Moje TV oko

TV weblog

Archive for the tag “kupovina”

Slučaj „Nova TV“: Od Holandije preko Kipra do Rusije i natrag

Poslednjih dana sve se više priča da će porodica Karić pokušati da se vrati na ovdašnje medijsko nebo. Kao najozbiljniji kandidat za povratak u redovni TV program navodi se Nova TV, još jedan propali pokušaj ulaska nemačko-holandskih medija na naše tržište. Naime, baš kao ni prethodnik RTL, ni Nova TV nije uspela da dobije nacionalnu frekvenciju, iako se za parče nacionalnog neba borila prsa u prsa s TV Kopernikusom. Umesto da dodeli nacionalnu frekvenciju, upražnjenu gašenjem TV Avala, država je odlučila da prostor iskoristi za razvijanje i konačni završetak procesa digitalizacije – potez na čiju su dobrobit dugo ukazivali stručnjaci iz Emisione tehnike.

Bez nacionalne frekvencije nema ni nacionalne gledanosti, a kablovski sistem prevelik je za još jednu domaću televiziju. U slučaju Nove TV postalo je to očigledno veoma brzo, pa se entuzijazam zaposlenih ubrzo izduvao kao zaboravljeni rođendanski balon, a bombastično najavljivane serije i emisije, zajedno sa svojim autorima, ubrzo završile na drugim televizijama koje su uspele da se na vreme domognu nacionalne frekvencije.

Da se, bar što se Nove TV tiče, nešto zaista kuva, potvrdili su i podaci iz Agencije za privredne registre koja je zabeležila i promenu vlasnika, ali i direktora. Tako je novi vlasnik Nova TV, umesto firmi GMG Media Groupa, BD Media Invest B.V. i vlasnika i direktora Dragana Đurkovića, postalo kiparsko preduzeće „Andrifot limitid“, a za direktora je postavljen Saša Jovanović, izvršni direktor „Jugoslavija komerca“, preduzeća koje već više godina, kako kaže revizorski izveštaj, grca u dugovima.

Kojom smo kombinatorikom stigli do Karića, malo je poznato, osim što je stopostotni vlasnik Nove TV kiparska firma, čiji je direktor Marios Fotiu, a svi znamo koliko su „teške“ veze familije Karić s Kiprom. U međuvremenu, od Kipra preko Karića stigli smo i do Rusa. Normalno, jer veći deo ove familije sedi u majčici Rusiji. Tako su počele da rastu špekulacije da su Rusi namerili da preko Karića uđu na srpsko medijsko tržište.

Od početnih, javno proverivih podataka – da je Nova TV promenila vlasnika – lako se sklizne u svet mutnih rabota, šuškanja i finansijskih konstrukcija. No, kad se malo odmaknemo od ovih primamljivih varijacija na temu „kuda ide tajkunski novac“, jasnije se vidi da za neke tvrdnje još uvek nema dovoljno ozbiljnog uporišta, dok su druge sasvim razumljive, ako ne i dokazive.

Tako je jasna čežnja Bogoljuba Karića da se vrati na srpsku medijsku scenu, sa koje je oteran brisanjem BK televizije s lica zemlje. Čak ni kupovina preko kiparskog preduzeća nije ni prvi sličan, pa samim tim ni neočekivani potez nekadašnjeg socijalističkog tajkuna.

Razumljiva je i naša želja da smo jaki i važni u ruskim očima. Tome svedoče i nedavne nepotvrđene najave da će Emir Kusturica stati na čelo budućeg ruskog medijskog konglomerata, pandana televiziji N1, ispostavi američkog Si-En-Ena.

Ono što, međutim, nije jasno, jeste pitanje zašto se misli da će Rusima taj ulaz omogućiti baš Nova TV, koja nije uspela da se izbori za frekvenciju te jedva preživljava na kablovskim sistemima dok joj se gledanost meri u promilima. Ostaje enigma i zašto verujemo da smo Rusima u prodoru na Zapad tpotrebni baš mi, iako su na našem medijskom nebu odavno prisutni. Naime, odavno gledamo „Rusiju danas“ na engleskom, a „Sputnjik“ se u poslednje vreme nametnuo kao ozbiljan medijski portal u Srbiji.

Hm, stvarno bi pred ovom zagonetkom trebalo staviti prst na čelo.

Ivana Vujanov

Advertisements

Muke po JUS-u ili šio mi ga Đura: kako smo kupovali pantalone

Čim je sunce ozbiljnije granulo, shvatili smo da smo iscepani kao glumci iz „Jadnika“, samo bez honorara i filmskih nagrada.

– Ma, šta će mi nove pantalone, dobro je i ovako  – rekla je tonom pećinskog čoveka moja bolja polovina, upotrebljavajući čuvenu rečenicu koju je naučio u vojničkim danima „Šta fali ovako?“

Fali, nego šta nego fali, fali ti parče materijala na dupetu, pojeo ga sic bicikla, a pedale su od nogavica napravile pantalone model „Robinzon“.

Ništa, skupimo poslednje pare na karticama i krenemo u kupovinu. Pravac Big centar, tamo svi idu, garant ima šta da se kupi!

Scena 1. „H&M“ – Iako dobro znam da je ova firma nešto poput našeg „Jumka“, kao i da uglavnom ima stvari za dame s nešto pojačanim oblinama i decu, uđemo u nadi da ćemo makar nešto naći na muškom odeljenju. Ima. Redovi i redovi bermuda. Ni šorcevi, ni pantalone, letnje posmrče, a leta niotkud, ni pisma ni razglednice. I to sve u broju 29, čuvenoj balkanskoj veličini osrednjeg Malezijca. Model – tesno mi ga skroji, nane. A radnja puna štrkljastih momaka, viših od ovog mog bar za pola glave, u nemoćnim pokušajima da pronađu makar jedne pantalone dugih i ravnih nogavica, da se ne obrukaju na maturi. Nema. Ima kargo pantalona, ali na ženskom odeljenju. Na muškom samo bermude, koje ne možeš da nosiš ni na maturi, ni na posao, ni u školu, ni na faks. Možeš na plažu, kad jednom grane sunce, ali nisi lud, tamo se ide u šorcu. Koji će nam te silne bermude, niko ne zna. Poslalo.

Scena 2. Ništa, odosmo u konkurenciju, „C&A“, isotvetne namene. Tamo nas dočekuju – helanke. Muške. Čuli valjda da je miks polova u modi, pa ženama ponudili dimije, a za muškarce uzane pantalone, i to sa strečom, da im se bolje vide uglavnom krive noge i većma nepostojeće dupe, dodatno pripljeskanom onom gumilastikom. Prevrćemo mi po onim rafovima, rodna ravrnopravnost i tolerancija mi izbija kroz uši, dok moj Alija Sirotanović uzaludno pokušava da podigne nogu makar u kolenu. Ne može, uzano, majku mu, kako će bicikl da vozi. Da sam neka Zora osvetnica, sad bih se smejala, ali on je uvek bio tolerantan kad je moje oblačenje u pitanju, pa što da mu na muku stajem.

Scena 3. Ćutim ja, gutam grube riči, odlazeći u radnju pored, dok dopisnica Srpske akademije nauka i umetnosti koja u slobodno vreme glumi prodavačicu prevrće očima na pitanje pošto je jedini pristojan par pantalona u prostoriji. „Osam i po hiljada“, odgovara, turpijajući nokte. „Pa gde to piše, majku mu?“ Nigde, naravno, ko je lud da zove inspekciju u ultramegagiga firmiranu radnju koja nema istaknute cene, kao da su od „Gučija“ prepisivali.

A od „Gučija“ ni traga, sve je „Gu-Či“, lepo piše natrag „proizvodi PRC“. Eto ga i vama!

 

Scena 4. Kraj Golgote preteško je opisivati, dovoljno je napomenuti da smo u jednoj radnji naleteli na streč muške pantalone sa cirkonima i štrasom. „Šta je to štras?“ upitala se moja naivčina. „Ćuti, bre, odosmo odavde pre nego što te neko, ovako zgodnog i s loknama i plavim očima, ne iskoristi“.

I odosmo. U poznatu nam domaću radnju koja prodaje pazarske pantalone po hiljadu i po dinara komad. Kupismo tri para, na zdravlje ih nosio!

Sledećeg meseca krećemo u poteru za kupaćim kostimom, držite fige da Končita-moda još nije zavladala našim tržištem.

Digitalizacija u Srbiji: Ko dobija, a ko gubi

Dnevnik, 23. novembar

Šta je bilo daleko i teško, zahvaljujući naporima zaposlenih u preduzeću Emisione tehnike i veze, kao i ekipama Ratela, postalo je konačno dostupno i većem delu Srbije. Proces digitalizacije najzad je ušao u ozbiljnu fazu, pa mogu da odahnu i stručnjaci koji su ukazivali na potrebu bržeg koračanja u tom pravcu, ali i ekonomisti, koji su strahovali da ćemo novac za digitalizaciju morati da vratimo.

Iako smo u nekoliko navrata pisali o tome šta digitalizacija znači za prosečnog gledaoca, sve više ljudi javlja se s pitanjem šta da radi kada se ugase analogne antene, što se očekuje do kraja naredne godine.

Za neupućene, evo nekih objašnjenja.

Digital UK

Ako ste vlasnik starog, takozvanog CRT televizora, i pretplatnik ste kablovske ili IPTV televizije (što je u Novom Sadu i okolini preko 90 odsto, a u celoj Vojvodini više od 80 odsto) – ne morate da radite ništa, osim da redovno plaćate račun. Vaš kablovski ili IPTV distributer obaviće sve umesto vas i obezbediti vam da i dalje, makar jedno vreme, gledate program bez ikakvih ulaganja. Ipak, vodite računa o tome da uskoro prestaje proizvodnja analogne opreme, antena, risivera i predajnika, te ni kablovski sistemi neće dugo držati dvostruku aparaturu, jer je skupa i praktično nemoguća za održavanje.

Dakle, preostaje vam da nabavite LCD ili plazma televizor. To, naravno, podrazumeva da imate dovoljno novca, a jedina stvar koja može da vas teši jeste činjenica da i ova tehnologija pojeftinjuje, pa više ne morate da prodajete sopstveni bubreg kako biste imali čuveni „tanki“ TV.

Ako već kupujete televizor, gledaje da na njemu piše DVB-T2. To je oznaka za digital video broadcast – terrestrial, odnosno „zemaljsko digitalno emitovanje video i audio signala. Ovi televizori nešto su skuplji od onih koji imaju samo DVB-T prijemnike, ali naša digitalna mreža podešena je na ovu, napredniju verziju, pa ćete, u slučaju da kupite televizor koji nije DVB-T2, morati da dokupite set top boks. Tako će da vam bude skuplja Dara nego mera, pa zato pažljivo čitajte šta piše na poleđini i ne pecajte se na raznorazne akcijske prodaje.

Ako imate stari televizor i niste kablovski pretplatnik, najkasnije do proleća moraćete da nabavite već pomenuti set top boks. Komšijske države potpomogle su svoje gledaoce popustima i plaćanjima na rate, ali ne bih na to previše računala u našem slučaju. U svakom slučaju, računajte na trošak „težak“ oko 50 evra.

O onima koji imaju LCD i plazma televizore i kablovsku pretplatu ne moram ni da pričam. Njima će analogni signal biti ugašen i zamenjen digitalnim, ali će im postojeći D3 risiveri ostati, sve dok se u celom svetu ne standardizuje digitalni format.

A ako se pitate šta dobijate digitalizacijom, odgovor je kratak: sliku visokog kvaliteta i jasnoće, bez smetnji, snegova Kilimandžara i mutnoće slike koja nas podseća na mamurna novogodišnja jutra. Još samo sadržaj da isprati formu.

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: