Moje TV oko

TV weblog

Archive for the tag “RTS”

Izbor za direktora RTS: I mi Oskara za trku imamo

Rok za prijave na konkurs za generalnog direktora Radio-televizije Srbije je istekao 16. marta, do sada je stiglo 20 prijava, a konačan broj i imena kandidata biće poznata u ponedeljak, kada je zakazana sednica Upravnog odbora Javnog servisa Srbije. Tako ćemo za odgovor na pitanje ko će biti novi Tijanić, morati da sačekamo još dva dana.

A trka kao za Oskara, samo nam fale večernje toalete, crveni tepih i drhtave ruke uzbuđenih najavljivačica programa dok čitaju ime pobednika. Dobro, i fanfare nedostaju, i oni što čitaju s kartica bez naočara. Publike imamo, čak i kladionice rade.

Elem, kako je rekao predsednik Upravnog odbora RTS-a Zoran Popović, iako je na stolu dvadeset koverti, taj broj verovatno neće biti konačan jer neke prijave mogu da stignu i poštom. Doduše, poznajući našu poštu, može se očekivati da par koverti već u januaru 2017. stigne na Island, ali to sad nije tema.

Vršilac dužnosti Nikola Mirkov palicu će predati onome ko uspe da ubedi UO da će rešiti nekoliko gorućih problema Javnog servisa, među kojima su završetak prve faze procesa digitalizacije, rešavanje problema viška zaposlenih, obnavljanje novinarskog i tehničkog kadra i proširenje programske ponude.

Rok za obnarodovanje naslednika počinje da teče 23. marta, trajaće najviše 45 dana, a krajnji rok je 6. maj. Tako će nekome Đurđevdan postati drugi rođendan. Možda.

U međuvremenu, u RTS-u, ali i van njega, naveliko se spekuliše s pitanjem ko će sesti u vruću direktorsku stolicu. Spominju se neka stara, ali i neočekivana rešenja. Među kandidatima koji imaju šanse da prođu na konkursu, ili ih barem neko priželjkuje, našli su se Aleksandar Crkvenjakov, Srđan Šaper, Veran Matić, Goran Karadžić, Bojana Lekić i Dragan Bujošević. Milomir Marić, Dejan Jocić i Milorad Vučelić takođe se s vremena na vreme spominju u ovom kontekstu. Spisak poduži i vrlo šarolik, i u novinarskom i u političkom smislu.

rts-vase-pravo-da-zna1

Postoji i šansa da v.d. direktora Mirkova u ovom izvlačenju niko ne zameni. Doduše, za razumevanje procesa potreban je kurs iz više matematike. Naime, ako neko od kandidata u prvom krugu dobije šest glasova izbor će biti završen, a ako ne, ide se u drugi krug glasanja od dva kandidata. Ako i tu niko ne bude izabran, ide se u treći krug gde se glasa samo za jednog ili, ako imaju isti broj glasova, za dva kandidata, a potrebno je da jedan kandidat dobije šest glasova članova Upravnog odbora. Ako je neko shvatio.

I dok Srbija drhti u iščekivanju, jedno ime ipak je poznato. Sad već tradicionalno, na RTS-ov konkurs za direktora prijavio se Filip Mladenović, novinar Radio Beograd 202. On je u otvorenom pismu Upravnom odboru RTS-a već predstavio plan i program, priložio biranu fotografiju i zatražio da izbor, onako presedanski, bude transparentan. On je, inače, urednik satirične emisije „Mućnimo glavom“. Pa, mućkajte do ponedeljka.

Ivana Vujanov

 

Mister Proper i regulacioni radijator: kako se krše zakoni o oglašavanju i medijima

Pre neki dan Savet Regulatornog tela za elektronske medije, nekadašnja RRA, krenuo je u akciju kažnjavanja televizija zbog kršenja više zakona. Zanimljivo je da su packu dobile TV Pink i TV Prva zbog prekoračenja vremena blokova reklama u jednom satu. Ako ste njihov gledalac, znate o čemu se radi: taman krenete da gledate neki film ili seriju, ili, ne daj bože, tok šou, kreću reklame. I idu, idu, idu, toliko da zaboravite jeste li pošli ili ste došli, ko su glumci, a ko gosti, o čemu se pričalo i koje je godišnje doba.

Vispreniji iskoriste čuvenu „pauzu za piškenje“ kako su je deca nekad zvala, da umese kolače, usisaju i prostru veš, odvedu decu u vrtić i odu u banku da podignu penziju. Oni mlađi i još vispreniji doplate operateru za opciju odloženog gledanja jer tamo, pogađate, nema reklama, a najmlađi i najdovitljiviji posete neki od brojnih sajtova i željenu emisiju ili film pogledaju direktno. Tu se, doduše, malo kraducka od drugih televizija koje su seriju ranije emitovale, ali to ionako nije strašno, utvrdili smo više puta, zar ne?

RRA – Regulatorno telo koje nije radijator, iz nekih razloga zadržalo je staru skraćenicu, slično Tanjugu i Jugoalatu – pohvalila se da će od sada na ovu temu izricati razne mere i kazne, jer joj to omogućava novi Zakon o elektronskim medijima. Po ovom Zakonu Regulator može zbog ovakvih prekršaja izricati mere iz svoje nadležnosti, opomenu, upozorenje, privremenu zabranu emitovanja spornih sadržaja, ali i da trajno oduzme dozvolu.

Tako RRA može da reaguje na različite prekršaje, uključujući i kršenje člana 67 ovog zakona, koji uređuje pravila televizijskog oglašavanja i prodaje. Prema ovom članu, oglasni blok može da ima samo emisija koja traje najmanje 30 minuta, a u okviru punog sata emitovanog programa reklame ne smeju da zauzimaju više od 20 posto vremena. Kazne su od pola miliona do miliončeta, a i gazda mora da zavuče ruku u lični džep zbog slične svote.

Gledaocima ove dve televizije sigurno je jasno zašto su opomenuti baš Pink i Prva, mada ni drugi ne zaostaju za njima. Jer, njihov TV program slobodno se može nazvati „u pauzi između reklama“. Da stvar bude još gora, sve televizije, uključujući i Javni servis Srbije, krše Zakon o oglašavanju, emitujući ne samo veći broj reklama od dozvoljenog, već i pojačavajući njihovu glasnoću do jačine pneumatske bušilice, što je takođe zabranjeno zakonom. Tja, zakon… Taman da ne bacate pare na slušne aparate.

mr-proper

Mada, možda RRA i nije u pravu, jer je za kršenje zakona potrebno da serija ima radnju koja se reklamama prekida. A toga uglavnom nema. Kad pogledate jednu epizodu „Male neveste“ ili „Zehre“, shvatite da ste slobodno mogli da se uključite u novembru 2034, i da nećete ništa propustiti, osim što će mala nevesta sad imati 16, a ne 15 godina. Iskreno, reklame su najzanimljiviji deo ovih serija i većina ih dočeka s olakšanjem. A kako i ne bi: svaki put kad uključite „Odbačenu“ ili neki slični uradak iz indijsko-turske kujne, glavna glumica obično plače, kamera zumira njeno lice prateći putanju suze, glavni glumci, poređani ukrug, zgledaju se dok glavni baja uzdiše, brišući znoj s namrštenog čela. I to je to.

Onaj Mister Proper makar opere kupatilo za sekundu, a ima i dobre bicepse, šta ima veze što je nacrtan.

Ivana Vujanov

Sve tajne boljeg života

I dok našim nebom gospodari kiša, na malim ekranima vlada prava idejna suša. Čuvena letnja pauza odlučila je da ignoriše meteorološke poremećaje i „osušila“ programske satnice svih televizija, od belosvetskih do najmanjih, lokalnih.

Da budemo iskreni, nismo drugo ni očekivali. Naime, letnja pauza označava upravo to: pauzu u emitovanju uobičajenih zabavnih emisija i serija koje su i dalje najgledanije u Srbiji. Naravno, protiv letnje nezainteresovanosti za provođenje slobodnog vremena ispred TV-a možete se boriti jačanjem TV programa novim serijama i emisijama – ili reprizama. Pogađate, u Srbiji se većina televizija odlučuje upravo za ovo potonje, a repriziranja nisu lišeni ni tok šou programi. Tako se na većim komercijalnim televizijama reemituju „najzanimljiviji“, „najšokantniji“ i ostali „naj“ delovi programa, naročito onih s rijaliti predznakom. Suva drenovina od programske šeme dodatno se popunjava reprizama serija ili delova serija ili koncerata iz ko zna kog doba – sve zavisi od toga koliko je gazda televizije odvojio za „ol inkluziv“ letovanje u Marmarisu, a koliko za C paket filmova i indijsko-turskih serija.
Na ove letnje trikove nisu ostale imune ni najveće televizije, mada je u ovoj matematici peticu dobila TV Prva. Njen rizični potez otkupljivanja „Grandovih“ emisija tik pred početak letnje šeme pokazao se kao pun pogodak, pa je ona zabeležila rast gledanosti. Naime, prosečni „Grandovi“ gledaoci ostali su kod kuće pre TV ekranima, pa je Prva tako uspela da poveća gledanost čak i kad su svi njeni voditeljski puleni zbrisali na Jadran.
Pogled na mesečnu gledanost u julu pokazuje koliko je loše oslanjanje na samo jedan vid zabave. Tako se gledanost TV Pink strmoglavila odlaskom „Granda“ na konkurentsku Prva TV i završetkom prikazivanja gledane turske serije „Sila“. Kad tome dodamo letnju oglašivačku oseku i potpuno odsustvo ideje o tome koja je ciljna grupa kojoj se obraća ova televizija, sasvim je logično što se Pink, koji se do leta po gledanosti držao rame uz rame s RTS-om, sad bori s rastućom gledanošću Prva TV, često gubeći u ovoj utakmici.
A kad smo već kod sporta, da ne bi njega, na RTS-u ovog leta teško da bismo imali šta da gledamo. Tradicionalno, mesto u satnici nisu dobile naučno-obrazovne emisije, verovatno zato što se više praktično ni ne prave. Da li će novi direktor uspeti da stvari pomeri s mrtve tačke ostaje da se vidi. Kad? Na jesen, naravno, kad se završi čuvena letnja šema.
Šta preživljava svakog leta, kao ambrozija u mom dvorištu? Repriza domaćih serija, naravno. Tako po osamstotinahiljaditi put gledamo uvek sveže uvele epizode serije „Bolji život“. Kako tekst već znamo napamet, ostaje nam da parimo oči na nameštaju od punog drveta iz „Jugodrva“ ili tako već nečega, i da se takmičimo u kopiranju ponovo modernih frizura iz osamdesetih, poredeći širinu naramenica sa širinom ormana. Oni stariji, umesto naramenica mogu da porede krštenice sa glavnim glumcima, naravno, u svoju korist, i da se prisećaju lepih vremena kad su bili mladi, zgodni, bogati i uspešni. Jer, to vam je tajna boljeg života. Već je prošao, samo što to niste znali.
Ivana Vujanov

„Osim toga“ na RTS-u: Šoder lista i priča o talogu

Kada je Ana Janković, alijas Zoe Kida, u nedelju poodne na Prvom programu RTS-a, u svojoj emisiji “Osim toga” postavila pitanje kiča u muzici, verovatno nije mogla da pretpostavi koliku će emotivnu prašinu da izazove kod onih koji su, direktno ili posredno, učestvovali u stvaranju turbo folk atmosfere devedesetih godina prošlog veka.

Sagovornici, a bilo ih je više, i to veoma stručnih i s dobrim razlogom odabranih, listom su se složili s postavkom da se na našim medijskim prostorima eksplozija muzičkog kiča dogodila upravo u vreme najveće krize kroz koju je naša zemlja prolazila – a gde ćeš veće krize od rata, nametnutog ili samoizazvanog, svejedno. I da od tada do danas samo raste, menjajući pojavne oblike, ali nei destruktivnu suštinu.

Vezujući ideje turbo folka i kič reprezentacije za uzdizanje dotadašnjeg društvenog taloga – Aleksandar Janković, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, TV kritičarka Branislava Džunov, naučnik dr Velimir Abramovič, i arhitekta Maja Vidaković-Lalić, tvorac kulturne organizacije “Mikser” – analizirali su uzroke i način na koji se kič u umetnosti utaborio u našem društvu do te mere da je do ovih dana postao standard kulture.

soder

No, gorka istina o satiri koja se pretvorila u simbol šunda bila je najočitija u rečima Slobodana Bićanina Bićka, koji je ranih devedesetih na nekadašnjem Trećem kanalu vodio kultnu emisiju “Šoder lista”. Kako je s tugom konstatovao, njegov turbo folk alter-ego Ruzmarin, zamišljen kao satirična kritika subkulture u zamahu, postao je upravo njen simbol.

Snimke s nekih turbo folk koncerata koje je koristio donele su njihovim akterima popularnost daleko izvan seoskih kafana u kojima su nastale. Kako kaže, jedna od ondašnjih pevačica zahvaljivala mu se do neba jer je, zahvaljujući činjenici da su mnogi satiru videli kao komediju i dobru reklamu, uspela da zaradi dovoljno novca da podigne kuću. Tako se, zajedničkim naporima društva i države, subkultura turbo folka uzdigla na nivo opšte prihvatljivosti, dodatno zacementirana političkim i bračnim vezama istaknutih predstavnika rastuće estrade i mafijaško-političkog miljea.

I dok je Bićko rešio da penzionerske dane provede daleko od negativnog upliva televizije, kiča i kvaziestrade, nekako u senci ostala je armija onih koji su njegovu kritiku tadašnjeg društva shvatili na pravi način – kao poziv na borbu protiv kulturne žabokrečine, oličene u elektronskim zurlama, plastičnim suknjama i perikama silom nabijenim na glavu.

Iako to nigde nije ni spomenuto, postoje i ljudi kojima je “Šoder lista”, uz slične satirične televizijske eksperimente, otvorila četvore oči. Upravo ova emisija dokaz je da su u Srbiji rasli i oni kojima srpska majka nije bila uzor, a njena i slične karijere životni cilj.

Ivana Vujanov

Sportski komentatori na SP u Brazilu: Statistika, naša dika

Otkako su nam čelnici RTS-a pre nekoliko meseci najavili raspored prenosa Mundijala, živi nismo bili u očekivanjima šta Sportska redakcija može da ponudi svojim gledaocima, naročito zato što naše reprezentacije nema ni u tragovima, osim ako neko od njih nije spojio lepo i korisno, pa posle Karnevala u Riju odlučio da produži letovanje/zimovanje i gleda mečeve sa tribina.

I, kao i svaki put, nisu nas izneverili.

Sve je počelo 12. juna, fenomenalnim prenosom otvaranja Mundijala, savršeno uklopljenim u 1347. reprizu „Ranjenog orla“ koji se fudbalskim reminiscencijama (glavnu junakinju šutiraju tamo-amo kao probušenu bubamaru) savršeno uklopila u vrelu atmosferu „praznika fudbala“. Sva sreća pa je otvaranje trajalo samo sat vremena, da ne remeti tok radnje.

Konačno, počeli su i mečevi, praćeni specijalnom emisijom, emitovanom u pauzama između utakmica, kad im dozvole reklame. Ovoga puta u trci za najbolji naziv pobedili smo komšije za prsa: naša „Planeta Brazil“ za nijansu je bolja od hrvatske „Brazuke“, a oni koji mogu da prate prenose televizija iz drugih država, kažu da je situacija obrnuta kad je u pitanju sadržaj. Ali, pošto nam kablovski distributeri redovno zacrnjuju sliku, moraćemo da im verujemo na reč.

Iako je RTS u Brazil poslao samo novinara Aleksandra Stojanovića, čuveni Aca Informacija pre odlaska na zadatak uspeo je da kolegama iz Sportske redakcije prenese statistički virus, od koga sad boluju i oni kojima ni stilistika, a kamoli statistika nije bila dika. Poneti željom da gledaocima pruže što više informacija, komentatori su zanemarili ostale „sitne“ detalje: tako smo zajednički muku mučili sa sastavima reprezentacija, analizama prekršaja i sudijskom signalizacijom, pa čak i s matematičkim pitanjem koliko je ostalo do kraja utakmice, ako se uračunaju i produžeci.

arjen-robben

Tradicionalno nervoznim gledaocima i poslednju dlaku sa glave ubedljivo su odnosila pogrešno izgovorena imena, inače prilično poznatih fudbalera. Tako je Nedeljko Kovinjalo ime nemačkog fudbalera Mesuta Ozila uporno izgovarao Ezil, iako takva kombinacija ne postoji ni po fonetskim pravilima nemačkog, ni turskog, a ni srpskog jezika. Kad tome dodamo gomilu iritantnih reklama, dobijemo prilično jasnu sliku Svetskog prvenstva iz domaćeg, navijačkog ugla.

Naravno, skoro svega nabrojanog bili su pošteđeni gledaoci koji imaju mogućnost da SP prate u HD rezoluciji. Em nije bilo reklama, em zbog starih kamera nije prenošen ni specijal u studiju, em su u poluvremenu uživali u kratkim pregledima najzanimljivijih detalja s utakmice – i sve to bez komentara. A kad im je dosadilo da slušaju koliki je procenat davanja gola argentinske reprezentacije u prvom poluvremenu u istoriji – bilo je dovoljno da isključe ton. Jedino nisu uspeli da izleče ranjenu pticu.

Mundijal će trajati još nedelju dana, te će biti dovoljno prilike da se naši reporteri bolje spreme za uvek zanimljivu završnicu. Dakle, kolege, prebrojte minute, proverite imena i prezimena fudbalera, manite se statistike i pustite nas da do kraja uživamo u fudbalskom prazniku.

Ivana Vujanov

Za i protiv skupštinskog TV kanala: Polivanje i mikrofoni

Kada je pre nekoliko dana ministar Ivan Tasovac ponovo pokrenuo pitanje pokretanja posebnog TV kanala za prenose sednica Skupštine Srbije, nije mogao ni da pretpostavi da će, praktično, razvaliti poklopac Pandorine kutije. Jer, priča o posebnom, skupštinskom kanalu s vremena na vreme pojavi se u javnosti i, kao kakav mini cunami, uzburka strasti suprotstavljenih, a zainteresovanih strana.

Otkako je RTS izgubio svoj Treći kanal, skupštinske sednice prenosile su se na njegovom Drugom programu – prvo bez zvanične odluke, a kasnije i zvanično zahvaljujući konkursu raspisanom za ove atraktivne prenose, na kojima spava većina prisutnih s obe strane ekrana, na koji se javio samo RTS, koji se najviše i bunio.

Ovih dana pitanje premeštanja sednica na poseban kanal aktuelizovano je najviše zahvaljujući digitalizaciji koja se konačno krupnim koracima sprovodi u Srbiji. Digitalnim signalom pokriven je veći deo države, a sam sistem napravljen je tako da je vrlo jednostavno odvojiti frekvenciju za emitovanje posebnih programa, u okviru javnog servisa. Hrvatska je to uradila, otvorivši HRT3 i HRT4, uz satelitski i regionalni. I komšijska Makedonija ima poseban, skupštinski kanal.

Digitalizacijom Srbije uklonjene su tehničke prepreke za brz i jednostavan prelazak prenosa sa našeg Drugog programa na poseban kanal. Ipak, sve je još uvek pod velikim znakom pitanja.

Naime, digitalizacija se još uvek odvija samo u onom, krupnom tehničkom delu, koji se odnosi na nabavku i instaliranje opreme za emitovanje. Drugim rečima, država je zatajila kada je u pitanju digitalizacija domaćinstava koje bi taj signal trebalo da gledaju. Tako oni koji nemaju novca da kupe LCD televizore najnovije generacije ili nisu kablovski pretplatnici, ne bi mogli da gledaju skupštinske prenose jer još uvek nije organizovana nabavka set-top boksova. Oni digitalni signal konvertuju u analogni i uz njihovu bi pomoć bilo moguće gledati digitalni signal sa starih, debelih televizora.

S druge strane, odlazak Skupštine sa Drugog programa ostavio bi ogromnu programsku rupu koju ni najveštiji mađioničar ne bi mogao da popuni. Jer, procenat novca koji izdvajamo za naučno-obrazovni, kulturni i program za decu meri se promilima, a da nam satnicu popunjavaju reprizama „Ranjenog Montevidea“ – stvarno nismo zaslužili.

Otvaranje novog skupštinskog kanala i „čišćenje“ Drugog programa RTS-a naša je neminovnost. Da li će nadležni krenuti prvo u masovniju digitalizaciju kućnih prijemnika, u vidu pomoći pri nabavci set-top boksova za stare televizore ili će čekati da se sami snađemo, tek, stvaranje mogućnosti za emitovanje više specijalizovanih programa, a za iste pare, sve nam je bliže i izvesnije.

Cipela2-foto-RTS

Pitanje je samo čime će popuniti taj skupštinski kanal kad se jednom napravi. Šta ćemo gledati kad se sednica završi ili poslanici imaju pauzu? Ako se drže RTS-ovskog repriznog običaja, može nam se desiti da u pauzama gledamo najbolje momente s ranijih sednica, koje uključuju i polivanje vodom, čupanje mikrofona, iznošenje iz sale, vređanje i gađanje priručnim materijalom. Već vidim svetlu rijaliti budućnost ovog kanala.

RTV Pink, čuvaj se!

Ivana Vujanov

RTS preletači: Ožalošćena porodica

 

 

Posle korote koju su sebi nametnule perjanice Radio televizije Srbije, mogli smo da pretpostavimo da je pitanje dana kada će, kao u „Ožalošćenoj porodici“, neko prvi baciti flor i krenuti da prebrojava srebrni escajg.

Nismo dugo čekali. Najpre je u jednim novinama odjeknula vest da su „Tijanićevim miljenicima skresane plate“, tačnije, čuvene varijabile iliti stimulacije, pa su krenule špekulacije o visini njihovih stvarnih primanja. Onda je počela da se prebrojava njihova pokretna i nepokretna imovina, uz izvlačenje starih priča o bezobrazno visokim penalima plaćenim za prelazak nekih od sadašnjih RTS-ovih zvezda sa drugih televizija na Javni servis Srbije… I tako, otkrivanje prljavog veša se nastavlja, nedostaje samo Agaton Arsić i srebrni poslužavnik da komendija bude potpuna.

I dok se na RTS-u bave svođenjem računa i prebrojavanjem prekobrojnih, odnosno, još jednim pokušajem sistematizacije i svođenjem kolektiva na one koji rade, trač rubrike domaćih medija pune su priča o prvim lastama-prelastama. Među prvoimenovanima je Živorad Nikolić, popularni Žika Šarenica (mada ima i drugi nadimak, po kojem je poznatiji). Za njega, naime, kruže priče da mu je ponuđen prelazak na RTV Pink, što je on „za sad“ demantovao, time lukavo otvarajući prostor za mogući nastavak pregovora.

Iako je „Šarenica“, otkako se pojavila davne 1986. godine, jedna od najgledanijih emisija na RTS-u, moramo priznati da nas prelazak na „ružičastu televiziju“ nimalo ne bi iznenadio. Kad malo bolje pogledate, koncept emisije prilično se dobro uklapa u Pinkove postavke, „gađajući“ njihovu ciljnu grupu, koju čini pretežno ruralno stanovništvo srednjih godina, kažu statistike.

„Šarenica“ je kolažna emisija, sastavljena od pevanja, pričanja, zabave, okićena sponzorima. Sve pomalo podseća na vašarsku šatru: Žika u jednu emisiju dovede tango plesače, rok pevačicu, čoveka koji zviždi operske arije, manekenke koje šetaju zimsku kolekciju studentkinje kostimografije, sve začinjeno dimom s roštilja na kojem se spremaju leskovački specijaliteti, dok Žika deli savete dojiljama-aktivistkinjama. Ko ne veruje, neka uključi TV u subotu ili nedelju u devet časova izjutra.

Po mom skromnom mišljenju, Žika bi se sjajno uklopio u Pinkovu programsku šemu, pogotovo ako mu se pridruži Lea Kiš. Uostalom, oni su i ranije bili kolege, dok je Lea bila ozbiljna voditeljka na RTS-u.

Da se stvari dešavaju po nekom skrivenom scenariju pokazuje i gostovanje Saše Popovića u emisiji Ivana Ivanovića na TV Prva. Ako se setite da je „Grand“ ranije pokazivao ozbiljne namere da promeni TV jato, biće vam jasnije zašto se Mitrović poželeo šarenog Žike. Ko zna, možda na kraju Žika i Lea zapevaju u isti mikrofon – baš onaj koji Žika voli da zabode u džep od košuljčeta. Život je pun iznenađenja.

 

Rasprodaja predskazanja

Dnevnik, 30. septembar

Jesenja parlamentarna sezona uskoro počinje, a već su se ustalasali duhovi sa svih strana. Povod je stari: pitanje da li će, gde i kako biti organizovan prenos sednica Skupštine i ko će to na kraju krajeva da plati.

Radna grupa za TV prenos Skupštine odlučila se da predloži RTS-u da nastavi s prenosima sednica Parlamenta, a novac koji Javni servis potražuje u ovu svrhu biće isplaćen iz budžeta. U tu svrhu Radio televizija Srbije izdala je saopštenje u kojem predlaže da se iz budžeta Srbije pokriva polovina troškova za direktne i odložene prenose zasedanja, jer “budući da zakon ne predviđa obavezu Javnog servisa da prenosi zasedanja Skupštine, ovim troškom, zapravo novcem građana Srbije, RTS praktično finansira Skupštinu kao državnu instituciju i time taj deo pretplate pretvara u svojevrsni porez”.

Slatko. I lukavo, moram priznati, jer stvarno stičete utisak da je RTS oštećen za velike pare i da više ne može da izigrava socijalnu ustanovu nauštrb potreba gledalaca i sopstvenog razvoja.

Stvarnost je, ipak, malo drugačija. Istina je da je Drugi program RTS-a praktično blokiran prenosima Skupštine, čime su ugroženi drugi programski segmenti, ali je pitanje koliko je za oseku kvaliteta kriv Parlament, a koliko programska politika Javnog servisa. Jer, ako vam okosnicu programa čine reprize nekada uspešnih serija i rijaliti šou programa, a dokumentarnog, obrazovnog i dečijeg programa nema ni od korova, postavlja se pitanje na šta se troše pare od pretplate, kao i one već jednom izdvojene iz budžeta?

U pokušaju da zaceni prenose RTS ih tarifira kao da su u pitanju prenosi s površine Meseca. Tako je Skupština ove godine koštala Javni servis milion evra, a jesenja zasedanja tek počinju. Doduše, ne zna se tačno šta je uračunato u ove novce. Prenos se ne organizuje sa više od tri kamere, dobro, možda četiri (jedna u foajeu), tu su plate kamermana, režisera, organizatora i studija, ali sve i da u cenu ukalkulišu hranu, piće, dnevnice i obavezne kravate, zbir je daleko od miliončeta. Možda kalkulišu eventualni dobitak: reklame i komercijalni program kojim bi ostvarili da im nije obaveznog zasedanja? I tu dođosmo do stare boljke zvane “zašto pretplata, kad idu reklame”. Stvarno, zašto plaćamo pretplatu za televiziju koja ima komercijalni program?

I u celoj toj priči prosto zaboravismo na obostranu želju učesnika rasprave da sve obaveze plaćanja prenosa  Skupštine preusmere na budžet. Rupa bez dna u kombinaciji sa čarobnom Sport Bili torbom, budžet Republike Srbije ne prestaje da opčinjava one koji pokušavaju da zaobiđu elemente tržišnog kapitalizma i nastave da se ljuljaju na rajskim talasima socijalističkog samoupravljanja, koje u njihovom slučaju znači “zavuci ruku u kasu do lakata.”

Umiljato jagnje dve majke sisa, a u slučaju RTS-a u pitanju je čitavo stado. Po svemu sudeći, kola će se opet slomiti na našim leđima, pa ćemo nastavak parlamentarnog šou programa Srbije od 6. oktobra plaćati dvaput – jednom preko pretplate, a jednom od budžetskih para. Koliko, tek će se videti, samo da se formira komisija za utvrđivanje troškova, sa jedno pet-šest savetnika i dva-tri predsednika.

A predviđena i dogovorena parlamentarna televizija? Čeka godinu 2012, kad će tehnički biti moguće da Skupština dobije svoj kanal. Da li će dočekati digitalizaciju ili će nas preduhitriti Nostradamusovo predskazanje o kraju sveta, ostaje da se vidi. Živi bili pa dočekali. Ono prvo, nadam se.


Post Navigation

zorancicak

Blog #malacvecara pokrenut na inicijativu nekoliko prijatelja koji su predložili da se neki zanimljivi tekstovi sačuvaju od zaborava

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Bedno piskaralo

prepisano iz novinarske beležnice

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

%d bloggers like this: