bar što se Hepija, Pinka, O2 i Prve TV tiče, privremeno sklopljeno, do nekog sledećeg rata oko pozicija i rasporeda, ili tehničkih zahteva oko kvaliteta emitovanja.

Ivana Vujanov

„Senke nad Balkanom“ – kako gađati pravo u centar

Senka koja gađa pravo u centar

Uspeh TV serije „Ubice moga oca“ pokazao je koliko smo bili u pravu kada smo govorili da je u domaćoj TV produkciji vreme za okretanje od klasičnog porodičnog humora ka ozbiljnijim zahvatima, među kojima je krimi tematika na prvom mestu. Nova TV serija „Senke nad Balkanom“ zato je stigla u pravo vreme i, po mnogima, predstavlja pun pogodak.

Već nekoliko godina interes filmske i TV industrije okreće se od sitkoma i zabave ka ozbiljnijim temama, a da to nije politika. Srbija je dugo bila izvan ovih upliva, no, pokazalo se da producenti i filmski poslenici ipak nisu sedeli skrštenih ruku, dozvoljavajući da im ovaj trend izmakne. Tako smo dobili „Ubice moga oca“, seriju o surovom savremenom svetu, u kojem se prepliću lični i poslovni odnosi, puni zavisti, korupcije, ljubavnih odnosa i izdaje.

No, čini se da će pažnju ljubitelja ove serije koji s nestrpljenjem čekaju drugu sezonu, uspeti da zaokupi nova domaća krimi serija „Senke nad Balkanom“, čija je prva, pilot epizoda, uspela da uzburka duhove nad ovim poluostrvom. Jer, serija je rađena u produkciji Radio televizije Srbije, Radio televizije republike Srpske, Kobra filma, Skoplje filma, Iskre Ruske Federacije i MRT, Agencije za film Republike Makedonije. Emituje se u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.

Krimi priča o dubini korupcije, intriga i prevara, začinjena drogom i seksom prikazanim već u prvoj epizodi, pogodila je ukus publike, opčinjene prikazima događaja u burnim dvadesetim godinama prošlog veka, uoči Šestojanuarske diktature, u vremenima kada se moglo sve i lako postajalo ništa. Kada se tome doda i osnovna priča o Longinovom koplju koje je svojevrsni mistični katalizator beogradskih događaja, dobije se interesantna i uzbudljiva serija koja je uspela da odgovori na ozbiljne televizijske standarde.

Ne čudi zato da izvršni producent „Senki“ Dragan Bjelogrlić očekuje od ove serije uspeh i veći od ovog lokalnog, balkanskog. Za početak, tu su „zainteresovane strane“ – glumci iz Makedonije, BiH i Crne Gore, ali i komšije Hrvati i Slovenci, čiji glumci igraju u ovoj seriji, uz nadu da će njihovi sunarodnici iz javnih servisa seriju otkupiti, ako ni zbog čega drugog, ono baš zbog njih. Ne treba zaboraviti ni Ruse, koji su, osim producentskog učešća, seriju obogatili Kako je Srbija tada postala bogatija za belogardejce, srpsko TV glumište obogatili su i ruski glumci, čime je Bjelogrlić ozbiljno utro put na istočnoevropsko tržište, koje tradicionalno naginje ruskoj kinematografiji, bez obzira na Holivud.

Posle samo jedne epizode, doduše, produžene u holivudskom maniru pilot-epizoda, ne valja ocenjivati kvalitet prikazanog. Ipak, sudeći po reakcijama publike, serija „Senke nad Balkanom“ biće veoma, veoma gledana. U trenutku kada se trend „hejtovanja“, odnosno kritikovanja svake društvene pojave, širi po društvenim mrežama, primedbe poput „upalio je cigaretu zipo upaljačem koji je proizveden tek 1933.“ autorima serije deluju kao muzika za dušu. Jer, ako se u javnosti ne mogu čuti primedbe jače od neopeglane kragne i razdeljka koji je išao suviše ulevo, posao je sigurno dobro odrađen.

Osim u jednom segmentu. Zbog eksplicitnih scena seksa i rečnika punog psovki, gledaoci mole RTS da ovu seriju označi kao neprikladnu za mlađe od 18 godina.

Ivana Vujanov

Slučaj Trezor: Pravo da vidimo sve što smo platili

 

Svakih nekoliko meseci u javnosti se potegne priča o plaćanju pretplate na Javni servis. I dok većina građana, tačnije pretplatnika, smatra da je davanje za konglomerat dinosaurskih razmera i osobina preterano i neproduktivno bez ozbiljnih kadrovskih promena, zaposleni u RTS-u kukaju kako nemaju novca ni za plate, a kamoli za neke ozbiljne projekte.

Obe strane, dakako, smatraju da ovaj sistem pretplate treba menjati. Građani traže njeno obećano ukidanje, ističući da se sasvim dovoljno izdvaja iz budžeta, “serviseri” se porede sa sličnim radio-difuznim ustanovama u okruženju, tražeći evropske iznose. Hoće li se nešto promeniti u ovom nadvlačenju pretplatnog konopca? Teoretičari medija tvrde da će nam jesen doneti nove promene. Dobro, možda ne baš promene, ali nove predloge finansiranja svakako hoće, jer ovako dalje ne ide, tvrde obe strane.

U međuvremenu, na RTS-u se, dok su miševi na starom i novom godišnjem odmoru, maćke su odlučile da malo pospreme TV satnicu. Za te promene saznali smo, kao što i treba, iz komentara na skrivenu odluku rukovodstva da ukine dokumentarnu emisiju “Trezor”, koja se na RTS-u emituje od 2002. Godine. Wegova urednica i autorka Bojana Andrić oprostila se od emisije javnim pismom, u kome je navela da se emisija ukida, dok je Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS rekao da se emisija ne ukida, već da je u pitanju letnja televizijska šema. Ovo je i potvrđeno saoštenjem RTS-a u kojoj se navodi da su promene izazvane letnjim raspustom, u kome će strani i domaći filmovi, dečji i animirani, premijerne strane serije i ekskluzivni prenosi najvećih sportskih događaja, zameniti neke od autorskih emisija – “Tako stoje stvari”, “S Tamarom u akciji”, “Da, možda, ne”, “Upitnik”, “Velika iluzija”, “Balkanskom ulicom”, “RTS Ordinacija”, “TV lica”, “Trezor”. No, ono što izaziva mrštenje i nabiranje obrva jeste poslednja rečenica saopštenja u kome se navodi, da se “autorske emisije vraćaju na program u okviru jesenje programske šeme, a neke od njih dobiće novi koncept i redizajn”. Tako ćemo umesto “Trezora” gledati Peru Kojota i Pticu Trkačicu, u pauzama između skupštinskih zasedanja, ako i tamo ne bude raspusta.

Trezor

Foto: zvaničan Youtube sajt „Trezora“

U međuvremenu, “slučaj Trezor” pokrenuo je nove rasprave. Jedno od najčešćih pitanja odnosilo se na autorska prava vezana za materijal emitovan u ovoj emisiji. Naime, “Trezor” je sastavljen od inserata iz starih emisija Radio televizije Srbije, pa se većina građana pita da li smo mi praktični vlasnici ovog materijala, budući da smo ga redovno plaćali kroz RTV pretplatu i izdvajanjem iz budžeta. Ovo pitanje otvara novu Pandorinu kutiju veze pretplate i autorskih prava na medijski sadržaj, koje se, zbog internetizacije medijskog tržišta, ubrzano redefiniše, usput menjajući ukorenjene stavove i pravila.

Ko je stvarni vlasnik “Trezora”? Država, građani, autori i izvođači, ili neko sasvim deseti? Može li državna svojina da se sa svojim proizvodima ponaša kao sa delom privatnog poseda i ko ima pravo da na internet postavi autorsku emisiju? Kako je moguće da RTS pravi posebnu “pej TV” platformu i nudi je samo gledaocima IPTV-ja, i to uz dodatno plaćanje, kad je celokupan materijal kupljen od našeg novca koji ubacujemo u budžet i dajemo kroz pretplatu? I hoće li emisija “Trezor” zbog toga završiti na specijalizovanom kanalu RTS Trezor, koji je ime dobio zahvaljujući upravo popularnosti ove emisije, dok će njeni “finansijeri” ostati bez “prava da vide sve što su platili”?

Pitanja su brojna, a pre ćemo dočekat Godoa nego dobiti odgovor kojim ćemo biti zadovoljni. Pardon, nema Godoa, odgovor će nam doneti Pera Kojot, koji će vladati RTS-om ovo leto.

Ivana Vujanov

Nova godina na TV-u: Honkonški ciklus u lastavičjem gnezdu

Ljubitelje filmskih uzbuđenja sigurno je neizmerno obradovala vest da će Javni servis da sve znate odmah Srbije, za doček Nove godine na svom Drugom programu puštati filmski maraton, takozvani honkonški ciklus. Drugim rečima, oni koji ostaju kod kuće, a ne vole klonirani triling Pinkovo novogodišnje veselje – Grandovo novogodišnje veselje – RTS-ovo novogodišnje veselje, mogu da uvežbavaju karate pokrete i akrobacije koje izvodi Džeki Čen. Tako ćemo, umesto holivudskih filmova, u novu 2017. godinu ući uz mandarinski kineski, a ako budemo imali sreće, neki od Džekijevih filmova – jer to je ipak njegov dan – biće sinhronizovani na engleski, pa eto prilike da uživamo u simultanom prevodu. Među filmovima koje će nas u novogodišnjoj noći prikovati za male ekrane su “Klopa na točkovima”, Neustrašiva hijena” i “Drveni ljudi Šaolina”, a po naslovima može se naslutiti i sadržaj ovih filmskih bisera.

Poznajući naše prilike, može se očekivati da Džeki Čen, podstaknut ovaploćenjem ljubavi Srbije prema njegovom liku i delu, uskoro poseti našu zemlju, dobije državljanstvo i par spomenika u manjim gradovima, čime će se zaokružiti istorijska ljubav Kine i Srbije. Nema veze što je Džeki zbrisao iz tada nezavisnog Hongkonga pravo u Holivud, bez namere da se vrati kineskim korenima.

JC.jpgOvakav zaokret ka Istoku ne treba da čudi, jer Kina je zemlja s ekonomijom u najvećem porastu, gigant na koga u budućnosti svi računaju – a i kod nas su zauzeli vodeća trgovačka mesta, nudeći praznične vašarije za “sto dinala” i manje, pa ko da ih ne voli.

Uostalom, i unuka Donalda Trampa uči kineski u školi, te bi garantovano uživala u honkonškoj filmskoj niski, i to bez prevoda. Pa kad može ona, možemo i mi, ionako nam je dosadio “Tesna koža” ciklus, “Hajde da se volimo” filmski sonet, a mogli bismo, vala, jednom i bez “Žikine dinastije” u bezbrojnim nastavcima. Šalim se, naravno, biće i njih, starije generacije moći će da recituju replike mladim naraštajima, kao nekad Filip Višnjić kosovski ciklus na saborima. Ne na kineskom, doduše, iako se i on sve više uči u školama jezika i na fakultetu, a naši profesori sve češće pakuju kofere idući “putem svile”.

U međuvremenu, šuška se da će naši distributeri u ponudu uvesti i koji informativni kineski kanal, mada su prilično zakasnili jer Kinezi koji su pre desetak godina ovde stigli “trbuhom za kruhom” nastavljaju dalje put Zapada jer je ovde “kruha” malo ponestalo. Osim toga, njih su za rodnu grudu vezivale serije i filmovi koje su gledali preko sajtova za strimovanje, a dnevna politika nije ih naročito interesovala, kad su se već otisnuli u svet.

No, ako je ovaj ciklus filmova lasta koja pokazuje proleće u vidu porasta interesovanja za kinesku kulturu, mogli su makar da nam, umesto gospodina Čena, puste neki od brojnih sjajnih kineskih umetničkih filmova. No, izgleda da je od laste ostalo samo gnezdo. I pekinška patka, za sladokusce.

Ivana Vujanov

„Na mestu zločina s Mašanom“: Zločinci protiv vatrogasaca

Na pitanje zašto ljudi vole izveštaje o nesrećama s lica mesta i prvi TV red sa sahrane, psiholozi su davno odgovorili: gledanje i užasavanje nad tuđom nesrećom potvrđuje nam prostu činjenicu da je ta nesreća – tuđa, te da smo samim posmatranjem uspeli da izbegnemo nevolju i preživimo još jedan dan. Činjenica na kojoj imperije grade brojne osiguravajuće kuće, ali da ne idemo sad u tu stranu.

Ne čudi zato da su emisije tipa „zavirimo u tuđe grobove“ veoma popularne u svetu, pa i kod nas. Istine radi, valja reći da je interesovanje za kriminalistiku u Srbiju stiglo nekako u vreme rata, te smo hteli-ne hteli, imali ubrzane kurseve iz prepoznavanja „crnih bisera“, „jakih momaka“ i ostalih eufemističnih naziva za kriminalce koji su tada vladali podzemljem, nadzemljem i etrom.

crime-scene-tape-3.jpg

Šta se to desilo s nama kad nam je posle višegodišnje pauze potrebna još jedna  crnohronična emisija, teško je reći. Činjenica je da novinske stupce sve više pune slučajevi ubistava, doduše, sve manje oni podzemni, a sve više oni kućni. No, izgleda da su televizije prepoznale da je sada pravi trenutak da svetska dostignuća u proizvodnji dokumentarnog programa čiji je lajtmotiv upravo zločin, primene i u našoj praksi.

Poput čuvenih emisija „Istinski zločin s Afroditom Džons“ ili „Dedlajn: zločin s Tamrom Hol“ Diskaveri ID, Televizija Prva ponudila je srpsku verziju dokumentarnog serijala vezanog za novinara specijalizovanog za kriminal. „Na mestu zločina s Mašanom“, autora i voditelja Mašana Lekića od ovog utorka  doneće nam pogled na najveće zločine ovih prostora, viđene njegovim očima. Producenti obećavaju uzbuđenja, aktuelnosti, uz praćenje službi koje se bore s kriminalom i spasavaju živote: biće tu i poseta Urgentnom centru, ali i akcija specijalnih jedinica.

„Na mestu zločina s Mašanom“, poput svojih američkih uzora, probaće da rekonstruiše događaje koji su obeležili prethodnu sedmicu u Srbiji, ali i da promoviše službe koje nas štite i vade iz nevolje: pripadnike Gorske službe spasavanja, Hitne pomoći i vatrogasce.

Može li ova emisija da pogodi ukus domaće publike? Oni koji od televizije traži da ih šokira, zabavi, da izigrava dvorsku ludu, horor klovna ili tračerku iz komšiluka, da im ulepša dan prikazivanjem tuđeg crnila – sigurno će s oduševljenjem pratiti priču o tuđoj nesreći. Oni koji od televizije očekuju da ih nauči nečemu ili opusti, sigurno neće zavirivati iza žute trake na kojoj piše „ne prilazi, istraga u toku“, tražeći smisao u pričama o požrtvovanosti službi za spasavanje.

No, pitanje je da li jedna emisija može da izdrži obradu dve tako različite teme. S jedne strane je opsesivno praćenje zločina s prenosom uživo pravo iz groba, da bi ih smenila priča o preventivi i zaštiti. Hm, nekako se čini da će naziv emisije ipak odrediti i njen karakter. Dakle, vatrogasci, vidimo se u nekom drugom filmu.

Ivana Vujanov

Pijačni barometar i piramide na Voždovcu

Jutarnji televizijski program, bez obzira na to koja ga televizija sprema, uglavnom ima isti oblik: red servisnih informacija, red kratkih priloga kojima se načinju teme koje će biti razrađivane u kasnijim informativnim emisijama, malo najava muzičkih i umetničkih događaja, kuvari, fitnes instruktori i vremenska prognoza. I to je manje više bilo to sve dok se proteklog ponedeljka između pijačnog barometra i saveta za održavanje morske boje nisu uvukli ni manje ni više nego – vanzemaljci.

Naime, na TV Pink je dotično jutro sa Saturna ili s Melmaka, odakle nam je svojevremeno stigao čuveni TV vanzemaljac Alf, stigla dr Irena Sjekloća Miler, feng šui ekspert, vidovnjakinja i medijum. Tako smo saznali da su se ostvarile proročke reči Lepe Lane koja je pevala o vanzemaljcima i njihovoj muškosti, te da su dotični Saturnijanci odavno među nama (umesto špijuna, kako ih je svojevremeno opevao Mile Kitić), a glavni portal nije na Aerodromu „Nikola Tesla“ kako se čini nama „nevidećima“, već na Bulevaru Kralja Aleksandra, na Voždovcu i kod hotela Jugoslavija, kao i na Kosovu i u Kremni.

E, i Rtanj nije vulkanska planina već piramida, baš kao ona u Visokom, evo vam ga, vi, pojmaroši geolozi.

Otkud vidovnjakinja u emisiji? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, osim ako niste vanzemaljac jer ste sposobni da čitate misli uredničkog kolegijuma. Logično bi bilo, ako tu uopšte ima logike, da je dr Sjekloća Miler gostovala u programu najavljujući neki vanzemaljski skup ili novu SF dokumentarnu knjigu koje voli da piše i po kojima je poznata. Ali, ne, o tome nije bilo ni reči. Dakle, ništa od deljenja karata za naučnofantastično predavanje.

fortune

Da probamo s druge strane: stariji gledaoci verovatno se sećaju Ireninih gostovanja u ratno vreme na svim tadašnjim televizijama, gde je promovisala sada priznatu feng šui metodu. Međutim, ovog ponedeljka o rasporedu stolica i činjenici da je voditeljka Jovana Joksimović sve vreme imala prekrštene noge, a to je veliki „no-no“ u feng šuiju, jer se time sprečava neki protok, nije bilo ni reči. Obični ljudi bi rekli da se time sprečava vodeni protok, ali šta mi znamo, smrtnici.

Ostaju nam samo nelogični odgovori. Lično, opravdano sumnjam da je posetu gospođe Sjekloća Miler organizovao Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, jer se po njenom svedočenju, vanzemaljci često kreću linijom 28, verovatno bez karte, a kako neki od njih nemaju ni telo, gledaoci treba da obrate pažnju na to gde stoje u troli ili busu, da im ne stanu na nepostojeću glavu i tako izazovu bes celog Saturna. A ako BusPlus karta odbije da se validira  – pa valjda je sad sasvim jasno da tu nisu čista posla, vanzemaljska.

S treće strane, gostovanje gospođe Sjekloća Miler otvorilo je dugo zatvorenu Pandorinu SF kutiju. Neki će reći da je TV Pink ovim gostovanjem prekršio Kodeks emitera koji propisuje da se, kad su ovakve teme u pitanju, propisno obeležavaju rečima „zabavni program“, mada su osmesi voditelja dosta govorili o ozbiljnosti trenutka. Drugi će kao žedni vode, dočekati novu navalu „videćih“, a svi znamo kakvi se sve egzotični primerci kriju iza kristalnih kugli, karata i čaša za prizivanje onostranog.

Svakom slučaju, može se očekivati da će se, koliko sutra, pred srpske kamere vratiti Vidovita Zorka (ako je izašla iz bajboka), ali i Njena Svetlost Kleopatra (videti prethodnu napomenu). Što se našeg čuvenog sugrađanina Milana Tarota tiče, on se već vratio i uspešno rasteruje finansijsku magiju: ima sopstvenu – ne emisiju, već televiziju. Kraljevsko vanzemaljski!

Ivana Vujanov

Euro 2016: Petnaest minuta Rafaele Kara

Kada je počeo Evropski šampionat u fudbalu, na koji tradicionalno nismo otišli, sve je govorilo da će nam se ponoviti Mundijal 2014. i „Planeta Brazil“ u kojoj je bilo i kašnjenja u prenosima i pogrešnih priloga i lepih saradnica Sportske redakcije koje su podgrevale atmosferu na neočekivane načine… Sreća, sreća, radost što opet ne gledamo svoju reprezentaciju bivala je pomućena povremenim komentatorskim incidentima, ravnim onom s ranijeg SP u fudbalu kada je jedna od komentatorskih perjanica izjavila kako nemački golman „Nojer brani umesto Enkea jer je povređen“, iako su potonjem, otprilike u to vreme, davali godinu dana. Dobro, malo smo zaostajali i u geografiji pa nam je Kolumbija sišla u Južnu Ameriku samo da bi odigrala Kopa libertadores, u narodu poznato kao klupsko takmičenje. No, ne treba se vraćati u prošlost…
Ipak, sve su šanse da ćemo ove godine ostati uskraćeni za vašarsku atmosferu, da li zbog opšte svetske zabrinutosti za moguće terorističke napade, da li zbog toga što su se naši konačno dosetili da emisija ne mora da liči na šou programe Rafaele Kara da bi bila gledana. Tek, ove godine, za razliku od gorenavedenog Mundijala, sve je svedenije i kraće. Emisija nema „razigrani“ naziv već obično, informativno ime „Euro 2016“ i počinje neposredno pre glavne večernje utakmice, traje u poluvremenu i neposredno posle utakmice, uz kratke prikaze mečeva koji su se odigrali tog dana.
Za gledaoce koji imaju RTS HD emisije na poluvremenu nema, kao ni reklama, već Francuska televizija prikazuje najbolje poteze prvog poluvremena, kao i detalje sa stadiona, još jednom nas suptilno podsećajući na to da kamere visoke rezolucije mogu da snime svačije lice. To se, naravno, odnosi na huligane raznih boja i maliganskog procenta u krvi, i lekcija je koju su naučili Rusi.

Fejsu hvala
No, vratimo se prenosima. O našim sportskim komentatorima već je izrečeno toliko toga da je besmisleno ponavljati koliko nam je potrebno ozbiljno osveženje za mikrofonima. Gledaocima u međuvremenu ostaje da odluče da li im više smeta nabrajanje nepotrebnih statističkih podataka, lični utisci o kvalitetu utakmice ili navijačko-kladioničarske strasti koje provale iz zvučnika u odsudnim trenucima važnih mečeva.
S druge strane, kratkoća emisija i izbor sagovornika zaista predstavljaju osveženje u sportskim prenosima Javnog servisa Srbije. Jedan sudija i jedan trener sasvim su dovoljni za kratku ocenu ključnih momenata, a odlični uglovi iz kojih su snimani mečevi omogućavaju dobru procenu čak i onih govoru nevičnijih učesnika „Eura 2016“.
Iskreno se nadam da će do kraja Evropskog prvenstva u fudbalu, kada se smanji broj utakmica i poveća razmak između mečeva, emisija „Euro 2016“ zadržati sadašnju formu. Bez obzira na ambicije Sportske redakcije, petnaestominutni segmenti sasvim su dovoljni, bez šanse da se sklizne u dosadu i ispraznost. No, plašimo se samo da će prateće emisije o istorijatu fudbala, pojedinim fudbalerima i reprezentacijama, kao i priče „oko fudbala“ upropastiti solidan utisak koji je ostavio prenos ovog šampionata. Uostalom, fudbal je za prave ljubitelje, a njih, verujte, ne zanima poreklo i oblik lopte i debljina travnatog terena. Samo nek mreže tresu!
Ivana Vujanov

Ber Grils na srpski način

 

Na pitanje zašto ljudi vole da gledaju krvave i strašne scene, bilo da su čista holivudska fikcija ili proizvod dokumentarnog zapisa kamere, psiholozi odgovaraju da nam treba potvrda da živimo dobro i udobno, i da je drugima gore nego nama.

Ne čudi zato što je broj emisija u kojima se promoviše „povratak prirodi“ kroz preživljavanje u divljini tako veliki. Naravno, gledaoci moraju da ulože izvestan napor i da zaborave da je oko avanturiste koji spava u medveđoj jazbini ili rijaliti ekipe ostavljene na pustom ostrvu, ekipa sastavljena od snimatelja, scenariste, režisera, merača svetla, a tu je i osoba zadužene za „rudimentarni“ izgled naših junaka. No, i sam pogled na sirotog momka koji se muči u prašumama Amazonije dovoljan je da zaboravimo na lažu, paralažu i montažu i stvarno se udubimo u nevolje u koje upadaju naši heroji.

Od Bera Grilsa koji šamara medvede po Rumuniji i pluta Amazonom držeći se za anakondin rep kako bi dospeo do delte, preko biologa koji spava s vukovima, do ludaka koji pokušavaju da u šorcu osvoje Everest, nastavlja se ludilo zvano „ja sam jedno s prirodom, i pored višemilionske opreme kojom sam zatrpan.“ A u naporu da osvoje srca gledalaca i, još više, sponzora i donatora, naši junaci ne prezaju ni od plivanja s ajkulama, maženja krokodila, ratovanja s afričkim plemenima, jedenja volujskih očiju. Dobro, ponekad se desi da ih gepardi zamene za sočnu antilopu – i eto vam poslednje epizode.

Producentske kuće koje proizvode rijalitije brzo su prepoznale potencijal koji leži u kombinaciji lažnih dokumentarnih prikaza ljudskih nagona, udruženih s lažnom borbom za goli život. A kako smo mi rijaliti velesila, normalno je da su programi poput „Survajvera“ brzo stigli i kod nas. Od sveg preživljavanja ostale su slike starleta u kupaćem ili bez njega pod tušem, što je bio i cilj cele operacije, a svet je otišao i korak dalje i prošle godine napravio rijaliti verziju „Vrhunskog preživljavanja“ već pomenutog Bera Grilsa. Šou se zove „Goli i uplašeni“, pogađa sve nagonske tačke prosečnog gledaoca, a takmičare izbacuju u neku divljinu, navodno bez odeće i hrane (ovo drugo je manje bitno), i gledaju koji će da „preživi“.

Ber Grils.jpg

Čuj, da preživi. Pa i voljeni Ber Grils bi crkao od gladi i žeđi da je avion samo malo omašio i spustio ga kod nas u goste. Šta bi, jadan, radio da mu stigne račun za struju u kombinaciji s informatikom, potvrda od škole za rekreativnu nastavu čija je cena ravna ceni boravka u kraljevskom apartmanu hotela „Četiri sezone“ u Njujorku, i obrazac za platu iz koga ni naši matematički olimpijci ne bi mogli da izvuku neku pozitivnu brojku? Ne bi mu pomoglo ni svo vojno i paravojno iskustvo u borbi s veterankama buvlje pijace za belu košulju veličine XL sa ćebeta u srednjem redu Najlon šopa.

To ako uspe da sačuva onaj švajcarsko-vijetnamski nož koji mu opušteno visi na zadnjem trapu kvazivojnih pantalona. Što bi rekli na Najlonu: taknuto-maknuto. Pa ti preživi!

Ivana Vujanov

 

Kako se rešiti rijalitija u Srbiji: Ne hranite trolove

Farma

Tekst je pisan pre dve nedelje, autorka je razliku između pisanja i objavljivanja popunjavala godišnjim odmorom 🙂

Ako niste sportski TV zaluđenik kao potpisnica ovih redova, onda ste verovatno poslednjih dana proveli uzaludno pokušavajući da daljinski upravljač podesite na nešto drugo osim rijalitija. Naime, Srbija u čudu zbog frontalnog napada rijaliti programa na naše mozgove, a sve na nacionalnim televizijama. Parovi, Maldivi, Farma, Veliki brat… lista se nastavlja i čini se da nema kraja…

Povratak rijalitija na naše programe počeo je prodorom Hepija na ovo, ispostaviće se, lukrativno tržište. Rijaliti „Parovi“ koji s parovima ima veze koliko i Hepi sa srećom, podigao je gledanost ove televizije do te mere da ju je iz marginalne svrstao među najgledanije komercijalne. Uspeh uzdizanja polusveta na pijedestal popularnosti i pravljenja Zoološkog vrta s majmunima, zmijama i aspidama u glavnoj ulozi, bio je toliki da se ovoj televiziji isplatilo i povremeno plaćanje kazni i penala zbog „ispada“ svojih glavnih zvezda. Sve se nastavilo „Maldivima“ koji su, iako daleko manje uspešni od „Parova“, ipak uspeli da Hepi zadrže u borbi za oglašivača više.

I, kao što to obično biva, i ostale televizije brzo su se probudile iz letnje letargije, te smo u roku od samo nekoliko dana dobili četiri rijalitija, s tim što nikome nije još jasno jesu li se ti „Maldivi“ završili i da li da učesnike „Parova“ računamo kao bivše Maldivce ili ne. Pink je sa svojom „Farmom“ krenuo gromoglasno, dopuštajući da njegovi stanari u medijima najavljuju skandale i soft porn – uz šansu da se sve to pretvori i u hard porn posle ponoći, da se, jelte, ne krši zakon.

Obični građani, zgroženi zbog višesatnog rijaliti maltretiranja na svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, učinili su jedino što su mogli, pošto apeli Ratelu i RRA nisu urodili plodom – pokrenuli su peticiju za ukidanje rijaliti šou programa u Srbiji.

Ova peticija do sada je sakupila više od 30 hiljada potpisa, a broj onih koji smatraju da „starletama“ i „jakim momcima“ nije mesto u udarnom televizijskom terminu na nacionalnoj televiziji, neprekidno raste. Ipak, i pored više apela za jaču kontrolu i čak uvođenje regulatornog tela koje bi sankcionisao kič i šund, ova peticija, osim podizanja prašine u javnosti, neće imati većeg uticaja.

Zašto?

Pre svega, peticije ovog tipa nemaju zakonskog uporišta i, osim javnog iskazivanja protesta, ne obavezuju ni jednu stranu na reagovanje. Ono što bi trebalo da se sankcioniše već se u neku ruku i radi: RRA redovno kažnjava ove televizije, ali je politika sankcionisanja obesmišljena smešno malim kaznama, ali i nepovlačenjem drugih poteza, među kojima je i zabrana rada na određeno i neograničeno vreme. No, svi znamo da se to, barem u ovoj zemlji, neće desiti, barem ne iz ovog razloga.

Šta preostaje prosečnom gledaocu kad mu je i poslednji adut, javnog protesta, izbijen iz ruke? Najmoćnije oružje: daljinski upravljač. Ako ne želite rijaliti šljam u svom životu, nemojte ih gledati, čak ni na minut. Nemojte lajkovati njihove stranice, komentarisati njihove slike i video klipove, nemojte kupovati novine u kojima se do u detalja piše ko je s kim bio i zašto.

Ne hranite trolove, poznata je poruka na društvenim mrežama. Primenite je, i oni će nestati. Iako je lekovito znati da postoji neko ko je gori od nas, ponekad se ipak treba ugledati i na bolje od sebe.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: