Euro 2016: Petnaest minuta Rafaele Kara

Kada je počeo Evropski šampionat u fudbalu, na koji tradicionalno nismo otišli, sve je govorilo da će nam se ponoviti Mundijal 2014. i „Planeta Brazil“ u kojoj je bilo i kašnjenja u prenosima i pogrešnih priloga i lepih saradnica Sportske redakcije koje su podgrevale atmosferu na neočekivane načine… Sreća, sreća, radost što opet ne gledamo svoju reprezentaciju bivala je pomućena povremenim komentatorskim incidentima, ravnim onom s ranijeg SP u fudbalu kada je jedna od komentatorskih perjanica izjavila kako nemački golman „Nojer brani umesto Enkea jer je povređen“, iako su potonjem, otprilike u to vreme, davali godinu dana. Dobro, malo smo zaostajali i u geografiji pa nam je Kolumbija sišla u Južnu Ameriku samo da bi odigrala Kopa libertadores, u narodu poznato kao klupsko takmičenje. No, ne treba se vraćati u prošlost…
Ipak, sve su šanse da ćemo ove godine ostati uskraćeni za vašarsku atmosferu, da li zbog opšte svetske zabrinutosti za moguće terorističke napade, da li zbog toga što su se naši konačno dosetili da emisija ne mora da liči na šou programe Rafaele Kara da bi bila gledana. Tek, ove godine, za razliku od gorenavedenog Mundijala, sve je svedenije i kraće. Emisija nema „razigrani“ naziv već obično, informativno ime „Euro 2016“ i počinje neposredno pre glavne večernje utakmice, traje u poluvremenu i neposredno posle utakmice, uz kratke prikaze mečeva koji su se odigrali tog dana.
Za gledaoce koji imaju RTS HD emisije na poluvremenu nema, kao ni reklama, već Francuska televizija prikazuje najbolje poteze prvog poluvremena, kao i detalje sa stadiona, još jednom nas suptilno podsećajući na to da kamere visoke rezolucije mogu da snime svačije lice. To se, naravno, odnosi na huligane raznih boja i maliganskog procenta u krvi, i lekcija je koju su naučili Rusi.

No, vratimo se prenosima. O našim sportskim komentatorima već je izrečeno toliko toga da je besmisleno ponavljati koliko nam je potrebno ozbiljno osveženje za mikrofonima. Gledaocima u međuvremenu ostaje da odluče da li im više smeta nabrajanje nepotrebnih statističkih podataka, lični utisci o kvalitetu utakmice ili navijačko-kladioničarske strasti koje provale iz zvučnika u odsudnim trenucima važnih mečeva.
S druge strane, kratkoća emisija i izbor sagovornika zaista predstavljaju osveženje u sportskim prenosima Javnog servisa Srbije. Jedan sudija i jedan trener sasvim su dovoljni za kratku ocenu ključnih momenata, a odlični uglovi iz kojih su snimani mečevi omogućavaju dobru procenu čak i onih govoru nevičnijih učesnika „Eura 2016“.
Iskreno se nadam da će do kraja Evropskog prvenstva u fudbalu, kada se smanji broj utakmica i poveća razmak između mečeva, emisija „Euro 2016“ zadržati sadašnju formu. Bez obzira na ambicije Sportske redakcije, petnaestominutni segmenti sasvim su dovoljni, bez šanse da se sklizne u dosadu i ispraznost. No, plašimo se samo da će prateće emisije o istorijatu fudbala, pojedinim fudbalerima i reprezentacijama, kao i priče „oko fudbala“ upropastiti solidan utisak koji je ostavio prenos ovog šampionata. Uostalom, fudbal je za prave ljubitelje, a njih, verujte, ne zanima poreklo i oblik lopte i debljina travnatog terena. Samo nek mreže tresu!
Ivana Vujanov

Ber Grils na srpski način

 

Na pitanje zašto ljudi vole da gledaju krvave i strašne scene, bilo da su čista holivudska fikcija ili proizvod dokumentarnog zapisa kamere, psiholozi odgovaraju da nam treba potvrda da živimo dobro i udobno, i da je drugima gore nego nama.

Ne čudi zato što je broj emisija u kojima se promoviše „povratak prirodi“ kroz preživljavanje u divljini tako veliki. Naravno, gledaoci moraju da ulože izvestan napor i da zaborave da je oko avanturiste koji spava u medveđoj jazbini ili rijaliti ekipe ostavljene na pustom ostrvu, ekipa sastavljena od snimatelja, scenariste, režisera, merača svetla, a tu je i osoba zadužene za „rudimentarni“ izgled naših junaka. No, i sam pogled na sirotog momka koji se muči u prašumama Amazonije dovoljan je da zaboravimo na lažu, paralažu i montažu i stvarno se udubimo u nevolje u koje upadaju naši heroji.

Od Bera Grilsa koji šamara medvede po Rumuniji i pluta Amazonom držeći se za anakondin rep kako bi dospeo do delte, preko biologa koji spava s vukovima, do ludaka koji pokušavaju da u šorcu osvoje Everest, nastavlja se ludilo zvano „ja sam jedno s prirodom, i pored višemilionske opreme kojom sam zatrpan.“ A u naporu da osvoje srca gledalaca i, još više, sponzora i donatora, naši junaci ne prezaju ni od plivanja s ajkulama, maženja krokodila, ratovanja s afričkim plemenima, jedenja volujskih očiju. Dobro, ponekad se desi da ih gepardi zamene za sočnu antilopu – i eto vam poslednje epizode.

Producentske kuće koje proizvode rijalitije brzo su prepoznale potencijal koji leži u kombinaciji lažnih dokumentarnih prikaza ljudskih nagona, udruženih s lažnom borbom za goli život. A kako smo mi rijaliti velesila, normalno je da su programi poput „Survajvera“ brzo stigli i kod nas. Od sveg preživljavanja ostale su slike starleta u kupaćem ili bez njega pod tušem, što je bio i cilj cele operacije, a svet je otišao i korak dalje i prošle godine napravio rijaliti verziju „Vrhunskog preživljavanja“ već pomenutog Bera Grilsa. Šou se zove „Goli i uplašeni“, pogađa sve nagonske tačke prosečnog gledaoca, a takmičare izbacuju u neku divljinu, navodno bez odeće i hrane (ovo drugo je manje bitno), i gledaju koji će da „preživi“.

Čuj, da preživi. Pa i voljeni Ber Grils bi crkao od gladi i žeđi da je avion samo malo omašio i spustio ga kod nas u goste. Šta bi, jadan, radio da mu stigne račun za struju u kombinaciji s informatikom, potvrda od škole za rekreativnu nastavu čija je cena ravna ceni boravka u kraljevskom apartmanu hotela „Četiri sezone“ u Njujorku, i obrazac za platu iz koga ni naši matematički olimpijci ne bi mogli da izvuku neku pozitivnu brojku? Ne bi mu pomoglo ni svo vojno i paravojno iskustvo u borbi s veterankama buvlje pijace za belu košulju veličine XL sa ćebeta u srednjem redu Najlon šopa.

To ako uspe da sačuva onaj švajcarsko-vijetnamski nož koji mu opušteno visi na zadnjem trapu kvazivojnih pantalona. Što bi rekli na Najlonu: taknuto-maknuto. Pa ti preživi!

Ivana Vujanov

 

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

„Jump“ britanskog Channel 4 iliti Skok u prazan stomak

Ako ste mislili da smo u rijaliti sportu najgori na svetu, grdno ste se prevarili. Tačnije, još uvek ima neko ko je gori od nas, možda zato što ovi naši urednici, vlasnici i direktori „rijaliti televizija“ nisu čuli za talenat rijaliti šou „Skok“.

Naime, „Skok“ je rijaliti šou u kojem nekadašnje sportske i druge zvezde izvode ski skokove, spuštaju se niz bob stazu i takmiče u brzom klizanju, pokušavajući da dostignu profesionalce. Na spisku takmičara u prethodne dve godine našli su se uglavnom pevači, rijaliti zvezdice i TV prezenteri, ali i frizeri, ragbisti, plemkinje i sedmobojci u penziji.

Šou ima 12 takmičara, prve dve sezone emitovan je svaki dan tokom devet dana, a ove godine šou program emituje se jednom nedeljno i trajaće devet nedelja. Takmičare pripremaju profesionalci u zimskim sportovima, a program se emituje iz Insbruka i Kutaja. U toku je treća sezona, s najnižim rejtingom u istoriji rijalitija jer takmičari idu stopama slavnog britanskog skakača Edija Edvardsa, zvanično najgoreg skakača u istoriji ovog sporta.

Emisija britanskog Kanala 4 dospela je ovih dana na zao glas zbog čestih i opasnih povreda učesnika. Javnost u Britaniji digla se na noge, zgrožena činjenicom da su, za malo funti, ljudi u stanju da rizikuju i sopstvene živote, a da, kažu vazda cinični Britanci, naprave skok koji može da se meri sa skokom koji napravi auto kad naleti na izbočinu na putu. Čak i veličine kakav je olimpijac Linford Kristi pristale su na majmunisanje na skijama i vrištanje u bobu koji se bez kontrole spušta niz stazu, dok je nastup Heder Mils, bivše supruge Pola Mekartnija, zvane „lovac na novac“ prosto nametnuo sam od sebe.

Za sada im jedino dobro idu promotivne fotografije. Sistem „što tešnje to više puca“ obilato se koristi, Heder se, naravno, slikala u kupaćem kostimu jer ko šiša sneg, a šminka kojoj bi pozavidela i Ćo-Ćo-San preti da ofarba ceo Tirol u dugine boje, pod uslovom da namazana snajka, odnosno đuvegija, padne.

Heder Mils, Dejli mejl

A padova je bilo, i to dosta, jer se do sada zbog povreda iz nadmetanja povuklo njih četvoro. Rezultat: jedna slomljen i operisan pršljen, jedan iščašen lakat, jedno pucanje ligamenta zadnje lože i jedan napuknuti nožni zglob.

Tako su zvezde rijalitija na kratko postale zvezde ozbiljnih vesti, koje su prenosile njihovo odvoženje helikopterom u najbližu bolnicu, sa sve braunilama, pumpama za vazduh i ostalim čudesima moderne medicine.

Ima li šanse da ovaj ski eksperiment zaživi i na našim prostorima? Naravno, samo da nađu nekog ko natuca engleski, mada dosta pomaže i Gugl prevodilac. Jer, svi su elementi tu: planine, čak i one na foto tapetu, omiljena su zimska destinacija naših „slavnih ličnosti“. Osim toga, rijaliti selebritiji dobro poznaju i zimske sportove, naročito kuvanu rakiju. Oni otmeniji sankali su se na padinama Rušnja, dok su ovi ruralniji redovno uvežbavali položaj za ski skokove u čučavcu u dnu dvorišta. Život je ovde vazda bio jeftin, a lomove ekstremiteta usavršili su u kafanskim i rijaliti tučama.

Jedino je malo tesno za ski opremu. Mada, i šta će im, nek lete naturalno, bez skija. Pravi povratak prirodi!

Ivana Vujanov

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Duško Korać: Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti

foto Aleksandar Dimitrijevic

Početak poslepraznične nedelje obeležila je vest da je životni meč izgubio sportski novinar i reporter Radio televizije Srbije Dušan Korać. Omiljena tema profesionalnih i kritičara amatera, samoprozvani Čika Duško nije dočekao da u penziju ode s reporterskog mesta na Olimpijskim igrama 2016, kako je želeo.

Iza 61- godišnjeg Beranca će, osim dece i supruge, ostati brojni snimci i isečci, sentence i šale, istrgnute iz njegovih prenosa i intervjua. Obožavali su ga i iskreno mrzeli zbog seksističkih izjava, nacionalnog zanosa kojim je bojio svaki prenos, ličnih opservacija na pojedine teme iz sportskog, ali i političkog života.

Pamtiće se po neuzvraćenoj sportskoj ljubavi prema ruskoj skakačici uvis Jeleni Išinbajevoj, ali i po zanesenosti atletskim dostignućima Juseina Bolta. Zbog njegovih prenosa i oni koji ga vole, ali i „hejteri“ prebacivali su program na RTS, ostavljajući „društveno korektne“ sportske novinare u prašini zaborava.

Njegove izjave i govori snimali su se i širili internetom, na njegov račun zbijale su se šale, bio je meta podsmeha, naročito pošto je, u osvit društvenih mreža pokušao da se sa dežurnim kritičarima javno obračuna. Rezultat: novi izraz „parapsihopatologija“, po kome je i jedan forum dobio ime.

Dosledan do kraja u borbi za ono što smatra ispravnim, nikada nije komentarisao razne priče koje su o njemu kolale. Shvatio je na vreme da je u životu najvažnije raditi stvari kako ti misliš da treba, kao i da se svetu ne može udovoljiti, ma šta radio – pa onda radiš šta ti zamisliš.

Od ogovaranja se nije branio, priznajući da su mu klekovača i zgodne sportistkinje slabost. Umeo je da zabavi, ali i da pretera, nije krio da ima favorite u svakom sportu koji je prenosio. Gledaoci su s napetom pažnjom čekali kada će Duško da otvori „misaonu diznu“, zaboravi dešavanja na terenu i održi jedan od svojih čuvenih govora na bilo koju temu. Najčešće neku delikatnu, raščerupavši je do poslednjeg nežnog perceta.

Bio je veliki protivnik dopinga u sportu, ali je i ovu kontroverznu temu komentarisao na svoj način, koristeći jezik kao lopatu, ne libeći se da zaroni u nacionalizam i seksizam.

Ponekad su njegove izjave bile na granici incidenta, zbog čega je posle Evropskog prvenstva u atletici 2006. suspendovan na mesec dana. Otvoreno je pokazivao nenaklonost prema pojedinim sportistima, a kako nije mario za mešetarenja za zelenim i ostalim kafanskim stolovima, nije se libio ni da ocrni domaći fudbal i progovori koju o maćehinskom odnosu vlasti prema manjim, ali uspešnijim sportovima.

Zbog otvorenosti, iskazivanja sopstvenog stava i poštenja (odbio je uredničko mesto na RTS-u jer je smatrao da treba da ga zauzme neko iz Srbije, a ne rođeni Crnogorac) bio je poštovan i među hroničnim mrziteljima, ostajući do kraja dosledan sebi i svom stilu komentarisanja. A kraj je došao prerano i neočekivano, kao i sve u njegovom životu. Poslednja utakmica koju je prenosio bila je ona između odbojkašica Jedinstva iz Stare Pazove i TENT-a.

Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti.

Ivana Vujanov

Nova cena SBB analogne ponude: Skuplja analogna dara od digitalne mere

Posle pauze od skoro dve godine kompanija SBB najavila je da je Republička agencija za telekomunikacije odobrila poskupljenje osnovnog paketa usluga. Od 1. decembra, umesto 1.136 dinara, pretplata na kablovsku televiziju koštaće 1.245 dinara sa PDV-om. U lakonski šturom saopštenju korisnicima nisu ponuđeni razlozi za ovo poskupljenje, osim činjenice da je poslednju promenu cene naviše Ratel odobrio pre dve godine.

Ovaj potez SBB-a neće naići na pozitivan odjek među korisnicima njihovih usluga. Naime, već duže vreme SBB svoju poslovnu politiku bazira na promociji paketa usluga, koje objedinjuju kablovsku televiziju, internet i fiksnu telefoniju, uz doplatu za brojne dodatne usluge: od posebnih filmskih i sportskih paketa, ubrzanog interneta do besplatnih međunarodnih poziva – sve u zavisnosti od želja korisnika. Međutim, osnovni paket TV usluga za sve ovo vreme pretrpeo je dosta promena, i to nagore, barem kad su njegovi korisnici u pitanju, pa je čudo s poskupljenjem otuda veće.

O čemu se zapravo radi? Kada je pre nekoliko godina SBB odlučio da s analogne postepeno pređe na digitalno emitovanje, osnovni, analogni paket usluga prilično je osiromašen, tačnije, neki atraktivni kanali prebačeni su na isključivo digitalni D3 paket. S druge strane, na analognom delu tasa ostali su neatraktivni programi, mahom televizije sa dozvolom za lokalnu frekvenciju. Te programe SBB je po zakonu dužan da emituje, i to u osnovnom paketu, ali je, zahvaljujući brzom razvoju tehnologije i kašnjenju regulative, rupa u propisima omogućila da osnovnu ponudu u D3 digitalnoj verziji SBB namesti po svom ukusu. Tako gledaoci D3 paketa ne mogu da gledaju neke lokalne televizije: u Novom Sadu to su TV Panonija, Kanal 9, Delta televizija i Novosadska televizija.

Najnovije poskupljenje osnovnog paketa ne bi trebalo da pogodi korisnike D3 paketa, jer je tamo i dalje kablovski deo košta 990 dinara. Ako stvari ostanu ovakve, to bi značilo da je poskupljenje analognog paketa ustvari još jedna vrsta pritiska na korisnike da s analognog pređu na digitalne pakete. Potvrda za ovu tvrdnju nalazi  se u promotivnim akcijama na SBB-u, u kojima se prelazak na neki od Trio ili Duo paketa plaća prvih šest meseci po ceni svoje sadašnje pretplate ili prva tri meseca po dinar, uz besplatne HD kanale.

U celoj ovoj računici trebalo bi ukalkulisati i brisanje mnogih lokalnih televizija sa spiska živih, zahvaljući privatizaciji medija, a lista dostupnih kanala u analognoj ponudi dodatno će se skratiti udruživanjem malih televizija u lokalnu mrežu. To je i normalno, jer treba voditi računa o tome da smo stigli do tačke kada se većina programa sad mora prebaciti sa digitalnog na analogni signal, kao i da oprema za analognu distribuciju kanala ubrzano zastareva, što znači da uskoro neće biti delova za njenu popravku.

SBB je svojevremeno rekao da će još nekoliko godina zadržati paralelno analogni i digitalni signal, u zavisnosti od toga koliko korisnika osnovnog paketa ima. No, kako smo poprilično osiromašili, planirani masovni prelazak na LCD ekrane, a time i digitalni signal, umnogome je poremećen, tako da su mnogi ostali uz svoje verne “srebrne samsunge” prastare generacije, izbegavajući primamljive digitalne ponude. Treba računati i na to da je većina korisnika analogne ponude kablovskih kanala starija od 60 godina, i nespremna na tehnološke promene u koje se slabo razume. Možda bi, umesto poskupljenja analognih usluga, neka akcija besplatne instalacije D3 risivera više pomogla SBB-u da napravi poslednji korak ka totalnoj digitalizaciji i zaključa analogna vrata jednom zauvek.

Ivana Vujanov

Ko su sve „Gradski seljaci“: To kad uhvati, ne pušta

 

Kad naše televizije pronađu „zlatni potok“, ne prestaju dok ne polome sve ćupove. U poslednje vreme „potoci zlata“ bili su naizmenično rijaliti šou programi i talenat šou programi, a čak ni pokušaji kreiranja eksplozivnih političkih emisija nisu uspeli da im pomute tokove  – novca. No, analiza gledanosti kaže da je stiglo vreme zasićenja, te su rijaliti programi kojih je naš etar prepun, počeli opasno da klize ka margini gledanosti, dok talenat šou programi samo na trenutak uspevaju da ponove prošlogodišnju gledanost. Ipak, kao da se svi nadaju da je ova kriza trenutna, te su sve četiri nacionalne televizije na kojima se emituju ove dve vrste programa – Pink, Hepi, B92 i Prva TV, naoštrene na još rijaliti-talenat borbe.

U takvoj utakmici svoje parče zlatne poluge pokušavaju da nađu razne producentske kuće, izmišljajući već izmišljeno i obećavajući već obećano. Svi se sećamo jednog od prvih rijalitija ovog tipa, zvanog „Jednostavan život“, franšizu istoimenog MTV rijalitija koji je u svetsku orbitu slavnih lansirao bogatašice Paris Hilton i Nikol Riči.

U srpskom slučaju u životu na selu okušale su se Marijana Mićić i Ana Mihajlovski. Jedanaest godina kasnije „iz luksuznih automobila na traktore“, kako se kaže u promotivnom spotu budućeg hita „Gradski seljaci“, sešće rijaliti „zvezde“ Ivan Gavrilović, Jelena Krunić, kao i osobe s nadimcima umesto imena: Đus, Ajfon i Oro. Koliko se može videti iz ovog spota producentske kuće „In produkcija“, ovi „urbani likovi“ i „gradske face“ moraće da krune kukuruze, hrane svinje i okopavaju baštu.

Epizode su očigledno snimljene ranije, te neće biti direktnih prenosa, zbog toga sumnjamo da će biti tuče, seksa, vređanja po polnoj, rasnoj, nacionalnoj i političkoj osnovi, a autori očekuju da će sukob sela i „grada“ privući publiku dovoljno da ovaj rijaliti preživi makar jednu sezonu.

Produkcijska kuća „In produkcija“ još uvek pregovara kojem će televizijskom jatu odleteti, mada je kao najverovatnije rešenje odabran Hepi, ako ni zbog čeg drugog, a ono da malo „umije“ svoj program. Naravno, ovakvi projekti najviše zavise od početnih reakcija uvek nepredvidivih gledalaca, te lako može da se desi da rimejk „Jednostavnog života“ završi u ropotarnici istorije, poput onih Pinkovih rijaliti projekata – „Jahte“, recimo.

No, može lako da se desi i da je ovo pravo vreme za jednu površnu i relativno bezazlenu rijaliti emisiju. Jer, u ovom trenutku učesnici „Velikog brata“ i naročito „Farme“ i „Parova“ dovedeni su na ivicu razuma (ako su ga uopšte i imali) i samo nas trenutak deli od ozbiljnih fizičkih povreda, a možda i nečeg goreg. Gledaoci su pokazali da su sve manje zainteresovani za likove na lažnim farmama i koječemu. Osim toga, piplmetri uvek sa srećom zatrepere kad je na programu neka emisija koja se bavi seljacima i životom na selu (setite se samo Radašina u nastavcima). Kad tome dodate telefon, sok i orla, štrpnete malo blata i dve-tri kokoške, možda i pogode komercijalnu „zlatnu žicu“. Zlatno runo ne mogu da nađu, Oro ga već nosi kao gunjče.

 

Kako se rešiti rijalitija u Srbiji: Ne hranite trolove

Tekst je pisan pre dve nedelje, autorka je razliku između pisanja i objavljivanja popunjavala godišnjim odmorom 🙂

Ako niste sportski TV zaluđenik kao potpisnica ovih redova, onda ste verovatno poslednjih dana proveli uzaludno pokušavajući da daljinski upravljač podesite na nešto drugo osim rijalitija. Naime, Srbija u čudu zbog frontalnog napada rijaliti programa na naše mozgove, a sve na nacionalnim televizijama. Parovi, Maldivi, Farma, Veliki brat… lista se nastavlja i čini se da nema kraja…

Povratak rijalitija na naše programe počeo je prodorom Hepija na ovo, ispostaviće se, lukrativno tržište. Rijaliti „Parovi“ koji s parovima ima veze koliko i Hepi sa srećom, podigao je gledanost ove televizije do te mere da ju je iz marginalne svrstao među najgledanije komercijalne. Uspeh uzdizanja polusveta na pijedestal popularnosti i pravljenja Zoološkog vrta s majmunima, zmijama i aspidama u glavnoj ulozi, bio je toliki da se ovoj televiziji isplatilo i povremeno plaćanje kazni i penala zbog „ispada“ svojih glavnih zvezda. Sve se nastavilo „Maldivima“ koji su, iako daleko manje uspešni od „Parova“, ipak uspeli da Hepi zadrže u borbi za oglašivača više.

I, kao što to obično biva, i ostale televizije brzo su se probudile iz letnje letargije, te smo u roku od samo nekoliko dana dobili četiri rijalitija, s tim što nikome nije još jasno jesu li se ti „Maldivi“ završili i da li da učesnike „Parova“ računamo kao bivše Maldivce ili ne. Pink je sa svojom „Farmom“ krenuo gromoglasno, dopuštajući da njegovi stanari u medijima najavljuju skandale i soft porn – uz šansu da se sve to pretvori i u hard porn posle ponoći, da se, jelte, ne krši zakon.

Obični građani, zgroženi zbog višesatnog rijaliti maltretiranja na svim televizijama s nacionalnom frekvencijom, učinili su jedino što su mogli, pošto apeli Ratelu i RRA nisu urodili plodom – pokrenuli su peticiju za ukidanje rijaliti šou programa u Srbiji.

Ova peticija do sada je sakupila više od 30 hiljada potpisa, a broj onih koji smatraju da „starletama“ i „jakim momcima“ nije mesto u udarnom televizijskom terminu na nacionalnoj televiziji, neprekidno raste. Ipak, i pored više apela za jaču kontrolu i čak uvođenje regulatornog tela koje bi sankcionisao kič i šund, ova peticija, osim podizanja prašine u javnosti, neće imati većeg uticaja.

Zašto?

Pre svega, peticije ovog tipa nemaju zakonskog uporišta i, osim javnog iskazivanja protesta, ne obavezuju ni jednu stranu na reagovanje. Ono što bi trebalo da se sankcioniše već se u neku ruku i radi: RRA redovno kažnjava ove televizije, ali je politika sankcionisanja obesmišljena smešno malim kaznama, ali i nepovlačenjem drugih poteza, među kojima je i zabrana rada na određeno i neograničeno vreme. No, svi znamo da se to, barem u ovoj zemlji, neće desiti, barem ne iz ovog razloga.

Šta preostaje prosečnom gledaocu kad mu je i poslednji adut, javnog protesta, izbijen iz ruke? Najmoćnije oružje: daljinski upravljač. Ako ne želite rijaliti šljam u svom životu, nemojte ih gledati, čak ni na minut. Nemojte lajkovati njihove stranice, komentarisati njihove slike i video klipove, nemojte kupovati novine u kojima se do u detalja piše ko je s kim bio i zašto.

Ne hranite trolove, poznata je poruka na društvenim mrežama. Primenite je, i oni će nestati. Iako je lekovito znati da postoji neko ko je gori od nas, ponekad se ipak treba ugledati i na bolje od sebe.

Ivana Vujanov

Zašto je propala kandidatura Lee Kiš: Nedeljno popodne na doktorski način

Ponekad nam život spremi iznenađenja na koje ne znamo kako da reagujemo, jer nas zateknu nespremne i u čudu. Takva je situacija i s vešću da je Lea Kiš, voditeljka TV Pink, bila jedan od kandidata u prvom krugu za visoku uredničku funkciju u Radio televiziji Srbije.

Ova vest upućene u televizijsku istoriju naše zemlje ne bi trebalo da iznenadi. Naime, Lea je svoju TV karijeru i započela na Javnom servisu Srbije, kao najavljivačica za TV Beograd. Okušala se i u vođenju Jutarnjeg programa, a jedno vreme bila je i urednik emisije „Podne-popodne“ na tadašnjem Trećem kanalu. Od tada do danas na TV Pink vodi „Nedeljno popodne s Leom Kiš“, emisiju uzdanicu ove televizije. Treba reći i da je Lea u međuvremenu doktorirala komunikologiju na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i da planira da se u budućnosti bavi univerzitetskom nastavom. Dakle, sve reference za ozbiljnog kandidata za urednika Zabavnog programa RTS-a su tu.

Pa čemu onda čuđenje? Iskreno rečeno, razlog za podignute obrve leži u činjenici da Lea praktično nema čime da se pohvali. Naime, iako TV Pink ističe da „Nedeljno popodne“ ima milionsku gledanost, činjenica je da je to najviše zahvaljujući promaji u programskim šemama konkurentskih televizija koje nemaju ovu, sada već prilično zastarelu formu.

Jedan nevoljni pogled na „Nedeljno popodne“ otkriva nam zašto je ova emisija najveća rupa u poslovnoj biografiji Lee Kiš. Naime, njena emisija prvenstveno se sastoji od ćaskanja s pevačima „Pinkove“ produkcije, a krateri u sadržini popunjavaju se reklamama i deljenjem sponzorskih poklona. Ponekad zaluta neki od trenutnih političkih miljenika, pa čak i neko ko zaista ima šta da kaže, ali redovno zaneme nad sveopštim prostaklukom, verovatno preživljavajući transfer blama, te ostaju neupamćeni.

Da se razumemo, ni Kristijan Amanpur ne bi uspela da iz ovih gostiju iscedi ništa više, jer, o čemu pričati s osobama koje od škole imaju kafanu pored fiskulturne sale i smatraju da su napamet naučene replike iz „Žikine dinastije“ vrhunac srpske duhovitosti. Kad se tome doda pijačno nadvikivanje, ne čudi što je naša doktorka svom glasu dodala kreštavu komponentu, kako bi smehom na silu prikrila lingvističke blamove svojih glavnih gostiju. Kad ni to ne pomogne, Lea pribegava aplauzima koji se čuju posle svake uspešno izgovorene prostoproširene rečenice cenjenih gostiju. I to vam je otprilike sadržaj svake emisije, osim kad u očaju ne pribegne igranju igrica sa gostima, među kojima je traganje za plišanim medom zavezanih očiju moj lični hit.

Da li ju je nekada sramota što je svoju karijeru svela na povlađivanje najnižim ukusima, ne znamo. Da li će shvatiti da doktorsku diplomu iz komunikologije može da okači na trpezarijski zid jer joj poslovne reference koje uključuju razgovor s eskort damom koja je „snimila novi projekat“ ne nude naučni kredibilitet, tek ćemo da vidimo, jer presušile su i Megableje.

Pare ili poštovanje, svako ima svoj izbor.

Ivana Vujanov