Moje TV oko

TV weblog

„Nemanjići“ na RTS-u: Pričvrljivanje u desetercu

Prva sezona „Nemanjića“ završena je, manje ili više uspešno, u zavisnosti od toga da li ste namrgođeni gledalac ili optimistični autor. Ovi prvi gunđaju zbog loše napisanih dijaloga punih savremenih reči i izraza, od kojih su mnogi, poput „pričvrljiti“ dobili drugu lingvističku šansu. Smeta im i nesrećna gluma, radnja koja zapinje i puca kao jeftin kineski konac, epizode koje nikuda ne vode i ništa ne objašnjavaju, uz istorijske netačnosti i ostale nelogičnosti u razvijanju fabule. Ovom drugom, kanda, ne smeta ništa, već se dogovorio za drugu sezonu, ako izdrži Javni servis Srbije pritisak javnosti, naročito one stručne, istorijske, da Gordan Mihić koji savršeno barata savremenim diskursom, palicu preda nekome ko se bolje snalazi u istorijskim vodama.

Da li će Raška piškiti i naredne godine, ostaje da se vidi. Ono što je zanimljivo jeste i pitanje hoće li tu radnju i dalje obavljati na Radio televiziji Srbije ili će se i ova serija, poput „Ubica moga oca“, preseliti na neku komercijalnu televiziju.

No, to su ujedno i najmanji jadi našeg javnog servisa, barem kad su proizvodnja, sadržaj i kvalitet programa u pitanju. Jer, prema izveštaju Regulatornog tela za elektronske medije, ni Radio televizija Srbije, baš kao ni njene komercijalne koleginice s nacionalnom frekvencijom, ne ispunjava sve programske zahteve na osnovu kojih ima dozvolu za terestrijalno emitovanje. Naravno, kad je u pitanju javna radiodifuzna ustanova, ovo pitanje više je akademsko i govori o naporima koje njeno rukovodstvo ulaže da poboljša kvalitet emitovanog programa i dostigne zacrtane evropske standarde. Ipak, valja pogledati šta smo protekle godine hteli i morali da gledamo na Prvom, Drugom i Trećem programu RTS-a.

Ubedljivo najzastupljenija vrsta sadržaja u žanrovskoj strukturi prvog programa RTS jeste informativni program, i čini 34,52 posto ukupno emitovanog programa. Za njim sledi serijski program, sa nešto više od petine udela u ukupnom emisionom vremenu – 23,05 posto. Filmski program čini nešto manje od deset posto programa, zabavni sadržaji imaju udeo od 8,44 posto, dokumentarni program čini 4,18 posto programa, sportski prenosi – 3,41 posto, kulturno-umetnički program 2,28 posto, muzički 2,02 posto i sportski 1,67 posto. U ukupno emitovanom programu RTS1 rijaliti program učestvuje sa 1,33 posto. I ove godine naučno-obrazovni, verski i dečiji program na nivou su fusnota. Ovaj prvi čini 1,23 posto programa, dok su drugi i treći standardno na ispod 1 posto udela  u ukupnom programu.

Da stvari budu gore, Prvi program RTS-a premijerno emituje tek nešto više od polovine programa – 57,18 posto. Udeo prvih repriza je neverovatnih 9,95 posto, a ostale reprize čine skoro trećinu programa: 26,23 posto.

Iz svega iznetog može se zaključiti da ćemo se s „Nemanjićima“, hteli-ne hteli, još družiti. Do kraja godine sigurno nam se smeši prva repriza, a kasnije, ako ova serija ne preleti u drugo medijsko jato, doživljaje Vukana Bursaća i ostatka nemanjićke ekipe gledaćemo prilično redovno, da ne kažem u postnemanjićkim ciklusima. Tako će Raška sigurno piškiti u desetercu, tačnije, još najmanje desetak puta, baš koliko će se i akteri međusobno pričvrljivati.

Ivana Vujanov

Advertisements

S koje strane vetar duva: Ko dobija nacionalnu TV frekvenciju

Da je došlo do ozbiljnog medijskog prestrojavanja nad Srbijom pokazale su prve, neproverene vesti da je vlasnik RTV Pink Željko Mitrović dobio ponudu da za pola milijarde evra proda svoju medijsku imperiju. Iako u javnom odgovoru na ovu ponudu KKR-a, vlasnika Junajted grupa, pod čijom su šapkom SBB, televizije N1, Top i Sport klub, Mitrović nije štedeo reči, prodaja finansijskih „rupa bez dna“ kakve su Pink BH i Pink M, prošla je glatko. Mitrović je sve objasnio saopštenjem u četiri ruke, pardon, tačke, u kojima obećava veći bolji i jači Pink, skoncentrisan na Srbiju, zaboravljajući na svoje stare snove o osvajanju Balkana i dela Evropske unije.
Na vanrednoj sednici 19. aprila Regulatorno telo za elektronske medije probilo je noseve iznad žabokrečine u kojoj bitiše i objavilo konkurse za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija, što je trebalo da uradi pre pet godina, kada se ugasila TV Avala. Špekuliše se da će se za petu frekvenciju boriti Studio B, BK televizija, Kopernikus, ali i N1. Mala bara, puno krokodila, kladioničari i teoretičari raznih vrsta zavera puštaju mašti na volju, polemišući s neistomišljenicima na temu da li će na srpsko nebo ući ruski ili američki novac i šta to može da znači za našu zemlju.
Odgovor na ovo pitanje, pre nego što se konkurs završi, možda mogu da pruže izveštaji organizacije Reporteri bez granica i onaj čuveni godišnji, u vlasništvu Evropske komisije. Prema Reporterima, Srbija je za godinu dana nazadovala deset mesta, i sad se nalazi na 76. mestu, dok su napredak zabeležile ostale zemlje u okruženju: Hrvatska je 69. i napredovala je za pet mesta, Crna Gora 103, što je napredak za tri mesta, BiH je na 62. poziciji, s napretkom za tri mesta, a Makedonci su napredovali za dva mesta i sada su 108. Kao krivce, Reporteri navode sukobe između medija i vlasti, i visok nivo medijske koncentracije.
U izveštaju Evropske komisije navodi se da, i pored činjenica da postoje dva regulatorna tela RATEL i REM, ne postoje podaci o medijskim provajderima, REM još uvek ne radi u punom sastavu, pošto je u Savetu, od devet, popunjeno šest stolica, a monitoring rada potpuno je marginalizovan: REM je saopštio da nijedna komercijalna televizija s nacionalnom frekvencijom ne ispunjava sve uslove predviđene zakonom, za šta je predviđeno oduzimanje dozvole, ali bez ikakvih posledica po emitere, te se Evropska komisija opravdano pita čemu služe REM-ovci.
U narednim danima saznaćemo ko su ozbiljni kandidati za petu frekvenciju, a uskoro ćemo, nadam se, dobiti i pobednika. Videćemo uskoro po kom tačno ključu, i da li su tačne čaršijske priče da Rusi jačaju uticaj preko Karićeve televizije ili Amerikanci lupaju packe, instistirajući na medijskom pluralizmu kroz guranje N1 u nacionalne vode.
Dok se stvari ne raščiste, zadržaćemo malo pogled i na Pinku. Ne bi bilo prvi put da Mitrović jedno kaže, a drugo uradi. Setimo se smao najava o stotinu kvalitetnih programa, rijalitiju na jahti i prodoru u Sloveniju. Može da se desi da se ipak dogovori sa KKR grupom i proda RTV Pink. Ako se to desi, biće nam jasnije s koje strane vetar duva. Ako je vetar u pitanju, za duvanje smo sigurni da postoji u nekom obliku.
Ivana Vujanov

Koliko je važan šer u TV Srbiji: Statističke kule i gradovi

Iako svi znamo da nam reklame uglavnom prodaju maglu Diznilenda, u kome su svi lepi, uspešni, nasmejani i bogati, hvaljenje najuspešnijeg praška za veš u istoriji Kosmosa jedna je stvar, sasvim je druga isticanje „najgledanije emisije u Srbiji“ i „milionsko gledalište“. Razmahivanje šerovima, ričevima i AMR-ovima, bolje reći, abrovima sve više liči na onog lika s Najlon pijace koji prodaje kremu za lečenje šuljeva, bora, bolova u nogama i ćelavost. Jer, ovi podaci frizirani su kao komšijkina hladna trajna s tapirungom, a uspesi liče na belu slaninu iz izloga, za potrebe reklame unapređenu u pršutu.

Svakom dobronamernom građaninu je jasno da ne mogu sve televizije istovremeno biti najgledanije u Srbiji, a mi ne volimo da nas muntaju, čak ni za stvari na koje, objektivno, ne možemo mnogo da utičemo. Jer, gledanost se meri na određenom statističkom uzorku, odabirom prosečnih porodica u kojima se, za nadoknadu u poklonima pažnje, postavljaju merači gledanosti, takozvani piplmetri. Ti se podaci kasnije obrađuju i koriste u razne svrhe, u zavisnosti od želja naručilaca istraživanja, vlasnik piplmetara je AGB Nilsen, a podatke samo izdaju, proverljivi su i ne mogu se menjati, ako znate na šta mislim.

Dakle, koja je televizija najviše gledana, koji program najpopularniji, i da li je istina da cela Srbija stvarno gleda rijalitije ili je to sve šarena marketinška laža?

Da bismo shvatili kako stvari funkcionišu, moramo prvo da ovladamo nekim izrazima. U televizijskim samoreklamnim izveštajima, naročito onim koji pripadaju komercijalnim televizijama, najpopularniji je „rič“, ako uopšte kažu na osnovu kojeg su kriterijuma izvukli podatak da je neku njihovu emisiju pratilo milionče zaluđenika.

„Rič“, tačnije doseg, predstavlja ukupan broj gledalaca koji je u bilo kom trenutku, makar i na sekund, pogledao neku emisiju. Tu se računa čak i ono besmisleno šaltanje daljincem, naravno, pod uslovom da ste baš vi odabrani za statistički eksperiment. I upravo s ovim podatkom maše većina televizija, u pokušaju da vas ubedi da milioni ljudi zaista gledaju baš njihov program. Pritom, treba imati na umu da je broj ljudi koji će u nekom trenutku baciti pogled na neku emisiju proporcionalan dužini trajanja emisije. Otud i velika „gledanost“ rijalitija koji traju i desetak sati, a u reklamiranju im zdušno pomažu tabloidi, plaćeni za prepričavanje događaja s leksičkim naduvavanjem.

S druge strane, AMR iliti Average Minute Rating, predstavlja prosečnu minutnu gledanost određenog kanala ili emisije, izraženu kao apsolutni broj ili kao procenat u odnosu na ukupnu ciljanu populaciju. Ako na onim samohvališućim tabelama piše 10 posto, to znači da je svaki deseti gledalac, stariji od četiri godine, pratio emisiju od početka do kraja.

Čuveni šer najvažniji je podatak za vlasnike televizija. On meri udeo gledanosti pojedinog kanala, a vezan je za ciljanu populaciju. Ona najzanimljivija za oglašivače je od 18 do 49 godina, i predstavlja ljude s parama u novčaniku.

Da zaključimo: kad vam sledeći put budu pokazivali one statističke kule i gradove, dobro pogledajte kojim tačno podatkom barataju. Ako vam je uopšte važno da li vas lažu jedni ili mažu drugi. Na kraju, možete se osloniti na i malo crveno dugme koje kaže „klik“, a šerovanje i ričovanje poslati u digitalni limbo.

Ivana Vujanov

Slučaj TV pretplata: Referendumom protiv priručnog mobilijara

Kada se spomene TV pretplata, prosečni građanin razmišlja da li da se prvo uhvati za glavu ili za novčanik.

Jer, plaćanje nameta za usluge javnog servisa mnogi doživljavaju kao upeglanu hajdučiju budžetskih sisara, s posebnim osvrtom na plate nesrazmerne kvalitetu i obimu prikazanog. I tako je svuda, ne samo u Srbiji, pokazuju vesti iz skoro komšijske nam Švajcarske. Oni su, naime, posle političkog pritiska desnice, odlučili da na referendumu pokažu svoje mišljenje o opravdanosti finansiranja javnih televizijskih i radio programa. Predlog da se ukine obavezna pretplata za javni servis odbačen je, a Javni servis Švajcarske pohvalio se činjenicom da je minimalni broj švajcarskih kantona ili regija na referendumu glasao za ukidanje pretplate. Njihova mesečna pretplata, inače, iznosi oko 33 evra mesečno, što ne predstavlja veliko zahvatanje u inače dubok švajcarski džep, i predlozi za njeno ukidanje imali su više političku od praktične note.

Emiteri širom Erope, posle ovog iskazivanja društvene svesti i savesti, konačno mogu da odahnu. To je jasan signal ostalim zemljama da neka vrsta javnog servisa treba da postoji, barem u savremenim evropskim društvima.

Kako stvari kod nas stoje? Kao prvo, teško da ćemo imati novca za takvu vrstu finansijske ekskurzije, iako nam razne vrste izjanjšavanja po principu “jelda da je lepo kad je napolju sunce” nisu nimalo strane. Ipak, prosečnom glasaču, umornom od rada za crkavicu, rastezanja šlajpika i zatezanja kaiša, teško pada da za uzaludnu rabotu kao što je “treba li nam javni servis i zašto je odgovor potvrdan” potroši teško zarađen slobodan dan.

Zato naši TV poslenici mogu da odahnu. Fotelje, stolice, divani i priručni mobilijar za velikane platnog spiska i skoro volontersku boraniju, ostaće dupke puni i u narednom, dužem periodu. S druge strane, solomonsko rešenje u vidu simbolične pretplate od stotinu pedeset dinara, uz mentalno marginalizovanje činjenice da se RTS i dalje finansira iz republičkog budžeta, unelo je red na potražnoj strani knjige bilansa Javnog servisa Srbije. To su, srećom, osetili i gledaoci – u poslednje vreme pojačan je filmski, serijski, sportski, pa čak i dečiji program. Da li uvek i na srećan način, sudiće javnost.

Za sada, sto i kusur dinara za prikazivanje novih epizoda “Vojne akademije”, “Nemanjića”, Evrosonga, SP u atletici i Zimskih olimpijskih igara, makar i u krnjem obliku, čini se sasvim zadovoljavajućom sumom, a izveštaje sa sednica na kojima se odobrava budžet za narednu fiskalnu godinu ionako niko ne sluša.

Doduše, ne bi bilo loše kad bi čelnici RTS-a poslušali apele građana i u osnovnu ponudu uveli paket koji sada s teškom mukom prodaju MTS-ovim IPTV pretplatnicima. I gledalačka boranija zaslužila je kanale poput “Trezora”, RTS Kola, RTS Muzike, RTS Drame pogotovo.

A kad smo već kod drame, ne bi bilo loše i da konačno pošalju rešenja na silne zahteve za oslobađanje od pretplate za korisnike koji u vikend i kućama koje ne koriste nemaju televizore. Čisto da se građani ne uskopiste i organizuju referendumčić. Švajcarcima u inat.

Ivana Vujanov

Beovizija 2018: šlager Ilidže i Herbert fon Karajan

Ljubitelji pop zvuka imali su priliku da uživaju u nastupima najboljih pevača koji su se takmičili za odlazak na Evroviziju, najveću smotru popularnih pesama. Zvuči lepo, zar ne? Samo što, nažalost, ništa od toga nije tačno. Dobro, osim odlaska, nažalost, ne iz javnosti, nego pravo u Lisabon, u narodu poznat kao grad u kome se govori iskrivljeni španski. Upravo tako, iskrivljeno na mnoge načine, izgledala je i zvučala naša Beovizija koja se, tradicionalno i iznenada odigrava u Beogradu, iako i van prestonice, kažu legende, postoje neki građani ove zemlje, zaostali poput švapskih gelera.

I kao i svake godine, bila je to prilika da se društvene mreže usijaju od vrcavih komentara, dok je RTS zadovoljno trljao ruke jer i loša reklama donosi lovu, pa će koliko u ponedeljak, oglašivačima moći da ponude podatke s piplmetra o visokoj gledanosti jedne takve muzičke instalacije. Klozetske. Šta smo, dakle, imali na meniju? Vaš šlager Ilidže, začinjen elementima simfonijskog metala pred polupraznom salom i publikom koja je čekala u dovratku, u dilemi da li da pobegne odmah ili da sačeka dok Maji Nikolić ne otpadne ona marsovska skalamerija s vrata, čisto da vidi grudi koje je nadogradila uz pomoć dijete, a ne kao njene prizemne koleginice kojekakvim umecima i silikonima, proste žene neobrazovane.

maja1maja2

Foto: 

 Treće doba imalo je svojih pet minuta, a kladionice su prštale od uloga na temu koga ćemo da ispratimo u Portugal, a koga na večni počinak. Interesantno je bilo i u pauzama, upotpunjenim nastupima bivših pobednika koje su sjavili s pijace, pa dotrčaše u radno-trenerskom odelu, a i muzički urednici silno su se zabavljali pogađajući iz kojih su sve domaćih i stranih pesama kompozitori pozajmili taktove i može li se pesma onih ludih Finaca s maskama pevati uz zurle, i da li bi Džej sledeće godine imao šanse kad bi od Končite maznuo ‘aljinu: ne manjka mu iskustvo na sceni, a mogao bi da izvede i šibicarski performans, Evropi je ionako potreban neki novi, svež pogled na pop scenu. Umesto Končite, u Evropu ide Sanja, ovoga puta Ilić, s ekipom „Igara prestola“, kažu zlobnici. Ipak, većina kladioničara predviđa im ulazak u finale, iako smo daleko od pravih procena, pošto u mnogim zemljama takmičarski izbori još nisu održani.

U međuvremenu, TV Pink i Željko Mitrović nisu sedeli skrštenih ruku već su, da ostanu u evrovizijskom duhu na svoj, iskrivljen način, u isto vreme organizovali rijaliti pandan Evroviziji – Zadrugoviziju. U odnosu na njih, Beovizija je izgledala kao Novogodišnji koncert Bečke filharmonije, a izvođači kao braća od tetke Herberta fon Karajana lično. Dobro, skoro svi, pošto je Maja sestra od teče Ukrajincu/ki Verki Serdučkoj od koga/je lično pozajmila scenske kretnje, a oni nisu s Karajanovima u rodu.

I dok smo se zabavljali uz Beoviziju, Zadrugovizija nas je prilično rastužila. Zoološki vrt iz kojeg su nakratko pušteni međ običan svet pokazao je koliko je poremećen život u „Trumanovom svetu“, a sada je konačno vreme i za reakciju Centra za socijalni rad. Od nade u reakciju REM-a davno smo odustali.

Ivana Vujanov

O seksu u Jutarnjem programu: Crna ruža i plavi pištolj bez muincije

I tako, uperismo prst u jutarnje programe, nadajući se da će njihovi urednici pravilno protumačiti stvaranje šansi za širenje programskog interesovanja publike i ekonomskih interesa oglašivača, stvaranjem kvalitetne mozaik-emisije, kad oni širenje vidika koje smo najavili protumačiše na do sada nezabeležen način. U trci za gledaoca više, uz krađu gostiju koji više ne znaju da li su pošli ili su došli, uz otimanje tema i ideja, ruku pod ruku, tačnije, vibrator pod bičem nastupila je Branka Blek Rouz, u saglasju sa seksološkinjom dr Danijelom Tiosavljević, da narodu objasni da „zornjak“ nije prva jutarnja kafa, a da lisice ne moraju obavezno da pripadaju uniformisanim licima policijskog opredeljenja, da se izrazim supovski.

Branka i Danijela pokušale su da Sarapi i Dei, voditeljima Jutarnjeg programa TV Pink, ali i zgranutim gledaocima, približe lepote i raznovrsnosti seksualnog života, u pola deset pre podne, na televiziji s nacionalnom frekvencijom. No, da bi se u potpunosti razumeo ovaj događaj od prelomnog značaja za razvoj srpskog medijskog neba, valja početi ispočetka.

Da ne bismo sad, kao narečena Branka, krenuli od praistorije i prvih vibratora, uklesanih u pećini Altamira, držaćemo se događaja koji su se odigrali u skorijoj prošlosti. U Jutarnjem programu TV Hepi, nekoliko dana pre silikonskog dvojca, gostovali su seksolog u penziji iz više razloga dr Jovan Marić i večna pi-arka Hitne pomoći Nada Macura. Tema: volim seks i rado ga se sećam. Ko je imao tu nesreću da prati narečeni prilog, mogao je da vidi da su teme poput „u naše vreme baš smo se lepo voleli“ i „Srbi uvek mogu, samo ne znamo šta nam je danas“ više ličile na „Susrete trećeg doba“ ili neki sličan događaj, te ovoj temi, iako naoko neprimerenoj za televiziju s nacionalnom frekvencijom i to doba dana, niko nije pridao veći značaj.

Osim urednika Jutarnjeg programa TV Pink, koji je došao na genijalnu ideju da pozajmi temu, i kao sagovornike pozove bivšu ženu prošlog seksologa, i ženu iz naroda, tačnije, striptiz kluba. Kakvi gosti, takva i tema: dok je dr Danijela pokušavala da celoj priči da naučni smisao korišćenjem latinskih izraza, naša Branka shvatila je da je gostovanje na Pinku posle višegodišnje suše odlična prilika da izreklamira i striptiz posao i radnju-sponzora. Te tako ništa nismo naučili o seksualnim sklonostima Srba, ali zato znamo da pored tezge sa sirom i bamijama na Zelenom vencu mogu da se kupe vibratori, silikonske usne, stimulatori bradavica i ostale zanimacije za dokone kojima nije dosta mentalnog životnog seksa već su spremni da ulažu vreme i novac i u ovaj drugi.

Profesorka Branka, pored istorijskog pregleda odlučila je da nas provede i kroz ginekološki. Izvadila je plastično čudovište veličine omanjeg vesla, ultramarin boje, s nekim futurističkim kuglicama i šiljcima koji liče na inkvizitorske sprave. Falilo je samo da taj ultramoderni vibrator krene da sija, menja boje i peva, pa da zaliči na slavijsku posestrimu, baš kao u onom vicu sa ginekologom i kruženjem oko Slavije, da ga ne spominjemo sad. Zblanutom gledalaštvu ostalo je samo da pretrpi ovo seksualno-ekonomsko jutarnje silovanje mozga i da se zapita dokle će se medijski zakoni kršiti i ima li ko da komercijalne televizije u tome spreči.

Nema. Članovi Regulatornog tela za elektronske medije poslednju opomenu ovoj televiziji izrekli su početkom prošle godine. Snom mrtvijem spavaju, toliko mrtvim da ih ni ono Brankino prstenje za erekciju iz sna, a i inače, podiglo ne bi.

Ivana Vujanov

Praznici u SBB-u: Preletačice od jedanaest evra

Usred zime, kad obično vreme nije, kablovski distributer SBB, deo Junajted medije, rešio je da obogati svoju kablovsku ponudu sa dva nova programa: prvi, dečiji, zove se Pikabu i nudi popularne, ali i neke nove crtaće i sinhronizovan je za region na kojem se emituju kanali Junajted grupa : crtaći se mogu gledati na srpskom, hrvatskom, slovenačkom, makedonskom i albanskom jeziku, u zavisnosti od zemlje u kojoj se emituju.

Drugi kanal, možda zanimljiviji za čitaoce, zove se Top, i počeo je s emitovanjem programa u petak. Kako kažu u SBB-u, on bi trebalo da bude pandan Netfliksu, Pikboksu i HBO-u, iako programe ova dva potonja filmska paketa SBB i dalje drži u svojoj ponudi. Za sada, Top kanal nalazi se u osnovnoj analognoj i digitalnoj ponudi, i to u SBB-u, Telemahu, Total TV-u, IKOM-u i D3i u osnovnoj ponudi, i emitovaće dve do tri premijerne visokobudžetne domaće serije godišnje, kao i originalni zabavni program domaće produkcije (dnevni kviz, kulinarski šou itd.) i najgledanije svetske serije. Svoj televizijski život Top kanal počinje serijama kao štu su Homeland, Sons of Anarchy, Bron/Broen Gommorah.

Zanimljivo je da će domaće TV perjanice novog kanala biti preletačice: ne one sa Diskaverija, već ove s javnih servisa: serije Državni posao koji se seli s Radio televizije Vojvodine, ali i druga sezona serije „Ubice moga oca“, čija je prva sezona emitovana na Javnom servisu Srbije. SBB je time uzvratio udarac koji mu je Telekom naneo potpisujući ugovor s Radio televizijom Srbije o distribuciji „pej TV“ paketa specijalizovanih RTS-ovih programa, otimajući im jednu od najgledanijih serija u poslednje vreme.

I dok se svet raspravlja oko toga kada će prestati rat između Telekoma i SBB-a, a sve preko leđa gledalaca, RTV-a i RTS-a, gotovo neprimetno prošla je vest da će od 1. januara 2018. godine ovaj distributer podići cene svog osnovnog paketa, ali i još nekih dodatnih usluga, za po stotinu dinara.

Tako su se ostvarile crne slutnje da će svo ono ulaganje u pojačavanje brzine interneta i proširivanje osnovne ponude neko morati da plati: a svi znamo ko na kraju mora da zavuče ruku u buđelar. Bilo je tu i ukrupnjavanja kapitala kupovinom lokalnih provajdera što, ali i pribavljanja nekoliko kanala, od kojih je posebno sladak Fajt čenel, posvećen srpskom nacionalnom sportu – ultimat fajtu u oktagonu, da se srpski izrazim – koji stoji rame uz rame uz megapopularan Golf klub, sport iskonskih balkanskih vrednosti.

Ovoga puta ostali smo uskraćeni za objašnjenje, kojem, i pored mentalnih napora, nismo uspeli da pronađemo realno uporište. Jer, evro je pao u odnosu na isti period prošle godine, kada smo takođe čašćeni poskupljenjem, te mesečna pretplata za osnovni paket iznosi nešto više od 11 evra, odnosno za više od evro u odnosu na staru cenu.

Da sve ne bude crno, u stilu zamazanih očiju, potrudili su se u SBB-u, sad već tradicionalnim otključavanjem kanala u praznično vreme. Otključavanje počinje 15. decembra, trajaće najverovatnije do 15. januara, a nedugo potom stići će nam i novi, uvećani računi. Pa, nek  su nam sa srećom ubice državnog posla i skuplja mera na Daru!

Ivana Vujanov

Megabajti, gigabajti i miševi: Telekom prdnuo u optički čabar

 

Širom Srbije, tačnije, u velikim gradovima Telekom Srbije počeo je s velikim radovima. Ova firma odlučila je da maksimalno poradi na razvoju optičke infrastrukture, dovođenjem optičkog kabla do što većeg broja korisnika. Ova modernizacija mrežne infrastrukture za firme, ali i građane koji imaju boks pakete, značiće mnogo, a na nama je da objasnimo šta to tačno znači.

MTS IPTV Boks paketi, koji su uključivali internet, televiziju i telefonski priključak, zasnivali su se na telefonskom kablu, a kvalitet prenosa zavisio je od kvaliteta delova, najčešće kineskih, ali i debljine i vrste kabla koji je od MTS-a stizao do korisnika. Kako su se, napretkom tehnologije, pojačali zahtevi korisnika, ali i uređaja koji su „nakačeni“ na internet, distributeri su prinuđeni da naprave konačni skok u budućnost i ulože novac u modernizaciju, pošto dosadašnja oprema nije u stanju da odgovori na zahtevno tržište.

Polaganje optičkih kablova omogućiće mnogo brži internet nego što je MTS do sada mogao da ponudi – a nudili su, za naše uslove, prilično velike brzine. Ipak, sve veći prelazak korisnika na „smart“ varijante uz takozvane GO opcije (MTS TV GO, u ovom slučaju), čijom instalacijom na kompjuter, laptop, telefon ili tablet možete da pratite programe koji se nude u vašem Boks paketu, doveo je do toga da internet veza puca pod pritiskom prevelikog broja korisnika. Naime, prosečno „kablovsko“ i IPTV domaćinstvo ima najmanje jedan pametni telefon po članu, uz bar dva kompjutera s mogućnošću gledanja televizije preko interneta, a mnogi imaju i smart televizore s ugrađenom opcijom gledanja programa preko internet veze. Kad svi oni krenu na net da pogledaju seriju ili utakmicu, zamrzavanje ekrana, a ponekad i čitavog sistema, često bude tužni ishod ovog pokušaja.

Prelazak na optičke kablove trebalo bi da ovu situaciju pošalje u ropotarnicu istorije. I ne samo to: ovi kablovi mogu da podnesu zaista velike brzine protoka, što znači da se onima tehnički opremljenijim smeši i gledanje programa u ultraHD verziji, 4K ili čak 8K rezoluciji. Uz MTS optički internet i brzinu do 1 gigabajta u sekundi korisnicima će biti omogućen brz i pouzdan internet na više uređaja istovremeno: na laptopu, telefonu, tabletu, igračkoj konzoli, sigurnosnom kućnom sistemu i drugim naprednim uređajima.

Kako kažu u MTS-u, velike daunlod i aploud brzine omogućiće njihovim klijentima da za samo četiri sekunde skinu epizodu omiljene serije, a samo 34 sekunde za HD film.

Dobro, zanemarićemo na trenutak činjenicu da optičke kablove MTS reklamira navođenjem korisnika na pirateriju. Ono što muči jeste pitanje je da li su baš svi u ovoj firmi spremni na promene. Jer, prema ličnom iskustvu, džaba vam sto optičkih kablova, kad vam večno nadrndana korisnička podrška radi trudničko radno vreme do četiri popodne, kad im je Tviter nepoznata reč, kad za svaku sitnicu morate da lično odete u poslovnicu, kad vam majstori u kol centru tvrde da to što nemate TV, ni internet ni telefon pet dana nije njihova, već „sigurno vaša greška jer su vam miševi pojeli kabel“. Naravno, kada se posle stotinu poziva, kilometara izgubljenih živaca i više desetina bačenih životnih sati smiluju da prošetaju do bandere i utvrde da je neko od kolega pogrešno povezao žice, praviće se mrtvi hladni, a vi ćete dobiti pun, puncati, podebeli račun.

Korisnici budućeg optičkog kabla, oprez! Jer i taj kabel, iako načinjen od oplate s NASA-letelica, mogu da pojedu jazavci. Ili slepi kučići i krtice. Ili da ga poplavi puknuta cev. Ili da ga komšija preseče motikom dok krade muškatle. A onda ćete da sednete i plačete. U megabajtima ili gigabajtima, svejedno.

Ivana Vujanov

Silikonska kićanka i trofazna struja: slučaj Kanala 9

 

Baš kako smo i predvideli, sukobi na relaciji TV emiteri – kablovski distributeri s velikog, nacionalnog terena preselili su se na manje, lokalne. Pre nekoliko dana saznali smo da je IPTV distributer Telekom iz svoje ponude izbacio novosadski Kanal 9, odlučivši da ne produži ugovor s ovom stanicom, iako je direktorka Kanala 9 Maja Pavlović, po struci pravnica, uputila pismo u kojem navodi da ova odluka nije u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Drugim rečima, kablovski distributer ne bi smeo da odbije distribuciju medija, naročito onog koji ima lokalnu ili regionalnu frekvenciju, jer tim postupkom narušava konkurenciju.

Telekom IPTV je na ovo pismo, posle dužeg razmatranja, odgovorio negativno, ističući da Zakonom nije propisana obaveza distributera da emituje program ove televizije. I nije u pravu, a evo i zašto.

Kanal 9 sličan problem imao je pre nekoliko godina sa SBB-om, a tadašnji RRA uputio je apel distributerima da u svoju ponudu uvrste programe koji su dobili lokalnu ili regionalnu frekvenciju, te je SBB vratio u osnovnu ponudu i program Kanala 9, doduše, pošto je Maja Pavlović pokrenula postupak za naknadu štete pred Privrednim sudom u Novom Sadu koji je 2012. naložio distributeru SBB da distribuira program TV K9. Nakon ovakve odluke suda, na zahtev REM-a, RATEL je u skladu sa članom 101 Zakona o elektronskim komunikacijama, obavezao SBB da u svom distributivnom sistemu mora da distribuira program TV K9, TV Delta, TV Mozaik i Novosadska TV, uz jednake komercijalne uslove, na teritoriji Novog Sada, kažu u Udruženju novinara Srbije, apelujući na Telekom da se drži propisa i vrati program ove lokalne televizije u svoju ponudu.

Soraja_1000x0

Foto: Screenshot

Šta se u međuvremenu promenilo, kada je Telekom IPTV odlučio da liferuje kanale koji su na konkursu legalno dobili dozvole za zemaljsko emitovanje na lokalnom ili regionalnom nivou? Pre svega, na tržištu su se, ukrupnjavanjem kapitala i drugim investicijama, izdvojili glavni kablovski distributeri koji su poželeli da televizijama nametnu neka svoja novčana očekivanja. S druge strane, veće televizije zahtevaju od kablovskih distributera da im daju prednost u odnosu na neke druge, stranog porekla, mašući podacima o gledanosti. Tako su se odnosi po principu „ko kome plaća za emitovanje“ zaoštrili do te mere da je kablovski distributer Radijus vektor iz ponude izbacio tadašnju B92, Prvu i Hepi TV, koje imaju nacionalnu frekvenciju, a obe strane tvrdile su da onaj drugi treba njima da plati emitovanje. Da spreči dalje sukobe reagovao je REM, odlukom da se program televizija s nacionalnom mora emitovati bez naknade sa bilo koje strane, i stvar je legla samo privremeno, jer je REM propustio da u spisak uvrsti i televizije s regionalnom i lokalnom frekvencijom, što im se odmah obilo o glavu.

Da li će prvi reagovati sud ili će REM ispraviti propust, videćemo narednih dana. U međuvremenu, nadležni iz regulatornog tela neka pogledaju u statističke podatke, gde crno na belo piše da su lokalni i regionalni programi u ukupnoj populaciji i gledanosti ispred „velikih“ televizija, ma koliko razne Soraje mahale silikonskim kapicama za dojenje s kićankama u udarno televizijsko vreme.

Prostim rečima, narodu je od divljenja plastičnim grudima od 80 hiljada evra važnije da čuju da li će se za iste pare asfaltirati njihova ulica i ima li šanse da im u 21. veku stigne trofazna struja. Jer, u silikonsku kićanku mogu da duvaju ako im iskoči osigurač dok peku slavski kolač.

Ivana Vujanov

Ljubav preko Liste

Regulatorno telo za elektronske medije konačno je donela dodatno uputstvo o nedavno objavljenoj Listi televizijskih programa za koje je predviđen obavezan prenos bez nadoknade, a sve u svrhu zaštite medijskog pluralizma. Po toj listi, Radio televizija Srbije ima dva obavezna osnovna programa – Prvi i Drugi, kao i Radio televizija Vojvodine za područje Pokrajine. Što se tiče komercijalnih televizija, obaveza emitovanja odnosi se na O2 televiziju, Pink, Hepi i Prvu TV.

Kako smo ranije pisali, REM je, posle sukoba između kablovskog distributera Radijus vektor sa komercijalnim televizijama s nacionalnom frekvencijom – tadašnjim B92, Prvom TV i Hepi televizijom, izbacio ove televizije iz osnovne ponude, objašnjavajući da ih zakon ne obavezuje da ih emituju, a da su ove televizije za emitovanje svog programa od Radijus vektora tražile popriličnu nadoknadu.

Rat saopštenjima koji je potom usledio otkrio je stvari o kojima se malo priča: odnos ponude i potražnje doveo je do različitog pristupa pitanju koje će televizije kablovski distributeri emitovati u osnovnom, a koje u posebnom paketu, koliko će to da košta televizije, a koliko samog distributera. Distributeri su se žalili na to da ih “velike” televizije ucenjuju ogromnim nadoknadama za njihovo emitovanje, televizije su kukale kako ih distributeri ucenjuju promenama pozicija u listi programa ili izbacivanjem iz osnovnog paketa, dok male televizije kukaju kako moraju da plaćaju dosta novca da bi ostale u osnovnoj kablovskoj ponudi.

REM je zato bio prinuđen da, bar kad su velike televizije u pitanju, donese solomonsko rešenje: distributeri su obavezni da emituju ovih šest programa (osam u slučaju Vojvodine) bez traženja nadoknade, ali su i emiteri obavezni da ga bez nadoknade ustupe distributerima za emitovanje.

U obrazloženju odluke članovi Regulatornog tela za elektronske medije navode da bi svako drugo rešenje dovelo ili do privrednih prestupa (emitovanjem bez dozvole), dok bi s druge strane, televizije koje bi zahtevale novac za emitovanje dovele u pitanje svoju dozvolu za nacionalnu frekvenciju, jer su u postupku izdavanja dozvola kao dokaz o ekonomskoj samoodrživosti dostavili projekciju svog poslovanja bez prihoda od operatora. REM je, takođe, presudio i da distributeri mogu da emituju programe ovih televizija bez njihove saglasnosti, kao i da pozivanje na kršenje autorskih prava neovlašćenim emitovanjem u ovom slučaju nema pravnu osnovu.

“S obzirom na to da je obaveza prenosa navedena četiri televizijska programa ustanovljena u javnom interesu i radi zaštite medijskog pluralizma, jasno proizilazi da ostvarenje javnog interesa ne podrazumeva da se operatori, pored navedene obaveze prenosa TV programa, izlažu i finansijskim obavezama prema pružaocima medijskih usluga po osnovu naknade za odobravanje distribuiranja njihovih televizijskih programa, i to mimo svoje volje”, objašnjavaju u REM-u.

Ono što u ovoj priči nedostaje, jeste regulisanje pitanja malih televizija s regionalnom ili lokalnom frekvencijom. Da li će REM i za njih naći rešenje, naročito ako se ima u vidu da su, sudeći po statistici, regionalne i lokalne televizije ukupno gledanije od ovih velikih komercijalnih, ostaje da se vidi. Primirje je, bar što se Hepija, Pinka, O2 i Prve TV tiče, privremeno sklopljeno, do nekog sledećeg rata oko pozicija i rasporeda, ili tehničkih zahteva oko kvaliteta emitovanja.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Bedno piskaralo

prepisano iz novinarske beležnice

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: