Moje TV oko

TV weblog

Archive for the tag “RTS”

„Koreni“ na RTS-u: Bludni sin i nemirne godine

U selima Gornji Račnik i Bagrdan, nedaleko od Jagodine, pre nešto više od godinu dana pala je prva klapa na snimanju serije kojoj se konačno radujemo. “Koreni”, Radio-televizija Srbije, u izvršnoj produkciji producentske kuće „Eye to Eye“, serija je od deset epizoda koje se od pre dve nedelje emituju na Prvom programu RTS-a.

Nastala po odličnom istoimenom romanu Dobrice Ćosića, serija “Koreni” konačno je uspela da pogodi ukuse i kritike i publike. Ovi prvi zadovoljni su glumačkom podelom i izvedbom, scenografijom, kostimima i muzikom: tačno onim stavkama zbog kojih su seriju “Nemanjići” s pravom dočekali na nož. Ovi drugi sa zadovoljstvom se prisećaju detalja iz školske lektire, hvataju beleške i citate i s nestrpljenjem očekuju narednu epizodu sage o porodici Katić, u burnom vremenu stvaranja moderne srpske države.

Priču o Katićima režirao je Ivan Živković, u scenario je pretočio Đorđe Milosavljević. Za sumornu atmosferu srpskog sela na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek zaslužni su direktor fotografije Goran Volarević, scenograf Milenko Jeremić, kostimograf Boris Čakširan, šminker Marija Jovanović Kovačević, ali i kompozitorka Irina Dečermić.

Ipak, glavna pažnja usmerena je na glumačku podelu. Maestrlni Žarko Laušević igra TV ulogu života, sjajno odslikavajući tragični lik rodonačelnika porodice Aćima Katića koji, kroz odnos s večno sukobljenim sinovima, pokazuje svu tragiku srpskog političkog bivstva, oličenu u ratu tradicionalnih i novovremskih liberalnih stavova koji posledično donose raskol u bogatu i naprednu porodicu.

Dobrica Ćosić priči o Katićima posvetio je praktično ceo svoj zreli spisateljski život, prateći potomke Đorđa i Vukašina kroz vrtlog Prvog svetskog rata, međuratno političarenje, fašizam i stradanje u Drugom svetskom ratu, burne poratne informbirovske godine. Da li će Radio televizija Srbije uspeti da priču ispredenu na nekoliko hiljada strana pretoči u serijal i, što je još važnije, izvede ga do kraja, pokazaće naredne godine. Za sada možemo da uživamo u početku srpske verzije biblijske priče o povratku bludnog sina i prvim nagoveštajima budućih sukoba unutar porodice Katić. Atmosferu uspavanog seoskog života sjajno odslikavaju sporedni likovi, a njihova interakcija sa glavnim junacima smislena je i svrsishodna, bez lutanja i praznog hoda. Sasvim dovoljno da zadrži pažnju publike i još jednom pokaže na koji način se jedan sjajan roman može pretočiti u kvalitetnu seriju, poručujući nam u konačnici da uspeh „Korena“ i neuspeh „Nemanjića“ možda ipak leže u sadržaju, a ne u formi.

Možda se jedina mana može pronaći u – govoru. Iz nepoznatog razloga autori su digli ruke od insistiranja na lokalnom izgovoru kosovsko-resavskog dijalekta kojim bi trebalo da se govori u Ćosićevom Prerovu. Da li zbog toga što su glumci uglavnom sa područja istočnohercegovačkih i šumadijsko-vojvođanskih govora, tek, i Aćim, Vukašin, Đorđe i Simka govore u seriji najčistijim književnim govorom. Šteta, jer su svi sposobni da iznesu dijalekatski tekst, a ne možemo a da se ne setimo s kojom je lepotom Tanasije Uzunović oživeo upravo ovaj kosovsko-resavski govor u seriji „Moj rođak sa sela“.

A što se rasprave na temu „liberal-naprednjak“ tiče, valja se držati zlatnog pravila da se za dobrim konjem diže prašina i da je sasvim svejedno koje je boje i sastava. Ako je dokazivanje da li je starija koka ili jaje bilo dovoljan razlog da mnogi ponovo posegnu za Ćosićevom knjigom, cilj je postignut. I tako treba i da ostane.

Ivana Vujanov

Advertisements

Televizijski transferi: bubamara i crvena čipka

Fudbalska groznica trese celu zemlju, opravdano pošto su naši reprezentativci opet ili konačno na Svetskom prvenstvu u Rusiji, te ne čudi što su oči svih gledalaca uprti put istoka. Za televizije koje su u narednih mesec dana ostale izvan fudbalskih dešavanja prava je prilika da pretresu program i naprave sadržajne i personalne izmene. Već smo se navikli na nove uloge Jovane Joksimović i Srđana Predojevića koji su s Pinka prešli na Prvu TV, a tihi rat RTS-ove „Šarenice“ i Pinkove „Žikine šarenice“ počeo je zahvaljujući odlasku Žike Nikolića s Javnog servisa Srbije u ružičastu komercijalu. Zbog ovog transfera, dotadašnja Pinkova narodnjačka perjanica Lea Kiš utočište je našla na svom fahu srodnoj televiziji Grand.

TV Prva, sudeći po nezvaničnim informacijama, nastavlja s pregrupisavanjem. Kako se spekuliše, na ovu televiziju preći će voditeljka Radio televizije Srbije Nataša Miljković, čiji je uslov za transfer bio da se vrati na stare pozicije i dobije samostalnu, popodnevnu emisiju. To joj je, kažu nezvanični izvori, i omogućeno, pa ćemo je na novoj televiziji i u novoj emisiji, verovatno sličnoj „Ključu“ koji je neko vreme vodila na RTS-u, gledati već na jesen. Tako će Nataša, posle četrnaest godina provedenih u Javnom servisu Srbije, a pre toga na BK TV, vratiti nekoj komercijalnoj televiziji, na kojoj je tržišna utakmica oštrija, a borba za gledanost beskrupuloznija nego na ušuškanom RTS-u. Videćemo hoće li susret sa piplmetrima za nju biti ograničenje ili pak izazov. Da li će se Nataša držati oprobanih društvenih tema, koje tako uspešno u Jutarnjem programu obrađuju Jovana i Srđan, videćemo verovatno u septembru. No, sudeći po prošlim iskustvima, može se očekivati da će se, u potrazi za temama, vratiti staroj praksi ostvarivanja kontakta sa gledaocima, koji su, uključujući se na njen sajt, predlagali teme i iznosili probleme za koje su smatrali da zaslužuju pažnju javnosti.

U međuvremenu, TV Prva nastavlja da gazi po tankoj liniji između tabloidnog i komercijalnog, odnosno, zanimljivog za gledaoce, pozvavši u svoje redove Nadu Macuru koja se u penzionerskim danima priključila armiji meteo-najavljivačica, te nam sad s poznatih beogradskih lokacija savetuje kako da se obučemo i šta da ponesemo ako smo se kojim slučajem zaputili u grad. Nada je tako, od lekarke sa dodatnim portparolskim poslićem u Hitnoj pomoći i minutnim uključivanjem u Jutarnji program i Beogradsku hroniku RTS-a, preko kratke tabloidne zavodničke karijere sa crvenom čipkom na donjem vešu i još kraće voditeljske na Hepi televiziji, stigla na Prvu TV. Da li je ovaj potez Prve TV pametan, pokazaće vreme: činjenica je da je Macura vremenom postala neka vrsta zaštitnog znaka RTS-a i njen prelazak na Prvu mogao bi da odvuče na Jutarnji program još kojeg zainteresovanog gledaoca-ispisnika, pripadnika ciljne grupe najvernijih gledalaca – robova navike, naviklih na njene savete o slojevitom oblačenju i flašicama vode, a zahvaljujući tabloidima kojima caruje s vremena na vreme, zainteresovanih i za njen ljubavni život i emotivni razvoj.

Da li će neka komercijalna televizija ukrasti još nekog RTS-ovog voditelja ili će se u transfer.trk uključiti i druge komercijalne televizije s nacionalnom frekvencijom, poput Pinka i Hepi televizije, videćemo u narednim danima. Ako uspemo da oči odvojimo od travnatog terena i „bubamare“ koja pomera pamet celom svetu.

Ivana Vujanov

Sirtaki i razbuđeni duhovi ili kako smo doživeli „Olimp“

Proteklog vikenda Radio televizija Srbije pokazala je da ume i može da iskorači iz informativno-daozlaboga plitkog i dosadnog programa, u kome dominiraju davno potrošene „zvezde“, i konačno napravi ono što pretplatnici od nje i očekuju: program vredan gledanja.

Naime, RTS3, uglavnom posvećen kulturi, prenosio je uživo sa 51. BITEF-a nesvakidašnju 24-časovnu predstavu „Olimp“, čuvenog flamanskog reditelja Jana Fabra, koja je otvorila ovaj festival, i time uzburkao uspavane srpske duhove. Jer, ova predstava na eksplicitan, gotovo dokumentaristički način obrađuje antički period, trudeći se da vizuelno kopira atmosferu koja je vladala u gradovima Grčke za vreme proslava velikih  olimpskih bogova.

Za one koji vole umetnost i poznaju istoriju, dileme nije bilo: pažnje i divljenja vredna predstava jasno se poigravala sa sačuvanim i zapisanim, prikazujući nam koliko nam je točak istorije promenio običaje, verovanja, odnos prema sebi i prirodi. Kult tela tako je prestao da bude samo referenca u istorijskim knjigama, oživevši na daskama Centra „Sava“. Prikazivanje nagih tela u pokretu i međusobnoj interakciji, uzburkalo je javnost do te mere da se na društvenim mrežama ne stišavaju ni hvalospevi ni protesti, a njihovi autori tvrdo stoje na sopstvenim stanovištima, ne popuštajući ni za dlaku.

Oni koji su scene u kojima glumci nagi igraju sirtaki, uz pokrete kojima ističu seksualnost, nazivali nemoralnim i pornografskim, trebalo bi da pokušaju da razdvoje umetnost od stvarnosti. Jer, jedna je stvar koristiti telo kao umetnički instrument, u predstavi u kojoj je svaki pokret pažljivo osmišljen u svrhu dočaravanja antičke epohe, a druga skidanje gaća pijanih rijaliti paćenika studiju-kavezu-zatvoru, punom silikonskih „savetnica“, čiji je najvažniji zadatak da, pored tuče i čupanja za kosu, narodu prirede koji seksualni čin. Naravno, nije prijatno onima koji gledaju takve „noćne scene“ da priznaju sebi da nisu ništa više od voajera, a „Olimp“ im odlično služi da opravdaju sopstvene nemoralne nagone, izjednačavajući ih s umetničkim performansom. Grozno zvuči, zar ne?

1288191_screenshot-4_ls

  • Jan Fabr je obradio 20 antičkih tekstova, od Homera do Euripida. Jezik predstave je simbolički, a ljudsko telo u njoj predstavlja znak. Valjda smo to naučili za 50 godina festivala BITEF – rekao je direktor Kulturnog programa Nebojša Bradić, nadajući se da je time označio kraj rasprave.

Za one koji verno prate pozorišne događaje, naročito one eksperimentalne, sveže i nove, kakve bi predstave i trebalo da budu na BITEF-u, naga tela, polivanje bojom i čerečenje živog mesa nisu ni novi ni šokantni. Naprotiv, predstava je urađena s puno pažnje, gotovo bez direktnog kontakta između aktera, a najviše je, pored poznavanja prilika u antičkom dobu koje je oslikano sa gotovo hirurškom preciznošću, fascinirala umetnička posvećenost glumaca koji su goreli na sceni čitavu noć i dan.

Čak i ako niste ljubitelj pozorišta, 24-časovni prenos sa tridesetak kamera, uz režiju Miška Milojevića i Andreje Lazić, ozbiljnu produkciju s kamermanima koji se smenjuju na dva sata, ali i tekstualnom komunikacijom sa gledaocima, morao bi da vas fascinira. Jer, RTS je ovim potezom pokazao da ume i može da bez greške tehnički izvede vrlo zahtevan zadatak, ostvarujući time svoju osnovnu namenu: da pretplatnicima prikaže ono najbolje što se u ovom trenutku dešava u zemlji, u svakom smislu.

Pa, ako je makar na jedan dan, RTS3 uspeo da privuče gledaoce, čak i one koji su zbog „golotinje“ na trenutak napustili „Parove“ i „Zadrugu“, vredelo je.

 

Ja volim Srbiju: Suncokret, kajmak i dekolte

Nekim čudnim spletom okolnosti, kviz Radio televizije Srbija „Ja volim Srbiju“ nekako mi je izmicao, sve do jedne gripne večeri. Bila je to odlična prilika da kroz suze od temperature, pogledam čime se to hvali Javni servis Srbije i da li zaista vredi odvojiti satičak vremena na kviz šale i znanja, kako ga odmila zovu.

Od 23. oktobra, nedeljom u 21 čas na Prvom programu RTS-a šest poznatih ličnosti, podeljenih u dva tima, na čelu sa kapitenima – kroz znanje, zabavu i raznovrsne igre, bori se za svoju publiku. Voditeljka kviza Nina Seničar zadužena je za kontrolu buke među takmičarima, kao i za postavljanje pitanja, uglavnom vezanih za opšte teme o Srbiji, njenoj istoriji, filmu, kulturi, sportu i nauci. Takmičari su podeljeni u dva tima: na čelu jednog je muzičar i orijentalista po struci dr Nele Karajlić, odnosno Nenad Janković, a vođa drugog tima je glumac Nenad Okanović. Uz nadmetanje u znanju, a ponekad i pamćenju, dva Nenada nadmeću se u pošalicama, a u osvajanju poena, ali i naklonosti publike u studiju i ispred ekrana, svesrdno im pomažu članovi ekipa: glumci, muzičari, slikari, pisci.

Ako vam je kviz poznat, ne brinite, sve je u redu s vama, jer ga je pod istim imenom šest godina ranije emitovala TV Prva, a voditelj emisije bio je pokojni Milorad Mandić Manda. Producenti ovog šou programa znanja i tada i sada članovi su “Emoušn produkcije”, u saradnji s RTS-om, a ovi potonji hvale se velikom gledanošću ove zabavne i edukativne emisije.

Šta može da se vidi u emisiji “Ja volim Srbiju”?

Osim dopupčanog dekoltea Nine Seničar koji, iako joj savršeno stoji, ne pristoji ni vremenu ni mestu ni prilici, gledaoci uživaju u zanimljivoj scenografiji punoj suncokreta, krava i kajmaka, propraćenoj narodnim motivima, doduše, izmešanim, nadam se namerno: tako devojka koja plesom prati bend nosi šajkaču, štikle i kratku suknju od tila, a pored narodnih motiva stoje zvučnici strane proizvodnje. Dobro, volimo mi Srbiju, ipak je iluzorno nadati se da će neko koristiti zvučnike starog EI Niš.

ja-volim-srbiju

Nina Seničar u punom sjaju

Šo se sadržaja tiče, pametno odabrane igrice koje poznajemo još sa prvih ekskurzija, osim nostalgije kod gledalaca izazivaju i nagli porast samopouzdanja jer na većinu pitanja svako može da odgovori. Tačnije, svrha ovog kviza nije da najbolji genijalci zadive znanjem, već da se ljudi opuste i zabave u prisećanju najpopularnijih fraza iz domaćih filmova, naziva bećaraca i čuvenih pesama, inserata iz filmova i imena čuvenih naučnika.

Zato što nije teško, zato što nije kviz bara s puno krokodila, “Ja volim Srbiju” je zabavna emisija, prilagođena nedeljnoj večeri, opuštena, pozitivna i ne previše duboka. Taman dovoljno za uz proveru domaćih zadataka, spremanje za radnu nedelju i poslednje kućne popravke pred ponedeljak. Dovoljno, valjda će potrajati.

Ivana Vujanov

Nova godina na TV-u: Honkonški ciklus u lastavičjem gnezdu

Ljubitelje filmskih uzbuđenja sigurno je neizmerno obradovala vest da će Javni servis da sve znate odmah Srbije, za doček Nove godine na svom Drugom programu puštati filmski maraton, takozvani honkonški ciklus. Drugim rečima, oni koji ostaju kod kuće, a ne vole klonirani triling Pinkovo novogodišnje veselje – Grandovo novogodišnje veselje – RTS-ovo novogodišnje veselje, mogu da uvežbavaju karate pokrete i akrobacije koje izvodi Džeki Čen. Tako ćemo, umesto holivudskih filmova, u novu 2017. godinu ući uz mandarinski kineski, a ako budemo imali sreće, neki od Džekijevih filmova – jer to je ipak njegov dan – biće sinhronizovani na engleski, pa eto prilike da uživamo u simultanom prevodu. Među filmovima koje će nas u novogodišnjoj noći prikovati za male ekrane su “Klopa na točkovima”, Neustrašiva hijena” i “Drveni ljudi Šaolina”, a po naslovima može se naslutiti i sadržaj ovih filmskih bisera.

Poznajući naše prilike, može se očekivati da Džeki Čen, podstaknut ovaploćenjem ljubavi Srbije prema njegovom liku i delu, uskoro poseti našu zemlju, dobije državljanstvo i par spomenika u manjim gradovima, čime će se zaokružiti istorijska ljubav Kine i Srbije. Nema veze što je Džeki zbrisao iz tada nezavisnog Hongkonga pravo u Holivud, bez namere da se vrati kineskim korenima.

JC.jpgOvakav zaokret ka Istoku ne treba da čudi, jer Kina je zemlja s ekonomijom u najvećem porastu, gigant na koga u budućnosti svi računaju – a i kod nas su zauzeli vodeća trgovačka mesta, nudeći praznične vašarije za “sto dinala” i manje, pa ko da ih ne voli.

Uostalom, i unuka Donalda Trampa uči kineski u školi, te bi garantovano uživala u honkonškoj filmskoj niski, i to bez prevoda. Pa kad može ona, možemo i mi, ionako nam je dosadio “Tesna koža” ciklus, “Hajde da se volimo” filmski sonet, a mogli bismo, vala, jednom i bez “Žikine dinastije” u bezbrojnim nastavcima. Šalim se, naravno, biće i njih, starije generacije moći će da recituju replike mladim naraštajima, kao nekad Filip Višnjić kosovski ciklus na saborima. Ne na kineskom, doduše, iako se i on sve više uči u školama jezika i na fakultetu, a naši profesori sve češće pakuju kofere idući “putem svile”.

U međuvremenu, šuška se da će naši distributeri u ponudu uvesti i koji informativni kineski kanal, mada su prilično zakasnili jer Kinezi koji su pre desetak godina ovde stigli “trbuhom za kruhom” nastavljaju dalje put Zapada jer je ovde “kruha” malo ponestalo. Osim toga, njih su za rodnu grudu vezivale serije i filmovi koje su gledali preko sajtova za strimovanje, a dnevna politika nije ih naročito interesovala, kad su se već otisnuli u svet.

No, ako je ovaj ciklus filmova lasta koja pokazuje proleće u vidu porasta interesovanja za kinesku kulturu, mogli su makar da nam, umesto gospodina Čena, puste neki od brojnih sjajnih kineskih umetničkih filmova. No, izgleda da je od laste ostalo samo gnezdo. I pekinška patka, za sladokusce.

Ivana Vujanov

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

rts-vase-pravo-da-zna1

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

Duško Korać: Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti

dusko korac02_RAS_foto Aleksandar Dimitrijevic_1000x0

foto Aleksandar Dimitrijevic

Početak poslepraznične nedelje obeležila je vest da je životni meč izgubio sportski novinar i reporter Radio televizije Srbije Dušan Korać. Omiljena tema profesionalnih i kritičara amatera, samoprozvani Čika Duško nije dočekao da u penziju ode s reporterskog mesta na Olimpijskim igrama 2016, kako je želeo.

Iza 61- godišnjeg Beranca će, osim dece i supruge, ostati brojni snimci i isečci, sentence i šale, istrgnute iz njegovih prenosa i intervjua. Obožavali su ga i iskreno mrzeli zbog seksističkih izjava, nacionalnog zanosa kojim je bojio svaki prenos, ličnih opservacija na pojedine teme iz sportskog, ali i političkog života.

Pamtiće se po neuzvraćenoj sportskoj ljubavi prema ruskoj skakačici uvis Jeleni Išinbajevoj, ali i po zanesenosti atletskim dostignućima Juseina Bolta. Zbog njegovih prenosa i oni koji ga vole, ali i „hejteri“ prebacivali su program na RTS, ostavljajući „društveno korektne“ sportske novinare u prašini zaborava.

Njegove izjave i govori snimali su se i širili internetom, na njegov račun zbijale su se šale, bio je meta podsmeha, naročito pošto je, u osvit društvenih mreža pokušao da se sa dežurnim kritičarima javno obračuna. Rezultat: novi izraz „parapsihopatologija“, po kome je i jedan forum dobio ime.

Dosledan do kraja u borbi za ono što smatra ispravnim, nikada nije komentarisao razne priče koje su o njemu kolale. Shvatio je na vreme da je u životu najvažnije raditi stvari kako ti misliš da treba, kao i da se svetu ne može udovoljiti, ma šta radio – pa onda radiš šta ti zamisliš.

Od ogovaranja se nije branio, priznajući da su mu klekovača i zgodne sportistkinje slabost. Umeo je da zabavi, ali i da pretera, nije krio da ima favorite u svakom sportu koji je prenosio. Gledaoci su s napetom pažnjom čekali kada će Duško da otvori „misaonu diznu“, zaboravi dešavanja na terenu i održi jedan od svojih čuvenih govora na bilo koju temu. Najčešće neku delikatnu, raščerupavši je do poslednjeg nežnog perceta.

Bio je veliki protivnik dopinga u sportu, ali je i ovu kontroverznu temu komentarisao na svoj način, koristeći jezik kao lopatu, ne libeći se da zaroni u nacionalizam i seksizam.

Ponekad su njegove izjave bile na granici incidenta, zbog čega je posle Evropskog prvenstva u atletici 2006. suspendovan na mesec dana. Otvoreno je pokazivao nenaklonost prema pojedinim sportistima, a kako nije mario za mešetarenja za zelenim i ostalim kafanskim stolovima, nije se libio ni da ocrni domaći fudbal i progovori koju o maćehinskom odnosu vlasti prema manjim, ali uspešnijim sportovima.

Zbog otvorenosti, iskazivanja sopstvenog stava i poštenja (odbio je uredničko mesto na RTS-u jer je smatrao da treba da ga zauzme neko iz Srbije, a ne rođeni Crnogorac) bio je poštovan i među hroničnim mrziteljima, ostajući do kraja dosledan sebi i svom stilu komentarisanja. A kraj je došao prerano i neočekivano, kao i sve u njegovom životu. Poslednja utakmica koju je prenosio bila je ona između odbojkašica Jedinstva iz Stare Pazove i TENT-a.

Da ga nije bilo, trebalo ga je izmisliti.

Ivana Vujanov

Zašto je propala kandidatura Lee Kiš: Nedeljno popodne na doktorski način

Ponekad nam život spremi iznenađenja na koje ne znamo kako da reagujemo, jer nas zateknu nespremne i u čudu. Takva je situacija i s vešću da je Lea Kiš, voditeljka TV Pink, bila jedan od kandidata u prvom krugu za visoku uredničku funkciju u Radio televiziji Srbije.

Ova vest upućene u televizijsku istoriju naše zemlje ne bi trebalo da iznenadi. Naime, Lea je svoju TV karijeru i započela na Javnom servisu Srbije, kao najavljivačica za TV Beograd. Okušala se i u vođenju Jutarnjeg programa, a jedno vreme bila je i urednik emisije „Podne-popodne“ na tadašnjem Trećem kanalu. Od tada do danas na TV Pink vodi „Nedeljno popodne s Leom Kiš“, emisiju uzdanicu ove televizije. Treba reći i da je Lea u međuvremenu doktorirala komunikologiju na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i da planira da se u budućnosti bavi univerzitetskom nastavom. Dakle, sve reference za ozbiljnog kandidata za urednika Zabavnog programa RTS-a su tu.

Pa čemu onda čuđenje? Iskreno rečeno, razlog za podignute obrve leži u činjenici da Lea praktično nema čime da se pohvali. Naime, iako TV Pink ističe da „Nedeljno popodne“ ima milionsku gledanost, činjenica je da je to najviše zahvaljujući promaji u programskim šemama konkurentskih televizija koje nemaju ovu, sada već prilično zastarelu formu.

Lea

Jedan nevoljni pogled na „Nedeljno popodne“ otkriva nam zašto je ova emisija najveća rupa u poslovnoj biografiji Lee Kiš. Naime, njena emisija prvenstveno se sastoji od ćaskanja s pevačima „Pinkove“ produkcije, a krateri u sadržini popunjavaju se reklamama i deljenjem sponzorskih poklona. Ponekad zaluta neki od trenutnih političkih miljenika, pa čak i neko ko zaista ima šta da kaže, ali redovno zaneme nad sveopštim prostaklukom, verovatno preživljavajući transfer blama, te ostaju neupamćeni.

Da se razumemo, ni Kristijan Amanpur ne bi uspela da iz ovih gostiju iscedi ništa više, jer, o čemu pričati s osobama koje od škole imaju kafanu pored fiskulturne sale i smatraju da su napamet naučene replike iz „Žikine dinastije“ vrhunac srpske duhovitosti. Kad se tome doda pijačno nadvikivanje, ne čudi što je naša doktorka svom glasu dodala kreštavu komponentu, kako bi smehom na silu prikrila lingvističke blamove svojih glavnih gostiju. Kad ni to ne pomogne, Lea pribegava aplauzima koji se čuju posle svake uspešno izgovorene prostoproširene rečenice cenjenih gostiju. I to vam je otprilike sadržaj svake emisije, osim kad u očaju ne pribegne igranju igrica sa gostima, među kojima je traganje za plišanim medom zavezanih očiju moj lični hit.

Da li ju je nekada sramota što je svoju karijeru svela na povlađivanje najnižim ukusima, ne znamo. Da li će shvatiti da doktorsku diplomu iz komunikologije može da okači na trpezarijski zid jer joj poslovne reference koje uključuju razgovor s eskort damom koja je „snimila novi projekat“ ne nude naučni kredibilitet, tek ćemo da vidimo, jer presušile su i Megableje.

Pare ili poštovanje, svako ima svoj izbor.

Ivana Vujanov

Šta čeka novog direktora RTS-a: Departizacija, derodbinizacija, sistematizacija, digitalizacija

Iako se danima u javnosti spekulisalo da će se o izboru čelnog čoveka Radio televizije Srbije odlučivati u više nastavaka, u direktorsku fotelju iz prve je seo Dragan Bujošević, diplomirani novinar, glavni urednik Evropljanina“ i „Politike“, svojevremeni zamenik glavnog urednika NIN-a. U direktorsku fotelju Bujošević je uskočio s mesta autora i voditelja emisije „Stav Srbije“ na TV Prva, te se ne može reći da nema televizijskog iskustva. No, da li će ono biti dovoljno za pokretanje učaurene mašinerije Javnog servisa, pokazaće vreme.

Šta očekuje novog direktora? Pre svega, izbori za glavne urednike i čuvena sistematizacija. Ko je narečenu jednom prolazio, zna s kakvim će otporom novi direktor morati da se suoči, naročito zato što ne poznaje ni ljude ni odnose, a pogotovu ne političko-rodbinsku pozadinu, odgovornu za prekomerno zapošljavanje u svim budžetskim firmama. Pitanje je hoće li se osloniti na „domaći“ kadar ili će, po oprobanom upravljačkom receptu, dovesti tim u koji ima poverenje. Kad smo već kod toga, RTS očekuje ozbiljna smena, a sistematizacija počinje slanjem u penziju svih koji ispunjavaju i najmanji uslovčić, kako bi se otvorio prostor za zapošljavanje višegodišnjih honoraraca, čiji je rad u stvari nosio RTS. No, tu preti opasnost da honorarci izvise, a uhlebljenje nađu razne vrste savetnika i inih „stručnjaka“. Po oprobanom scenariju, da ostanemo u branši.

Među hitnim poslovima jesu i pretresanje finansijskog stanja, analiza pada gledanosti, Prvog programa (Drugi je odavno sveden na slučajni uzorak), završetak digitalizacije, kao i obaveze prema građanima: objavljivanje finansijskog izveštaja za prošlu godinu i rešavanje problema naplate potraživanja na osnovu TV pretplate, koja uskoro zastareva za većinu pretplatnika.

Kad smo već kod pretplate, novi direktor imaće zadatak da nađe način da sprovede novi sistem naplate TV takse, naravno, ako bude imao zakonsko pokriće. No, za to ćemo morati još malo da pričekamo, pošto Skupština Srbije ima prečih stvari. Taksa se sigurno neće dopasti osiromašenim gledaocima koji zbog digitalizacije već moraju da zavlače ruku u džep, radi kupovine novih televizora ili set top boksova. Oni dubljeg džepa ionako se sve više sele na internet TV, bilo radi gledanja zanimljivih i nama nedostupnih emisija i serija, bilo zbog praćenja sportskih događaja. Recimo, Lige šampiona utorkom, koju RTS ne prenosi već par godina.

RTS_logo.svg

Kad smo već kod programske šeme, pred Bujoševićem je ozbiljan posao raščešljavanja producentsko-uredničkih zavrzlama, gde je RTS pored onolikog broja zaposlenih angažovao i debelo plaćao privatne producentske kuće, kako bi napravio iole ozbiljan program – samo da bi gledaoci bili primoravani da po milioniti put gledaju „Srećne ljude“.

Ostaju otvorena i pitanja proširivanja programske ponude, koja je umnogome olakšana digitalizacijom. Za početak, traži se vraćanje Trećeg programa, za šta bi moralo da ima dovoljno ljudstva i novca, a kasnije bi, prema nekim predlozima, trebalo da zažive i specijalizovani kanali, posvećeni porodici, muzici, sportu, kulturi.

Hoće li Tijanićeva stolica biti previše vruća, videćemo veoma skoro, već za mesec dana, kad Bujošević u nju sedne.

Ivana Vujanov

Pismenost i televizija: Eksplozija ukusa, implozija pameti

Ne znam da li i vas nervira sve upadljivije pečenje i bečenje koje se može čuti na našim televizijama, ali u poslednjih nekoliko godina sve je očitiji pravi sunovrat kvaliteta izgovorenoj, i u sadržini, a bogami i u formi. Za razliku od Britanaca, koji se trude da govore oksfordskim akcentom, pokušavajući da makar tako stanu rame uz rame s najvišim slojevima univerzitetski obrazovanih, naši mediji zatrpani su novogovorom s pogrešnom akcentuacijom, promašenim padežima i nepostojećim aoristom pomoćnog glagola „biti“.

Sve veći priliv stanovništva iz ekonomski osiromašenih krajeva Srbije razlog je za katastrofalan izgovor televizijskih poslenika, kažu lektori, koji pokušavaju da zaustave urušavanje pravila izgovora, ali i pisanja srpskog književnog jezika.

Sunovrat medijskog kvaliteta počeo je devedesetih godina prošlog veka, napretkom tehnologije i žmurenjem vlasti na osnivanje brojnih „tašna-mašna“ televizijskih i radijskih kuća, koje su od neuspelih manekenki pravile voditeljke, a od novinara štampanih medija honorarne televizijske novinare. Lektorske službe smanjivane su u velikim medijskim kućama, a nisu ni osnivane u malim, a u situaciji u kojoj voditeljka radi za besplatno friziranje i šetanje butičke garderobe, nije se drugo moglo ni očekivati.

Dodajmo tome na brzinu sklopljene novinarske škole, lažne diplome s još lažnijih fakulteta i pevaljke-profesorke s mentorom koji, umesto titule, nosi nadimak, i dobićemo mišmaš akcenata, dijalekata i polukulture koja je do te mere ovladala u našoj javnosti, da su popustile i školske barikade: prošle godine odlučeno je da se pravopisne i stilske greške na završnim testovima iz srpskog jezika – ne računaju. Tako smo zakovali poslednji ekser u kovčeg pravilnog i lepog govora u naučnoj, poslovnoj i javnoj komunikaciji.

Anketa

Četiri akcenta, sedam padeža i tri pomoćna glagola izgleda da su za mnoge bili previše, a slizavanje s anglosaksonskom subkulturom donelo nam je i idiotizme poput pisanja velikog slova u punoznačnim rečima, omiljen stilski potez marketinških magova, koji tako pokušavaju da imitiraju engleski jezik – ili prosto ne umeju da isključe englesku pravopisnu proveru na kompjuteru dok pišu slogane. Tako imamo poruke poput „Ukus koji spaja Svaki dan“, ali i „Cena telefona od 1 dinara…“, dokaz da je pisac reklame očigledno bežao sa časova srpskog.

Da li će nam pomoći prošle godine ustanovljena nagrada „Radmila Vidak“, za lepotu govora, ne znam. Radmila Vidak, čuvena lektorka i spikerka Radio televizije Beograd, obučavala je generacije spikera i voditelja, a legenda kaže da ovi potonji nisu imali sluha, a ni govorni aparat, za njene lingvističke vežbe – i stigli smo tu gde smo stigli. Ostaci lepog i dobrog govora mogu se još uvek čuti na radijima Javnog servisa Srbije koji je i ustanovio ovu nagradu, kao i na RTV Vojvodine i delimično na RTS-u, i to u informativnom programu. I da, na televiziji N1, na koju je prešlo nekoliko novinara i prezentera Javnog servisa Srbije.

Na žalost, na nekim televizijama, onim specijalizovanim, ali i onim s nacionalnom frekvencijom, važnije su neke druge osobine, poput dubine dekoltea, i zategnutosti trbušnih mišića, a loša dikcija i nedostatak opšte kulture maskira se njakanjem u mikrofon, prevrtanjem očiju, upadanjem u reč, intimiziranjem sa gostima, mlaćenjem ručicama i prekrštanjem nogu u stilu Šeron Stoun.

Što bi rekla ona maca s reklame „Eksploooozija Uuuukusa“.  Čista implozija pameti.

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Bedno piskaralo

prepisano iz novinarske beležnice

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: