Moje TV oko

TV weblog

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Advertisements

Duško Korać: Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti

dusko korac02_RAS_foto Aleksandar Dimitrijevic_1000x0

foto Aleksandar Dimitrijevic

Početak poslepraznične nedelje obeležila je vest da je životni meč izgubio sportski novinar i reporter Radio televizije Srbije Dušan Korać. Omiljena tema profesionalnih i kritičara amatera, samoprozvani Čika Duško nije dočekao da u penziju ode s reporterskog mesta na Olimpijskim igrama 2016, kako je želeo.

Iza 61- godišnjeg Beranca će, osim dece i supruge, ostati brojni snimci i isečci, sentence i šale, istrgnute iz njegovih prenosa i intervjua. Obožavali su ga i iskreno mrzeli zbog seksističkih izjava, nacionalnog zanosa kojim je bojio svaki prenos, ličnih opservacija na pojedine teme iz sportskog, ali i političkog života.

Pamtiće se po neuzvraćenoj sportskoj ljubavi prema ruskoj skakačici uvis Jeleni Išinbajevoj, ali i po zanesenosti atletskim dostignućima Juseina Bolta. Zbog njegovih prenosa i oni koji ga vole, ali i „hejteri“ prebacivali su program na RTS, ostavljajući „društveno korektne“ sportske novinare u prašini zaborava.

Njegove izjave i govori snimali su se i širili internetom, na njegov račun zbijale su se šale, bio je meta podsmeha, naročito pošto je, u osvit društvenih mreža pokušao da se sa dežurnim kritičarima javno obračuna. Rezultat: novi izraz „parapsihopatologija“, po kome je i jedan forum dobio ime.

Dosledan do kraja u borbi za ono što smatra ispravnim, nikada nije komentarisao razne priče koje su o njemu kolale. Shvatio je na vreme da je u životu najvažnije raditi stvari kako ti misliš da treba, kao i da se svetu ne može udovoljiti, ma šta radio – pa onda radiš šta ti zamisliš.

Od ogovaranja se nije branio, priznajući da su mu klekovača i zgodne sportistkinje slabost. Umeo je da zabavi, ali i da pretera, nije krio da ima favorite u svakom sportu koji je prenosio. Gledaoci su s napetom pažnjom čekali kada će Duško da otvori „misaonu diznu“, zaboravi dešavanja na terenu i održi jedan od svojih čuvenih govora na bilo koju temu. Najčešće neku delikatnu, raščerupavši je do poslednjeg nežnog perceta.

Bio je veliki protivnik dopinga u sportu, ali je i ovu kontroverznu temu komentarisao na svoj način, koristeći jezik kao lopatu, ne libeći se da zaroni u nacionalizam i seksizam.

Ponekad su njegove izjave bile na granici incidenta, zbog čega je posle Evropskog prvenstva u atletici 2006. suspendovan na mesec dana. Otvoreno je pokazivao nenaklonost prema pojedinim sportistima, a kako nije mario za mešetarenja za zelenim i ostalim kafanskim stolovima, nije se libio ni da ocrni domaći fudbal i progovori koju o maćehinskom odnosu vlasti prema manjim, ali uspešnijim sportovima.

Zbog otvorenosti, iskazivanja sopstvenog stava i poštenja (odbio je uredničko mesto na RTS-u jer je smatrao da treba da ga zauzme neko iz Srbije, a ne rođeni Crnogorac) bio je poštovan i među hroničnim mrziteljima, ostajući do kraja dosledan sebi i svom stilu komentarisanja. A kraj je došao prerano i neočekivano, kao i sve u njegovom životu. Poslednja utakmica koju je prenosio bila je ona između odbojkašica Jedinstva iz Stare Pazove i TENT-a.

Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti.

Ivana Vujanov

Nova cena SBB analogne ponude: Skuplja analogna dara od digitalne mere

Posle pauze od skoro dve godine kompanija SBB najavila je da je Republička agencija za telekomunikacije odobrila poskupljenje osnovnog paketa usluga. Od 1. decembra, umesto 1.136 dinara, pretplata na kablovsku televiziju koštaće 1.245 dinara sa PDV-om. U lakonski šturom saopštenju korisnicima nisu ponuđeni razlozi za ovo poskupljenje, osim činjenice da je poslednju promenu cene naviše Ratel odobrio pre dve godine.

Ovaj potez SBB-a neće naići na pozitivan odjek među korisnicima njihovih usluga. Naime, već duže vreme SBB svoju poslovnu politiku bazira na promociji paketa usluga, koje objedinjuju kablovsku televiziju, internet i fiksnu telefoniju, uz doplatu za brojne dodatne usluge: od posebnih filmskih i sportskih paketa, ubrzanog interneta do besplatnih međunarodnih poziva – sve u zavisnosti od želja korisnika. Međutim, osnovni paket TV usluga za sve ovo vreme pretrpeo je dosta promena, i to nagore, barem kad su njegovi korisnici u pitanju, pa je čudo s poskupljenjem otuda veće.

O čemu se zapravo radi? Kada je pre nekoliko godina SBB odlučio da s analogne postepeno pređe na digitalno emitovanje, osnovni, analogni paket usluga prilično je osiromašen, tačnije, neki atraktivni kanali prebačeni su na isključivo digitalni D3 paket. S druge strane, na analognom delu tasa ostali su neatraktivni programi, mahom televizije sa dozvolom za lokalnu frekvenciju. Te programe SBB je po zakonu dužan da emituje, i to u osnovnom paketu, ali je, zahvaljujući brzom razvoju tehnologije i kašnjenju regulative, rupa u propisima omogućila da osnovnu ponudu u D3 digitalnoj verziji SBB namesti po svom ukusu. Tako gledaoci D3 paketa ne mogu da gledaju neke lokalne televizije: u Novom Sadu to su TV Panonija, Kanal 9, Delta televizija i Novosadska televizija.

Najnovije poskupljenje osnovnog paketa ne bi trebalo da pogodi korisnike D3 paketa, jer je tamo i dalje kablovski deo košta 990 dinara. Ako stvari ostanu ovakve, to bi značilo da je poskupljenje analognog paketa ustvari još jedna vrsta pritiska na korisnike da s analognog pređu na digitalne pakete. Potvrda za ovu tvrdnju nalazi  se u promotivnim akcijama na SBB-u, u kojima se prelazak na neki od Trio ili Duo paketa plaća prvih šest meseci po ceni svoje sadašnje pretplate ili prva tri meseca po dinar, uz besplatne HD kanale.

U celoj ovoj računici trebalo bi ukalkulisati i brisanje mnogih lokalnih televizija sa spiska živih, zahvaljući privatizaciji medija, a lista dostupnih kanala u analognoj ponudi dodatno će se skratiti udruživanjem malih televizija u lokalnu mrežu. To je i normalno, jer treba voditi računa o tome da smo stigli do tačke kada se većina programa sad mora prebaciti sa digitalnog na analogni signal, kao i da oprema za analognu distribuciju kanala ubrzano zastareva, što znači da uskoro neće biti delova za njenu popravku.

SBB je svojevremeno rekao da će još nekoliko godina zadržati paralelno analogni i digitalni signal, u zavisnosti od toga koliko korisnika osnovnog paketa ima. No, kako smo poprilično osiromašili, planirani masovni prelazak na LCD ekrane, a time i digitalni signal, umnogome je poremećen, tako da su mnogi ostali uz svoje verne “srebrne samsunge” prastare generacije, izbegavajući primamljive digitalne ponude. Treba računati i na to da je većina korisnika analogne ponude kablovskih kanala starija od 60 godina, i nespremna na tehnološke promene u koje se slabo razume. Možda bi, umesto poskupljenja analognih usluga, neka akcija besplatne instalacije D3 risivera više pomogla SBB-u da napravi poslednji korak ka totalnoj digitalizaciji i zaključa analogna vrata jednom zauvek.

Ivana Vujanov

Ko su sve „Gradski seljaci“: To kad uhvati, ne pušta

 

Kad naše televizije pronađu „zlatni potok“, ne prestaju dok ne polome sve ćupove. U poslednje vreme „potoci zlata“ bili su naizmenično rijaliti šou programi i talenat šou programi, a čak ni pokušaji kreiranja eksplozivnih političkih emisija nisu uspeli da im pomute tokove  – novca. No, analiza gledanosti kaže da je stiglo vreme zasićenja, te su rijaliti programi kojih je naš etar prepun, počeli opasno da klize ka margini gledanosti, dok talenat šou programi samo na trenutak uspevaju da ponove prošlogodišnju gledanost. Ipak, kao da se svi nadaju da je ova kriza trenutna, te su sve četiri nacionalne televizije na kojima se emituju ove dve vrste programa – Pink, Hepi, B92 i Prva TV, naoštrene na još rijaliti-talenat borbe.

U takvoj utakmici svoje parče zlatne poluge pokušavaju da nađu razne producentske kuće, izmišljajući već izmišljeno i obećavajući već obećano. Svi se sećamo jednog od prvih rijalitija ovog tipa, zvanog „Jednostavan život“, franšizu istoimenog MTV rijalitija koji je u svetsku orbitu slavnih lansirao bogatašice Paris Hilton i Nikol Riči.

U srpskom slučaju u životu na selu okušale su se Marijana Mićić i Ana Mihajlovski. Jedanaest godina kasnije „iz luksuznih automobila na traktore“, kako se kaže u promotivnom spotu budućeg hita „Gradski seljaci“, sešće rijaliti „zvezde“ Ivan Gavrilović, Jelena Krunić, kao i osobe s nadimcima umesto imena: Đus, Ajfon i Oro. Koliko se može videti iz ovog spota producentske kuće „In produkcija“, ovi „urbani likovi“ i „gradske face“ moraće da krune kukuruze, hrane svinje i okopavaju baštu.

Epizode su očigledno snimljene ranije, te neće biti direktnih prenosa, zbog toga sumnjamo da će biti tuče, seksa, vređanja po polnoj, rasnoj, nacionalnoj i političkoj osnovi, a autori očekuju da će sukob sela i „grada“ privući publiku dovoljno da ovaj rijaliti preživi makar jednu sezonu.

Produkcijska kuća „In produkcija“ još uvek pregovara kojem će televizijskom jatu odleteti, mada je kao najverovatnije rešenje odabran Hepi, ako ni zbog čeg drugog, a ono da malo „umije“ svoj program. Naravno, ovakvi projekti najviše zavise od početnih reakcija uvek nepredvidivih gledalaca, te lako može da se desi da rimejk „Jednostavnog života“ završi u ropotarnici istorije, poput onih Pinkovih rijaliti projekata – „Jahte“, recimo.

No, može lako da se desi i da je ovo pravo vreme za jednu površnu i relativno bezazlenu rijaliti emisiju. Jer, u ovom trenutku učesnici „Velikog brata“ i naročito „Farme“ i „Parova“ dovedeni su na ivicu razuma (ako su ga uopšte i imali) i samo nas trenutak deli od ozbiljnih fizičkih povreda, a možda i nečeg goreg. Gledaoci su pokazali da su sve manje zainteresovani za likove na lažnim farmama i koječemu. Osim toga, piplmetri uvek sa srećom zatrepere kad je na programu neka emisija koja se bavi seljacima i životom na selu (setite se samo Radašina u nastavcima). Kad tome dodate telefon, sok i orla, štrpnete malo blata i dve-tri kokoške, možda i pogode komercijalnu „zlatnu žicu“. Zlatno runo ne mogu da nađu, Oro ga već nosi kao gunjče.

 

Kako se rešiti rijalitija u Srbiji: Ne hranite trolove

Farma

Tekst je pisan pre dve nedelje, autorka je razliku između pisanja i objavljivanja popunjavala godišnjim odmorom 🙂

Ako niste sportski TV zaluđenik kao potpisnica ovih redova, onda ste verovatno poslednjih dana proveli uzaludno pokušavajući da daljinski upravljač podesite na nešto drugo osim rijalitija. Naime, Srbija u čudu zbog frontalnog napada rijaliti programa na naše mozgove, a sve na nacionalnim televizijama. Parovi, Maldivi, Farma, Veliki brat… lista se nastavlja i čini se da nema kraja…

Povratak rijalitija na naše programe počeo je prodorom Hepija na ovo, ispostaviće se, lukrativno tržište. Rijaliti „Parovi“ koji s parovima ima veze koliko i Hepi sa srećom, podigao je gledanost ove televizije do te mere da ju je iz marginalne svrstao među najgledanije komercijalne. Uspeh uzdizanja polusveta na pijedestal popularnosti i pravljenja Zoološkog vrta s majmunima, zmijama i aspidama u glavnoj ulozi, bio je toliki da se ovoj televiziji isplatilo i povremeno plaćanje kazni i penala zbog „ispada“ svojih glavnih zvezda. Sve se nastavilo „Maldivima“ koji su, iako daleko manje uspešni od „Parova“, ipak uspeli da Hepi zadrže u borbi za oglašivača više.

I, kao što to obično biva, i ostale televizije brzo su se probudile iz letnje letargije, te smo u roku od samo nekoliko dana dobili četiri rijalitija, s tim što nikome nije još jasno jesu li se ti „Maldivi“ završili i da li da učesnike „Parova“ računamo kao bivše Maldivce ili ne. Pink je sa svojom „Farmom“ krenuo gromoglasno, dopuštajući da njegovi stanari u medijima najavljuju skandale i soft porn – uz šansu da se sve to pretvori i u hard porn posle ponoći, da se, jelte, ne krši zakon.

Obični građani, zgroženi zbog višesatnog rijaliti maltretiranja na svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, učinili su jedino što su mogli, pošto apeli Ratelu i RRA nisu urodili plodom – pokrenuli su peticiju za ukidanje rijaliti šou programa u Srbiji.

Ova peticija do sada je sakupila više od 30 hiljada potpisa, a broj onih koji smatraju da „starletama“ i „jakim momcima“ nije mesto u udarnom televizijskom terminu na nacionalnoj televiziji, neprekidno raste. Ipak, i pored više apela za jaču kontrolu i čak uvođenje regulatornog tela koje bi sankcionisao kič i šund, ova peticija, osim podizanja prašine u javnosti, neće imati većeg uticaja.

Zašto?

Pre svega, peticije ovog tipa nemaju zakonskog uporišta i, osim javnog iskazivanja protesta, ne obavezuju ni jednu stranu na reagovanje. Ono što bi trebalo da se sankcioniše već se u neku ruku i radi: RRA redovno kažnjava ove televizije, ali je politika sankcionisanja obesmišljena smešno malim kaznama, ali i nepovlačenjem drugih poteza, među kojima je i zabrana rada na određeno i neograničeno vreme. No, svi znamo da se to, barem u ovoj zemlji, neće desiti, barem ne iz ovog razloga.

Šta preostaje prosečnom gledaocu kad mu je i poslednji adut, javnog protesta, izbijen iz ruke? Najmoćnije oružje: daljinski upravljač. Ako ne želite rijaliti šljam u svom životu, nemojte ih gledati, čak ni na minut. Nemojte lajkovati njihove stranice, komentarisati njihove slike i video klipove, nemojte kupovati novine u kojima se do u detalja piše ko je s kim bio i zašto.

Ne hranite trolove, poznata je poruka na društvenim mrežama. Primenite je, i oni će nestati. Iako je lekovito znati da postoji neko ko je gori od nas, ponekad se ipak treba ugledati i na bolje od sebe.

Ivana Vujanov

Zašto je propala kandidatura Lee Kiš: Nedeljno popodne na doktorski način

Ponekad nam život spremi iznenađenja na koje ne znamo kako da reagujemo, jer nas zateknu nespremne i u čudu. Takva je situacija i s vešću da je Lea Kiš, voditeljka TV Pink, bila jedan od kandidata u prvom krugu za visoku uredničku funkciju u Radio televiziji Srbije.

Ova vest upućene u televizijsku istoriju naše zemlje ne bi trebalo da iznenadi. Naime, Lea je svoju TV karijeru i započela na Javnom servisu Srbije, kao najavljivačica za TV Beograd. Okušala se i u vođenju Jutarnjeg programa, a jedno vreme bila je i urednik emisije „Podne-popodne“ na tadašnjem Trećem kanalu. Od tada do danas na TV Pink vodi „Nedeljno popodne s Leom Kiš“, emisiju uzdanicu ove televizije. Treba reći i da je Lea u međuvremenu doktorirala komunikologiju na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i da planira da se u budućnosti bavi univerzitetskom nastavom. Dakle, sve reference za ozbiljnog kandidata za urednika Zabavnog programa RTS-a su tu.

Pa čemu onda čuđenje? Iskreno rečeno, razlog za podignute obrve leži u činjenici da Lea praktično nema čime da se pohvali. Naime, iako TV Pink ističe da „Nedeljno popodne“ ima milionsku gledanost, činjenica je da je to najviše zahvaljujući promaji u programskim šemama konkurentskih televizija koje nemaju ovu, sada već prilično zastarelu formu.

Lea

Jedan nevoljni pogled na „Nedeljno popodne“ otkriva nam zašto je ova emisija najveća rupa u poslovnoj biografiji Lee Kiš. Naime, njena emisija prvenstveno se sastoji od ćaskanja s pevačima „Pinkove“ produkcije, a krateri u sadržini popunjavaju se reklamama i deljenjem sponzorskih poklona. Ponekad zaluta neki od trenutnih političkih miljenika, pa čak i neko ko zaista ima šta da kaže, ali redovno zaneme nad sveopštim prostaklukom, verovatno preživljavajući transfer blama, te ostaju neupamćeni.

Da se razumemo, ni Kristijan Amanpur ne bi uspela da iz ovih gostiju iscedi ništa više, jer, o čemu pričati s osobama koje od škole imaju kafanu pored fiskulturne sale i smatraju da su napamet naučene replike iz „Žikine dinastije“ vrhunac srpske duhovitosti. Kad se tome doda pijačno nadvikivanje, ne čudi što je naša doktorka svom glasu dodala kreštavu komponentu, kako bi smehom na silu prikrila lingvističke blamove svojih glavnih gostiju. Kad ni to ne pomogne, Lea pribegava aplauzima koji se čuju posle svake uspešno izgovorene prostoproširene rečenice cenjenih gostiju. I to vam je otprilike sadržaj svake emisije, osim kad u očaju ne pribegne igranju igrica sa gostima, među kojima je traganje za plišanim medom zavezanih očiju moj lični hit.

Da li ju je nekada sramota što je svoju karijeru svela na povlađivanje najnižim ukusima, ne znamo. Da li će shvatiti da doktorsku diplomu iz komunikologije može da okači na trpezarijski zid jer joj poslovne reference koje uključuju razgovor s eskort damom koja je „snimila novi projekat“ ne nude naučni kredibilitet, tek ćemo da vidimo, jer presušile su i Megableje.

Pare ili poštovanje, svako ima svoj izbor.

Ivana Vujanov

Sport klub vs Arenasport: Monopol sam, majko, u svakome sportu

Kada je pre skoro deceniju osnovan i pokrenut Sport klub, gledaoci koji loptu više vole od filmske trake ponadali su se da će moći da uživaju u domaćim takmičenjima, ako ne više, a ono bar koliko i u stranim. Jer, prosta računica kaže da je za jednu televiziju isplativije kupiti prava prenosa domaćeg prvenstva, nego se mučiti sa osvajanjem stranog tržišta.

Pokazalo se, međutim, da sportska matematika ipak nije prosti zbir brojeva, već se u jednačinu uvlače i neki drugi faktori. Tako smo u konglomeratu Sport kluba, koji se u međuvremenu proširio na pet kanala, plus specijalizovani golf kanal i Sportklub HD, propustili da vidimo domaća nadmetanja u košarci, fudbalu, odbojci, ali i nekim manje praćenim sportovima.

U nadmetanju s konkurentskim Arenasportom, koji je vrlo brzo izbačen iz osnovne ponude vlasnika ove dve sportske TV kuće, Sport klub se odlučio za prenošenje međunarodnih događaja, postepeno preuzimajući od Arene atraktivnija takmičenja. Tako se na Sport klubu sada može gledati i italijansko odbojkaško prvenstvo, i španska Primera, i engleska Premijer liga, a odskora i Dijamanstka liga u atletici, što potvrđuje monopolističku dominaciju ove televizije. Javni servis Srbije u međuvremenu je odustao od prenosa Formule 1, a Sport klub je zaokružio zbirku trofeja u brzinskim sportovima, pridružujući mu prenose Moto GP šampionata, pa čak i trke Red bul ruki prvenstva. Od tenisa se na ovom kanalu prosto ne može pobeći, a nedavno sam videla da su se bacili i na biciklizam, ali im je van dometa još uvek ostao onaj vrhunski, te Điro, Tur i Vueltu i dalje pratimo na Eurosportu. Na istom kanalu su i svi gren slem mečevi u tenisu, dok Sport klub prenosi sve ostale turnire, idući sve do čelendžera. Što se košarke tiče, osim ABA lige, preuzete od Arenesporta, tu je i Liga šampiona, kao i NBA mečevi. Nabrajanju nema kraja, ali ipak nešto nedostaje…

arenasport

Arenasport, u nedostatku para da se meri s konkurencijom, usmerio se ka domaćem prvenstvu, a glavni adut mu je Jelen super liga, gde prenosi sve atraktivne mečeve. Sportklub za sada ne ulazi u ovaj zabran, međutim, postoje lagani nagoveštaji da se odnos snaga i na domaćem terenu može promeniti. Naime, ovaj medijski konglomerat odlučio je da prenosi mečeve Turnira prijateljstva „Savo Milošević“. Iako su utakmice u kojima igraju petlići, momci mlađi od 16 godina, suštinski međunarodnog tipa, neformalan način okupljanja i insistiranje na domaćim klubovima, makar i njegovom podmlatku, možda je samo probni balon za čelnike Sport kluba. Ne bi nikako bilo čudno da krajem leta dobijemo obaveštenje kako ćemo i utakmice domaćeg prvenstva u fudbalu gledati na ovim kanalima.

Šta preostaje Arenasportu? Da proba da zadrži Srpsku ligu u košarci i Jelen super ligu u fudbalu, kao i da se dobro presabere i preispita, kako bi opravdao postojanje svojih pet kanala, jer reprize i analize, kao i argentinska i brazilska liga za naše prostore jednostavno nisu dovoljno interesantni.

Ivana Vujanov

Greece — The One Biggest Lie You Are Being Told By The Media

World Affairs

Every single mainstream media has the following narrative for the economic crisis in Greece: the government spent too much money and went broke; the generous banks gave them money, but Greece still can’t pay the bills because it mismanaged the money that was given. It sounds quite reasonable, right?

Except that it is a big fat lie … not only about Greece, but about other European countries such as Spain, Portugal, Italy and Ireland who are all experiencing various degrees of austerity. It was also the same big, fat lie that was used by banks and corporations to exploit many Latin American, Asian and African countries for many decades.

Greece did not fail on its own. It was made to fail.

In summary, the banks wrecked the Greek government, and then deliberately pushed it into unsustainable debt … while revenue-generating public assets were sold off to oligarchs and international corporations…

View original post 1.361 more words

DR PASKAL LEPRANS, DIREKTOR KLINIKE ZA KARDIOVASKULARNU HIRURGIJU UNIVERZITETSKE BOLNICE PITIJE SALPETRIJE U PARIZU: Transplantacija i dalje najbolja opcija

Profesor Paskal Leprans svetski je poznat stručnjak u domenu kardiohirurgije, posebno u tretmanu problematike lečenja terminalne srčane insuficijencije. Vodeći je ekspert za transplantaciju srca u svetu, ali i za tretman srčane insuficijencije asistiranom mehaničkom cirkulacijom. Njegova, kao ispecijalnost bolnice koju odnedavno void, jeste razvoj i ugradnja svih tipova veštačkih levih i desnih komora, totalnog veštačkog srca… Kardiohirurg svetskog glasa bio je gost Instituta za kardiovaskularne bolesti Sremska Kamenica, gde je pre dva dana  sa direktorom Instituta za kardiovaskularne bolesti dr Aleksandrom Redžekom potpisao protokol o saradnji, koji podrazumeva odlazak naših stručnjaka u bolnicu Pitije Salpetrije na obuku, kao i dolazak francuskih doktora koji će organizovati seminare i predavanja za studente i doktore Instituta, ali i Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

Dr Leprans, od sada gostujući profesor Medicinskog fakulteta, za doktore i studente medicine održao je stručno predavanje, posvećeno predstavljanju sistema mehaničke cirkulatorne potpore, kao i razvoju ove grane nauke koja ide od pukog spasavanja života do aparata koji će podići njihov kvalitet života.

Pascal LeprinceEKMO sistem (Extracorporeal Membrane Oxxgenation) predstavlja cirkulatornu podršku koja se koristi u hitnim slučajevima kod pacijenata kod velikog kardiogeničnog šoka (gde srce jedva da radi) i kojima preti bliska smrt. Ovaj sistem razvijen je iz kardiopulmonarnog bajpasa koji se koristi kod operacija na otvorenom srcu i brzo i lako se ugrađuje na licu mesta.

– Naš EKMO sistem dizajniran je tako da omogućuje ugradnju bez odlaska u operacionu salu. To ne samo da štedi vreme, već i u mnogome povećava šanse za preživljavanje ovakvih pacijenata, jer se njime njihovo stanje prvo stabilizuje, a tek potom se prenosi u operacionu salu – kaže dr Leprans. – Intervencija je manje invazivna, a ovaj sistem daje šansu pacijentima da prežive do planirane operacije, bilo da je to ugradnja neke od srčanih pumpi, veštačkog srca ili transplantacija. Ne treba zaboraviti i da ovi sistemi koštaju višestruko manje od velikih aparata kardiopulmonarnog bajpasa, kao i da su lako prenosivi.

Kako kaže, sve vreme treba imati na umu da bi bez ovih aparata procenat preživljavanja pacijenta bio nula, a da je, zahvaljujući razvoju mehaničke cirkulatorne potpore procenat preživljavanja skočio na skoro 30 posto, iako procente ne treba posmatrati jednostrano, jer u mnogome zavise od dužine nošenja aparata, kao i od dalje operativne sudbine.

Profesor Paskal Leprans doktorirao je elektronsko inženjerstvo na Nacionalnom politehničkom institutu u Tuluzu i predano radi na razvoju aparata za kardiopotporu, kao i na unapređenju veštačkog srca, ali ističe da je, kad je u mogućnosti, prvi izbor svakog kardiohirurga srce donora.

– Transplantacioni sistem za nas je i dalje najbolja opcija – kaže doktor Laprans. – Nažalost, nastavlja se tužan svetski trend smanjivanja broja donora, dok se istovremeno broj ljudi kojima je potrebno novo srce značajno povećava, pre svega zahvaljujući opštem produženju životnog veka. Ovaj problem posebno je izražen u Sjedinjenim Američkim Državama i na lekarima i nadležnima je da analiziraju ovaj problem i pokušaju da ga reše.

Potvrda ovih reči je i podatak da na srce trenutno čeka skoro stotinu hiljada ljudi u Evropi i SAD. Eurotransplant program namenjen je upravo rešavanju ovog problema, ali su medicinari skeptični.

–  Lično, ne smatram da je Eurotransplant dobro rešenje, jer se pokazao preglomaznim i neefikasnim. Francuska od 2004. ima sopstveni sistem i sada radi na tome da proširi krug donora, tako da nema starosnog ograničenja. Na primer, želeli bismo da stvorimo atmosferu u kojoj će sedamdesetogodišnji donor pokloniti svoje srce sedamdesetogodišnjaku. Tako bi se povećao broj transplantacija, koje naša bolnica uradi oko 80 godišnje. To jeste daleko najviše u Francuskoj, ali je i još uvek suviše malo, te su liste čekanja i dalje duge.

Dr Paskal Leprans na čelu je jednog od najboljih kardioloških centara u svetu, naročito kada je u pitanju razvoj različitih modaliteta mehaničke cirkulatorne potpore.

– Svaki doktor koji radi u našem centru za uspeh u razvoju nauke i rad sa pacijentima, osim ličnog angažovanja i postignuća, može da zahvali našoj upravi, koja se brine da nam obezbedi novac za razvoj aparata, ali i da nam organizuje učešće na naučnim skupovima, razvijanje naučnog rada i prenošenje znanja širom sveta – kaže dr Leprans. – Jer, širenje znanja naš je veliki zadatak. Radimo na tome da, boraveći nekoliko dana u nekim centrima poput vašeg, uspostavimo stručne kontakte i razmenimo znanja i iskustva. Svaka poseta nekom centru za nas je prilika da se upoznamo s izazovima koji se nameću u savremenoj kardiohirurgiji, u zavisnosti od okolnosti na koje lekari ne mogu da utiču. To nam daje priliku da u razvoju aparata vodimo računa o svim aspektima i mogućim načinima njihove primene, kako bi našli put do svakog pacijenta.

Ivana Vujanov

Biografija

Dr Paskal Leprans je professor kardioabdominalne hirurgije u Univerzitetskoj bolnici Pitije Salpetrije u Parizu, najboljeg centra za hirurgiju srca u Francuskoj, i direktor Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju. Njegova klinička praksa i istraživanja usmereni su ka mehaničkoj cirkulatornoj podršci. Autor je brojnih naučnih radova na tut emu i programski director EUMS-a (Evropske mehaničke cirkulatorne podrške), vodećeg evropskog kongresa za implantate za ventrikularnu potporu i veštačko srce. Dizajnirao je i modelovao inovativne elektroaktivne aktuatore za cirkulatornu podršku, projekat koji finansira Francuska nacionalna agencija za istraživanje.

 

Dikcija na televiziji: Eksplozija ukusa, implozija pameti

Ne znam da li i vas nervira sve upadljivije pečenje i bečenje koje se može čuti na našim televizijama, ali u poslednjih nekoliko godina sve je očitiji pravi sunovrat kvaliteta izgovorenoj, i u sadržini, a bogami i u formi. Za razliku od Britanaca, koji se trude da govore oksfordskim akcentom, pokušavajući da makar tako stanu rame uz rame s najvišim slojevima univerzitetski obrazovanih, naši mediji zatrpani su novogovorom s pogrešnom akcentuacijom, promašenim padežima i nepostojećim aoristom pomoćnog glagola „biti“.

Sve veći priliv stanovništva iz ekonomski osiromašenih krajeva Srbije razlog je za katastrofalan izgovor televizijskih poslenika, kažu lektori, koji pokušavaju da zaustave urušavanje pravila izgovora, ali i pisanja srpskog književnog jezika.

Sunovrat medijskog kvaliteta počeo je devedesetih godina prošlog veka, napretkom tehnologije i žmurenjem vlasti na osnivanje brojnih „tašna-mašna“ televizijskih i radijskih kuća, koje su od neuspelih manekenki pravile voditeljke, a od novinara štampanih medija honorarne televizijske novinare. Lektorske službe smanjivane su u velikim medijskim kućama, a nisu ni osnivane u malim, a u situaciji u kojoj voditeljka radi za besplatno friziranje i šetanje butičke garderobe, nije se drugo moglo ni očekivati.

Dodajmo tome na brzinu sklopljene novinarske škole, lažne diplome s još lažnijih fakulteta i pevaljke-profesorke s mentorom koji, umesto titule, nosi nadimak, i dobićemo mišmaš akcenata, dijalekata i polukulture koja je do te mere ovladala u našoj javnosti, da su popustile i školske barikade: prošle godine odlučeno je da se pravopisne i stilske greške na završnim testovima iz srpskog jezika – ne računaju. Tako smo zakovali poslednji ekser u kovčeg pravilnog i lepog govora u naučnoj, poslovnoj i javnoj komunikaciji.

Četiri akcenta, sedam padeža i tri pomoćna glagola izgleda da su za mnoge bili previše, a slizavanje s anglosaksonskom subkulturom donelo nam je i idiotizme poput pisanja velikog slova u punoznačnim rečima, omiljen stilski potez marketinških magova, koji tako pokušavaju da imitiraju engleski jezik – ili prosto ne umeju da isključe englesku pravopisnu proveru na kompjuteru dok pišu slogane. Tako imamo poruke poput „Ukus koji spaja Svaki dan“, ali i „Cena telefona od 1 dinara…“, dokaz da je pisac reklame očigledno bežao sa časova srpskog.

AKCENTI

Da li će nam pomoći prošle godine ustanovljena nagrada „Radmila Vidak“, za lepotu govora, ne znam. Radmila Vidak, čuvena lektorka i spikerka Radio televizije Beograd, obučavala je generacije spikera i voditelja, a legenda kaže da ovi potonji nisu imali sluha, a ni govorni aparat, za njene lingvističke vežbe – i stigli smo tu gde smo stigli. Ostaci lepog i dobrog govora mogu se još uvek čuti na radijima Javnog servisa Srbije koji je i ustanovio ovu nagradu, kao i na RTV Vojvodine i delimično na RTS-u, i to u informativnom programu. I da, na televiziji N1, na koju je prešlo nekoliko novinara i prezentera Javnog servisa Srbije.

Na žalost, na nekim televizijama, onim specijalizovanim, ali i onim s nacionalnom frekvencijom, važnije su neke druge osobine, poput dubine dekoltea, i zategnutosti trbušnih mišića, a loša dikcija i nedostatak opšte kulture maskira se njakanjem u mikrofon, prevrtanjem očiju, upadanjem u reč, intimiziranjem sa gostima, mlaćenjem ručicama i prekrštanjem nogu u stilu Šeron Stoun.

Što bi rekla ona maca s reklame „Eksploooozija Uuuukusa“.  Čista implozija pameti.

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: