Moje TV oko

TV weblog

Archive for the tag “televizija”

„Navijači“: Parada rasizma i društveno dno

 

Srbija je konačno stigla do tačke kada se o njenim fudbalerima u svetu sazna samo i isključivo posle nekog incidenta. Ovoga puta u glavnoj ulozi bili su navijači FK Rad, koji se nisu istakli navijanjem za svoj tim, već rasističkim uvredama na račun Partizanovog igrača, Brazilca Evertona Luisa. Grupa huligana ispuštala je majmunske krike svaki put kad bi Everton došao u kontakt s loptom. On je na kraju izgubio živce, pokazavši im srednji prst, a posle koškanja i konačnog kraja utakmice – zaplakao.

Bez obzira na to što majmunsko glasanje najviše govori o bliskim vezama primata sa svojim autorima na tribinama, Evertonove suze obišle su celu planetu, a Srbija je ponovo zablistala u najgorem svetlu. Poslednju sveću na kovčeg tolerancije upalila je potpredsednica Rada, plavooka i plavokosa Jelena Polić, koja je nastavila s uvredama na račun igrača Partizana. Post u kojem poručuje Evertonu da ide kući i uz salve smeha ističe maksimu FIFE  “Ne rasizmu” proširio se svetom, pa su, pored opšte osude, usledile i ozbiljne pretnje i mračne želje. Stvari će se očigledno iskomplikovati jer svetska Kuća fudbala obično ne žmuri na ovakve pojave, a Fudbalski savez Srbije oštro je reagovao. Doduše, naknadno.

Ipak, ono što je zasmetalo u čitavoj ovoj priči jeste i izostanak reakcije organizatora TV prenosa. To, je, kao i u slučaju košarkaškog derbija u finalu Kupa Radivoja Koraća između Crvene zvezde i Partizana, gde je ilegalno unetom bakljom pogođen član Skupštine KKS Miodrag Radović – bila Arena sport. Na stranu pitanje zašto ove prenose, pogotovo ovaj drugi, koji je praktično kruna nacionalnog takmičewa, nije prenosio RTS, za neku je drugu priču. Ovoga puta pitamo se zašto organizatori prenosa nisu primenili uputstva kojih se drže televizije drugih zemalja, kao i organizatori svetskih i evropskih privenstava?

utakmica.jpg

Naime, pod parolom “ne hrani trola”, FIFA je odavno odlučila da u slučaju bilo kakvog incidenta kamermani prekidaju snimanje, i usredsređuju se na neki drugi deo terena. Tako van fokusa kamere ostaju eventualni sukobi navijača, tuče s policijom, gole stražnjice na terenu, razvijanje zastava s političkim odlukama. U slučaju skandiranja, isključuje se ton, tako da deca na primeru nacionalnih televizija ne mogu da nauče “sportsko-borbene pesme” u kojima se pljuje, vređa, preti smrću. Tako “navijačke grupe” ostaju bez goriva, pa na sastancima mogu da se hvale samo sopstvenim snimcima s mobilnih telefona, a priznaćete, skandiranje petorice ludaka ni izbliza nije tako privlačno kao huk stotine “ratnika” na tribinama.

Umesto toga, naše televizije utrkuju se u tome koja će više i duže prikazivati bakljade, komentatori veličaju atmosferu u kojoj se himna Lige šampiona ne čuje od pevanja pesme voljenom klubu, iako je to vrhunac nepoštovanja lige i takmičenja. Svi incidenti se redovno beleže, a kadrovi slobodno puštaju na Jutjubu, bez obzira na kršenje autorskih prava. Umesto toga, scene nasilja na tribinama prikazuju se kao najuzbudljiviji momenti meča, a delegati trljaju oslepele oči, proglašavajući ovakve mečeve regularnim. Možda zato i strepimo od Farskih Ostrva u kvalifikacijama.

Zar je moguće da režiser i kamerman ne znaju kako da regler na mikseti povuku na nulu, i isključe ton, pa i sliku ako treba? Da li smo stvarno toliko zavisni od huligana i društvenog taloga?

I kada ćemo moći da decu povedemo na utakmicu, bez straha da će morati da sluša vređanja i psovke, gleda tuče i pljuvanje? Ili su nam ipak draže prazne tribine?

Ivana Vujanov

Advertisements

Kako se osloboditi TV takse

Protekle nedelje stigli su nam januarski računi za struju, a s njima i čuvena stavka 13 – TV taksa. Tako smo, posle pauze od godinu dana, ponovo počeli da plaćamo pretplatu za Javni servis Srbije, kome se s promenljivim uspehom, opiremo još od ranih devedesetih godina prošlog veka.

Problemi na relaciji javni Servis – Elektrodistribucija izbijaju na svakom ćošku, poput kineskih osigurača, pokazujući koliko je pristajanje na ponovno vezivanje TV pretplate za strujomer izazvalo veliko nezadovoljstvo kod domaćih „strujadžija“. Naime, iako su im uvalili posao oko naplate TV takse, Elektrodistribucija pere ruke kod svih ostalih poslova, vezanih za ovaj namet. I tu nastaju problemi, u narodu poznati kao „što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji“.

Podsetimo, po novom zakonu, takse na medijski javni servis oslobođene su osobe s invaliditetom sa 100 odsto telesnog oštećenja ili s pravom na dodatak za tuđu negu i pomoć, lice koje je trajno izgubilo sluh ili slepo lice, korisnici prava na novčanu socijalnu pomoć, penzioneri s minimalnom penzijom ili osobe koje imaju više strujomera u jednom domaćinstvu, odnosno poslovnom prostoru, ili strujomer koji se ne koristi.

Sa spiska povlašćenih nestali su vlasnici vikendica, koji će sad morati da plaćaju pretplatu, čak i ako na njoj provedu tri letnja meseca. Da stvar bude gora, nije jasno ni šta se tačno podrazumeva pod „minimalnom penzijom“ jer takav pojam ne postoji u Fondu PIO, pa penzioneri moraju da obijaju šaltere, kako bi saznali da li njihovi prihodi zadovoljavaju kriterijume sastavljača zakona, vezane za oslobađanje TV nameta.

rts-vase-pravo-da-zna1

A kad smo već kod šaltera, tek tu je nevolja: ako pripadate jednoj od kategorija za oslobađanje od TV takse, obrasce za njeno oslobađanje možete preuzeti samo sa sajta RTS-a i RTV Vojvodine, a popunjeni obrasci se dostavljaju lično ili poštom na adresu RTS-a. Tako se drastično smanjuje broj onih koji su sposobni da traže oslobađanje jer je kompjuterski pismena tek petina odraslog stanovništva, a gorepomenute grupe o internet obuci i specijalizovanim programima za invalide, recimo, mogu samo da sanjaju.

Ima još, i gore: nadležni traže i gomilu papira koji se prilažu uz zahtev za oslobađanje od TV takse. Za invalide i socijalno ugrožene potrebne su kopije dokumenata Fonda PIO ili socijalne ustanove o invaliditetu, odnosno socijalnoj ugroženosti, dok penzioneri treba da ponesu potvrdu o stečenom pravu na penziju. Ne treba zaboraviti da se sve ovo, za one koji ne žive u sedištima RTS-a i RTV Vojvodine, mora poslati poštom, pa u to, čak i kad vam je neko odštampao i popunio obrazac, uračunajte koverat i markicu, za početak. Ima i telefona na koje se, po svedočenjima onih koji su dotle stigli – niko ne javlja.

No, to nije sve: ako ste vlasnik dva brojila u jednom domaćinstvu ili imate garažu ili neki drugi objekat koji se ne koristi, trebaće vam dokaz o vlasništvu na nepokretnosti, dokaz da niko ne koristi objekat – uz dva svedoka i overu u sudu ili, ako nemate sud u blizini, kod notara, ali i dokaz o potrošnji struje uz listing za poslednjih godinu dana gde se vidi da ste potrošli manje od 300 kilovata. Koliko će to da vas košta, pored živaca? Pa, ako imate sreće, kao godišnja TV pretplata.

Pod uslovom da se za koji mesec i to ne promeni, i preraste u ranije najavljenih 500 dinara.

Ivana Vujanov

Sport klub vs Arenasport: Monopol sam, majko, u svakome sportu

Kada je pre skoro deceniju osnovan i pokrenut Sport klub, gledaoci koji loptu više vole od filmske trake ponadali su se da će moći da uživaju u domaćim takmičenjima, ako ne više, a ono bar koliko i u stranim. Jer, prosta računica kaže da je za jednu televiziju isplativije kupiti prava prenosa domaćeg prvenstva, nego se mučiti sa osvajanjem stranog tržišta.

Pokazalo se, međutim, da sportska matematika ipak nije prosti zbir brojeva, već se u jednačinu uvlače i neki drugi faktori. Tako smo u konglomeratu Sport kluba, koji se u međuvremenu proširio na pet kanala, plus specijalizovani golf kanal i Sportklub HD, propustili da vidimo domaća nadmetanja u košarci, fudbalu, odbojci, ali i nekim manje praćenim sportovima.

U nadmetanju s konkurentskim Arenasportom, koji je vrlo brzo izbačen iz osnovne ponude vlasnika ove dve sportske TV kuće, Sport klub se odlučio za prenošenje međunarodnih događaja, postepeno preuzimajući od Arene atraktivnija takmičenja. Tako se na Sport klubu sada može gledati i italijansko odbojkaško prvenstvo, i španska Primera, i engleska Premijer liga, a odskora i Dijamanstka liga u atletici, što potvrđuje monopolističku dominaciju ove televizije. Javni servis Srbije u međuvremenu je odustao od prenosa Formule 1, a Sport klub je zaokružio zbirku trofeja u brzinskim sportovima, pridružujući mu prenose Moto GP šampionata, pa čak i trke Red bul ruki prvenstva. Od tenisa se na ovom kanalu prosto ne može pobeći, a nedavno sam videla da su se bacili i na biciklizam, ali im je van dometa još uvek ostao onaj vrhunski, te Điro, Tur i Vueltu i dalje pratimo na Eurosportu. Na istom kanalu su i svi gren slem mečevi u tenisu, dok Sport klub prenosi sve ostale turnire, idući sve do čelendžera. Što se košarke tiče, osim ABA lige, preuzete od Arenesporta, tu je i Liga šampiona, kao i NBA mečevi. Nabrajanju nema kraja, ali ipak nešto nedostaje…

arenasport

Arenasport, u nedostatku para da se meri s konkurencijom, usmerio se ka domaćem prvenstvu, a glavni adut mu je Jelen super liga, gde prenosi sve atraktivne mečeve. Sportklub za sada ne ulazi u ovaj zabran, međutim, postoje lagani nagoveštaji da se odnos snaga i na domaćem terenu može promeniti. Naime, ovaj medijski konglomerat odlučio je da prenosi mečeve Turnira prijateljstva „Savo Milošević“. Iako su utakmice u kojima igraju petlići, momci mlađi od 16 godina, suštinski međunarodnog tipa, neformalan način okupljanja i insistiranje na domaćim klubovima, makar i njegovom podmlatku, možda je samo probni balon za čelnike Sport kluba. Ne bi nikako bilo čudno da krajem leta dobijemo obaveštenje kako ćemo i utakmice domaćeg prvenstva u fudbalu gledati na ovim kanalima.

Šta preostaje Arenasportu? Da proba da zadrži Srpsku ligu u košarci i Jelen super ligu u fudbalu, kao i da se dobro presabere i preispita, kako bi opravdao postojanje svojih pet kanala, jer reprize i analize, kao i argentinska i brazilska liga za naše prostore jednostavno nisu dovoljno interesantni.

Ivana Vujanov

Dikcija na televiziji: Eksplozija ukusa, implozija pameti

Ne znam da li i vas nervira sve upadljivije pečenje i bečenje koje se može čuti na našim televizijama, ali u poslednjih nekoliko godina sve je očitiji pravi sunovrat kvaliteta izgovorenoj, i u sadržini, a bogami i u formi. Za razliku od Britanaca, koji se trude da govore oksfordskim akcentom, pokušavajući da makar tako stanu rame uz rame s najvišim slojevima univerzitetski obrazovanih, naši mediji zatrpani su novogovorom s pogrešnom akcentuacijom, promašenim padežima i nepostojećim aoristom pomoćnog glagola „biti“.

Sve veći priliv stanovništva iz ekonomski osiromašenih krajeva Srbije razlog je za katastrofalan izgovor televizijskih poslenika, kažu lektori, koji pokušavaju da zaustave urušavanje pravila izgovora, ali i pisanja srpskog književnog jezika.

Sunovrat medijskog kvaliteta počeo je devedesetih godina prošlog veka, napretkom tehnologije i žmurenjem vlasti na osnivanje brojnih „tašna-mašna“ televizijskih i radijskih kuća, koje su od neuspelih manekenki pravile voditeljke, a od novinara štampanih medija honorarne televizijske novinare. Lektorske službe smanjivane su u velikim medijskim kućama, a nisu ni osnivane u malim, a u situaciji u kojoj voditeljka radi za besplatno friziranje i šetanje butičke garderobe, nije se drugo moglo ni očekivati.

Dodajmo tome na brzinu sklopljene novinarske škole, lažne diplome s još lažnijih fakulteta i pevaljke-profesorke s mentorom koji, umesto titule, nosi nadimak, i dobićemo mišmaš akcenata, dijalekata i polukulture koja je do te mere ovladala u našoj javnosti, da su popustile i školske barikade: prošle godine odlučeno je da se pravopisne i stilske greške na završnim testovima iz srpskog jezika – ne računaju. Tako smo zakovali poslednji ekser u kovčeg pravilnog i lepog govora u naučnoj, poslovnoj i javnoj komunikaciji.

Četiri akcenta, sedam padeža i tri pomoćna glagola izgleda da su za mnoge bili previše, a slizavanje s anglosaksonskom subkulturom donelo nam je i idiotizme poput pisanja velikog slova u punoznačnim rečima, omiljen stilski potez marketinških magova, koji tako pokušavaju da imitiraju engleski jezik – ili prosto ne umeju da isključe englesku pravopisnu proveru na kompjuteru dok pišu slogane. Tako imamo poruke poput „Ukus koji spaja Svaki dan“, ali i „Cena telefona od 1 dinara…“, dokaz da je pisac reklame očigledno bežao sa časova srpskog.

AKCENTI

Da li će nam pomoći prošle godine ustanovljena nagrada „Radmila Vidak“, za lepotu govora, ne znam. Radmila Vidak, čuvena lektorka i spikerka Radio televizije Beograd, obučavala je generacije spikera i voditelja, a legenda kaže da ovi potonji nisu imali sluha, a ni govorni aparat, za njene lingvističke vežbe – i stigli smo tu gde smo stigli. Ostaci lepog i dobrog govora mogu se još uvek čuti na radijima Javnog servisa Srbije koji je i ustanovio ovu nagradu, kao i na RTV Vojvodine i delimično na RTS-u, i to u informativnom programu. I da, na televiziji N1, na koju je prešlo nekoliko novinara i prezentera Javnog servisa Srbije.

Na žalost, na nekim televizijama, onim specijalizovanim, ali i onim s nacionalnom frekvencijom, važnije su neke druge osobine, poput dubine dekoltea, i zategnutosti trbušnih mišića, a loša dikcija i nedostatak opšte kulture maskira se njakanjem u mikrofon, prevrtanjem očiju, upadanjem u reč, intimiziranjem sa gostima, mlaćenjem ručicama i prekrštanjem nogu u stilu Šeron Stoun.

Što bi rekla ona maca s reklame „Eksploooozija Uuuukusa“.  Čista implozija pameti.

Pismenost i televizija: Eksplozija ukusa, implozija pameti

Ne znam da li i vas nervira sve upadljivije pečenje i bečenje koje se može čuti na našim televizijama, ali u poslednjih nekoliko godina sve je očitiji pravi sunovrat kvaliteta izgovorenoj, i u sadržini, a bogami i u formi. Za razliku od Britanaca, koji se trude da govore oksfordskim akcentom, pokušavajući da makar tako stanu rame uz rame s najvišim slojevima univerzitetski obrazovanih, naši mediji zatrpani su novogovorom s pogrešnom akcentuacijom, promašenim padežima i nepostojećim aoristom pomoćnog glagola „biti“.

Sve veći priliv stanovništva iz ekonomski osiromašenih krajeva Srbije razlog je za katastrofalan izgovor televizijskih poslenika, kažu lektori, koji pokušavaju da zaustave urušavanje pravila izgovora, ali i pisanja srpskog književnog jezika.

Sunovrat medijskog kvaliteta počeo je devedesetih godina prošlog veka, napretkom tehnologije i žmurenjem vlasti na osnivanje brojnih „tašna-mašna“ televizijskih i radijskih kuća, koje su od neuspelih manekenki pravile voditeljke, a od novinara štampanih medija honorarne televizijske novinare. Lektorske službe smanjivane su u velikim medijskim kućama, a nisu ni osnivane u malim, a u situaciji u kojoj voditeljka radi za besplatno friziranje i šetanje butičke garderobe, nije se drugo moglo ni očekivati.

Dodajmo tome na brzinu sklopljene novinarske škole, lažne diplome s još lažnijih fakulteta i pevaljke-profesorke s mentorom koji, umesto titule, nosi nadimak, i dobićemo mišmaš akcenata, dijalekata i polukulture koja je do te mere ovladala u našoj javnosti, da su popustile i školske barikade: prošle godine odlučeno je da se pravopisne i stilske greške na završnim testovima iz srpskog jezika – ne računaju. Tako smo zakovali poslednji ekser u kovčeg pravilnog i lepog govora u naučnoj, poslovnoj i javnoj komunikaciji.

Anketa

Četiri akcenta, sedam padeža i tri pomoćna glagola izgleda da su za mnoge bili previše, a slizavanje s anglosaksonskom subkulturom donelo nam je i idiotizme poput pisanja velikog slova u punoznačnim rečima, omiljen stilski potez marketinških magova, koji tako pokušavaju da imitiraju engleski jezik – ili prosto ne umeju da isključe englesku pravopisnu proveru na kompjuteru dok pišu slogane. Tako imamo poruke poput „Ukus koji spaja Svaki dan“, ali i „Cena telefona od 1 dinara…“, dokaz da je pisac reklame očigledno bežao sa časova srpskog.

Da li će nam pomoći prošle godine ustanovljena nagrada „Radmila Vidak“, za lepotu govora, ne znam. Radmila Vidak, čuvena lektorka i spikerka Radio televizije Beograd, obučavala je generacije spikera i voditelja, a legenda kaže da ovi potonji nisu imali sluha, a ni govorni aparat, za njene lingvističke vežbe – i stigli smo tu gde smo stigli. Ostaci lepog i dobrog govora mogu se još uvek čuti na radijima Javnog servisa Srbije koji je i ustanovio ovu nagradu, kao i na RTV Vojvodine i delimično na RTS-u, i to u informativnom programu. I da, na televiziji N1, na koju je prešlo nekoliko novinara i prezentera Javnog servisa Srbije.

Na žalost, na nekim televizijama, onim specijalizovanim, ali i onim s nacionalnom frekvencijom, važnije su neke druge osobine, poput dubine dekoltea, i zategnutosti trbušnih mišića, a loša dikcija i nedostatak opšte kulture maskira se njakanjem u mikrofon, prevrtanjem očiju, upadanjem u reč, intimiziranjem sa gostima, mlaćenjem ručicama i prekrštanjem nogu u stilu Šeron Stoun.

Što bi rekla ona maca s reklame „Eksploooozija Uuuukusa“.  Čista implozija pameti.

Ivana Vujanov

Trodimenzionalna Skupština

 

Iako nam je konačno stigla digitalizacija, mnogi od nas i dalje su u čudu pred naletima novih tehnologija koje nam donose nove proizvode, oplemenjene najanprednijim funkcijama. Što se većine tiče, mogu biti i napravljeni od kamenja s Neptuna, jer one skraćenice ni naučnici ne mogu da razumeju.

Ili nam se bar tako čini. Već smo nekoliko puta pisali da digitalizacija TV signala za običnog gledaoca, priključenog na kablovski sistem, neće doneti ništa novo, osim lepše i jasnije slike ako imate stari, debeli CRT televizor, a da će punu snagu digitalnog signala osetiti oni koji imaju LCD i plazma televizore. To su oni veliki i tanki, na koje ne može da stane ni milje ni mačka, šale se ovih dana ljudi na društvenim mrežama.

No, šta se desi kad odete u prodavnicu u potrazi za novim televizorom? Dočeka vas gomila skraćenica, šifri i tehnoloških „gedžeta“: HDMI ulazi, 5.1 suraund sistem, HD, UltraHD, Smart TV, 3D slika. Prodavci vam u potrazi za idealnim televizorom mogu pomoći, ali ne bi bilo dobro oslanjati se samo na njihove informacije, pošto se može desiti da, zaneti hvaljenim performansama, kući donesete tehnološki svemirski brod, s kojim ne znate šta ćete.

Sr28

Upravo takvi su najnoviji smart i 3D televizori, kojih sad na tržištu ima sve više, po sve pristupačnijoj ceni. Kako iskoristiti sve što nude? Najjednostavnije rešenje je da zavirite u uputstvo za upotrebu. Nažalost, ova uputstva malo ko čita, neki zato što nemaju strpljenja, oni drugi zato što ništa ne razumeju. Pa, da počnemo:

Kad su smart televizori u pitanju, važno je znati da su oni praktično televizor i kompjuter u jednom. Moguće ih je povezati preko vaj-faj internet mreže s ostalim kompjuterima i, uz odgovarajući daljinski upravljač, koristiti kao i svaki drugi sličan uređaj. Za klasično gledanje TV-a nije vam potrebno ništa osim naočara, ako ste kratkovidi i dalekovidi.

Za razliku od pametnih televizora, oni s 3D opcijom od vas traže da nosite specijalne naočari, a njihova proizvodnja još uvek nije standardizovana, pa se morate raspitati u prodavnici koja je vrsta naočara kompatibilna s vašim televizorom. Ni „pozajmica“ iz bioskopa neće vam pomoći, pošto su bioskopske naočari sasvim drugačije od onih televizijskih. Šta ćete gledati u 3D tehnici zavisi od spremnosti da investirate u „blu rej“ DVD plejere, koji imaju mogućnost puštanja filmova u 3D tehnici, a trebalo bi i da, pored naočara, kupite i 3D DVD filmove. Neke igračke konzole, poput „plejstejšna“ takođe mogu da puštaju 3D filmove, a ako ste ljubitelj ovog formata, a nemate 3D televizor, uz ostale rekvizite sve to možete pogledati na kompjuteru, pošto mnogi programi za pregledanje video snimaka imaju i opciju pretvaranja običnog snimka u onaj prilagođen 3D gledanju.

Televiziju za sada ne možete da gledate jer nijedan kablovski operater, niti TV stanica, ne nude program prilagođen ovoj tehnologiji. Što je ustvari dobro, jer zamislite prenose Skupštine u tri dimenzije!

Ivana Vujanov

 

Sve tajne boljeg života

I dok našim nebom gospodari kiša, na malim ekranima vlada prava idejna suša. Čuvena letnja pauza odlučila je da ignoriše meteorološke poremećaje i „osušila“ programske satnice svih televizija, od belosvetskih do najmanjih, lokalnih.

Da budemo iskreni, nismo drugo ni očekivali. Naime, letnja pauza označava upravo to: pauzu u emitovanju uobičajenih zabavnih emisija i serija koje su i dalje najgledanije u Srbiji. Naravno, protiv letnje nezainteresovanosti za provođenje slobodnog vremena ispred TV-a možete se boriti jačanjem TV programa novim serijama i emisijama – ili reprizama. Pogađate, u Srbiji se većina televizija odlučuje upravo za ovo potonje, a repriziranja nisu lišeni ni tok šou programi. Tako se na većim komercijalnim televizijama reemituju „najzanimljiviji“, „najšokantniji“ i ostali „naj“ delovi programa, naročito onih s rijaliti predznakom. Suva drenovina od programske šeme dodatno se popunjava reprizama serija ili delova serija ili koncerata iz ko zna kog doba – sve zavisi od toga koliko je gazda televizije odvojio za „ol inkluziv“ letovanje u Marmarisu, a koliko za C paket filmova i indijsko-turskih serija.
Na ove letnje trikove nisu ostale imune ni najveće televizije, mada je u ovoj matematici peticu dobila TV Prva. Njen rizični potez otkupljivanja „Grandovih“ emisija tik pred početak letnje šeme pokazao se kao pun pogodak, pa je ona zabeležila rast gledanosti. Naime, prosečni „Grandovi“ gledaoci ostali su kod kuće pre TV ekranima, pa je Prva tako uspela da poveća gledanost čak i kad su svi njeni voditeljski puleni zbrisali na Jadran.
Pogled na mesečnu gledanost u julu pokazuje koliko je loše oslanjanje na samo jedan vid zabave. Tako se gledanost TV Pink strmoglavila odlaskom „Granda“ na konkurentsku Prva TV i završetkom prikazivanja gledane turske serije „Sila“. Kad tome dodamo letnju oglašivačku oseku i potpuno odsustvo ideje o tome koja je ciljna grupa kojoj se obraća ova televizija, sasvim je logično što se Pink, koji se do leta po gledanosti držao rame uz rame s RTS-om, sad bori s rastućom gledanošću Prva TV, često gubeći u ovoj utakmici.
A kad smo već kod sporta, da ne bi njega, na RTS-u ovog leta teško da bismo imali šta da gledamo. Tradicionalno, mesto u satnici nisu dobile naučno-obrazovne emisije, verovatno zato što se više praktično ni ne prave. Da li će novi direktor uspeti da stvari pomeri s mrtve tačke ostaje da se vidi. Kad? Na jesen, naravno, kad se završi čuvena letnja šema.
Šta preživljava svakog leta, kao ambrozija u mom dvorištu? Repriza domaćih serija, naravno. Tako po osamstotinahiljaditi put gledamo uvek sveže uvele epizode serije „Bolji život“. Kako tekst već znamo napamet, ostaje nam da parimo oči na nameštaju od punog drveta iz „Jugodrva“ ili tako već nečega, i da se takmičimo u kopiranju ponovo modernih frizura iz osamdesetih, poredeći širinu naramenica sa širinom ormana. Oni stariji, umesto naramenica mogu da porede krštenice sa glavnim glumcima, naravno, u svoju korist, i da se prisećaju lepih vremena kad su bili mladi, zgodni, bogati i uspešni. Jer, to vam je tajna boljeg života. Već je prošao, samo što to niste znali.
Ivana Vujanov

Kako to rade na TV Hepi: Mikrofon u ruke, noge na sto

Da se u borbi za gledaoca više isplati pucati iz svog raspoloživog oružja pokazuje i primer televizije Hepi, koja se odavno odlučila za to da šokantnim programom, na granici dozvoljenog, privlači publiku, nadajući se da će se nekako približiti B92, s kojom se bori za rejting. Za vratom im diše Drugi program RTS –a, što bi bio priličan uspeh, da ovaj program Javnog servisa Srbije tradicionalno nije predviđen kao „rezervna kanta“ najgledanijeg Prvog programa, mesto na kome se smenjuju skupštinski prenosi i sportske utakmice drugorazrednog značaja. Dobro, ima tu i drugih aspiracija na relaciji Hepi-RTS, što ovaj odnos čini komplikovanijim. Iapk, Hepi gleda unapred, ka dobro odmakloj televiziji B92, kojoj je delimični povratak informative povratio skoro izgubljene pozicije gledanosti u Srbiji.

 

U takvoj situaciji, čelni čovek Hepi televizije Milomir Marić  odlučio je se za rijaliti šokantni stil programa, kombinujući političke vruće teme s narodnim veseljem na seoski i urbani način, podjednako. U tom poslu, osim samog sebe, pomaže mu i ekipa voditelja, među kojima mu šnjur drže čuveni Dejan Stanković Kralj, bivši sveštenik i voditelj „Lude kuće“, koji je u studio doveo kanibala, i Jelena Dimitrijević, balerina i igračica narodnih igara, najavljivačica vesti/voditeljka kviza za laku lovu, voditeljka Jutarnjeg programa, studentkinja privatnog fakulteta na smeru za medije i sadašnja voditeljka emisije „Snaga oktana“ .

Impresivnu biografiju prate impresivni televizijski nastupi. Naime, Jelena je postala poznata široj javnosti kada je u jednoj od emisija „Snaga oktana“, koja se, inače, bavi automobilizmom, u studio ujahala na konju! Da li zbog toga što je želela da pokaže da emisija može da se zove i „Konjska snaga“ ili zato što misli  da je njenim gostima udobno u konjskom društvu – ne znamo. Tek, emisija je polako počela da raste u gledanosti.

1286035-jeca

Naravno, imati tok šou, dvosed-trosed-stakleni stočić emisiju ne razlikuje se puno od konkurencije, pa ne čudi zato što se autorka i njeni saradnici čine nadljudske napore da održe gledanost i ugled emisije, kao „one u kojoj je moguće očekivati nemoguće“. A da je na pravoj televiziji i na idealnom poslu, Jelena je pokazala pre neki dan. Tako je njena noga, zafačlovana u gips do kolena, postala hit na Internetu, i nema osobe koja bar na trenutak nije pogledala emisiju u kojoj voditeljka, u mikronski minimalnom miniću, sedi na fotelji, noge podignute na tabure s jastučićima. Prava domaća atmosfera, falila je samo patrona za hladnu depilaciju i dva-tri laka za nokte, da doživljaj bude potpun.

O tome ko su joj bili gosti i o čemu su pričali, moraćete da se raspitate na drugoj strani, mada čisto sumnjam da je neko, uključujući i goste, išta video osim preplanulih bataka. Dobro, možda i deo donjeg veša.

Kuda dalje? Ima li uopšte dalje? Ako je suditi po opštem stanju u medijima, tek smo zagrebali površinu mulja koji smo dotakli. U njemu se savršeno snalaze mladi i naivni, nesvesni da ih koriste kao topovsko meso, ali i oni bez skrupula i svesni pravnog i moralnog limba u kojem se naše društvo nalazi. Kojoj grupi pripada naša junakinja, procenite sami.

Ivana Vujanov

Sportski komentatori na SP u Brazilu: Statistika, naša dika

Otkako su nam čelnici RTS-a pre nekoliko meseci najavili raspored prenosa Mundijala, živi nismo bili u očekivanjima šta Sportska redakcija može da ponudi svojim gledaocima, naročito zato što naše reprezentacije nema ni u tragovima, osim ako neko od njih nije spojio lepo i korisno, pa posle Karnevala u Riju odlučio da produži letovanje/zimovanje i gleda mečeve sa tribina.

I, kao i svaki put, nisu nas izneverili.

Sve je počelo 12. juna, fenomenalnim prenosom otvaranja Mundijala, savršeno uklopljenim u 1347. reprizu „Ranjenog orla“ koji se fudbalskim reminiscencijama (glavnu junakinju šutiraju tamo-amo kao probušenu bubamaru) savršeno uklopila u vrelu atmosferu „praznika fudbala“. Sva sreća pa je otvaranje trajalo samo sat vremena, da ne remeti tok radnje.

Konačno, počeli su i mečevi, praćeni specijalnom emisijom, emitovanom u pauzama između utakmica, kad im dozvole reklame. Ovoga puta u trci za najbolji naziv pobedili smo komšije za prsa: naša „Planeta Brazil“ za nijansu je bolja od hrvatske „Brazuke“, a oni koji mogu da prate prenose televizija iz drugih država, kažu da je situacija obrnuta kad je u pitanju sadržaj. Ali, pošto nam kablovski distributeri redovno zacrnjuju sliku, moraćemo da im verujemo na reč.

Iako je RTS u Brazil poslao samo novinara Aleksandra Stojanovića, čuveni Aca Informacija pre odlaska na zadatak uspeo je da kolegama iz Sportske redakcije prenese statistički virus, od koga sad boluju i oni kojima ni stilistika, a kamoli statistika nije bila dika. Poneti željom da gledaocima pruže što više informacija, komentatori su zanemarili ostale „sitne“ detalje: tako smo zajednički muku mučili sa sastavima reprezentacija, analizama prekršaja i sudijskom signalizacijom, pa čak i s matematičkim pitanjem koliko je ostalo do kraja utakmice, ako se uračunaju i produžeci.

arjen-robben

Tradicionalno nervoznim gledaocima i poslednju dlaku sa glave ubedljivo su odnosila pogrešno izgovorena imena, inače prilično poznatih fudbalera. Tako je Nedeljko Kovinjalo ime nemačkog fudbalera Mesuta Ozila uporno izgovarao Ezil, iako takva kombinacija ne postoji ni po fonetskim pravilima nemačkog, ni turskog, a ni srpskog jezika. Kad tome dodamo gomilu iritantnih reklama, dobijemo prilično jasnu sliku Svetskog prvenstva iz domaćeg, navijačkog ugla.

Naravno, skoro svega nabrojanog bili su pošteđeni gledaoci koji imaju mogućnost da SP prate u HD rezoluciji. Em nije bilo reklama, em zbog starih kamera nije prenošen ni specijal u studiju, em su u poluvremenu uživali u kratkim pregledima najzanimljivijih detalja s utakmice – i sve to bez komentara. A kad im je dosadilo da slušaju koliki je procenat davanja gola argentinske reprezentacije u prvom poluvremenu u istoriji – bilo je dovoljno da isključe ton. Jedino nisu uspeli da izleče ranjenu pticu.

Mundijal će trajati još nedelju dana, te će biti dovoljno prilike da se naši reporteri bolje spreme za uvek zanimljivu završnicu. Dakle, kolege, prebrojte minute, proverite imena i prezimena fudbalera, manite se statistike i pustite nas da do kraja uživamo u fudbalskom prazniku.

Ivana Vujanov

Za i protiv skupštinskog TV kanala: Polivanje i mikrofoni

Kada je pre nekoliko dana ministar Ivan Tasovac ponovo pokrenuo pitanje pokretanja posebnog TV kanala za prenose sednica Skupštine Srbije, nije mogao ni da pretpostavi da će, praktično, razvaliti poklopac Pandorine kutije. Jer, priča o posebnom, skupštinskom kanalu s vremena na vreme pojavi se u javnosti i, kao kakav mini cunami, uzburka strasti suprotstavljenih, a zainteresovanih strana.

Otkako je RTS izgubio svoj Treći kanal, skupštinske sednice prenosile su se na njegovom Drugom programu – prvo bez zvanične odluke, a kasnije i zvanično zahvaljujući konkursu raspisanom za ove atraktivne prenose, na kojima spava većina prisutnih s obe strane ekrana, na koji se javio samo RTS, koji se najviše i bunio.

Ovih dana pitanje premeštanja sednica na poseban kanal aktuelizovano je najviše zahvaljujući digitalizaciji koja se konačno krupnim koracima sprovodi u Srbiji. Digitalnim signalom pokriven je veći deo države, a sam sistem napravljen je tako da je vrlo jednostavno odvojiti frekvenciju za emitovanje posebnih programa, u okviru javnog servisa. Hrvatska je to uradila, otvorivši HRT3 i HRT4, uz satelitski i regionalni. I komšijska Makedonija ima poseban, skupštinski kanal.

Digitalizacijom Srbije uklonjene su tehničke prepreke za brz i jednostavan prelazak prenosa sa našeg Drugog programa na poseban kanal. Ipak, sve je još uvek pod velikim znakom pitanja.

Naime, digitalizacija se još uvek odvija samo u onom, krupnom tehničkom delu, koji se odnosi na nabavku i instaliranje opreme za emitovanje. Drugim rečima, država je zatajila kada je u pitanju digitalizacija domaćinstava koje bi taj signal trebalo da gledaju. Tako oni koji nemaju novca da kupe LCD televizore najnovije generacije ili nisu kablovski pretplatnici, ne bi mogli da gledaju skupštinske prenose jer još uvek nije organizovana nabavka set-top boksova. Oni digitalni signal konvertuju u analogni i uz njihovu bi pomoć bilo moguće gledati digitalni signal sa starih, debelih televizora.

S druge strane, odlazak Skupštine sa Drugog programa ostavio bi ogromnu programsku rupu koju ni najveštiji mađioničar ne bi mogao da popuni. Jer, procenat novca koji izdvajamo za naučno-obrazovni, kulturni i program za decu meri se promilima, a da nam satnicu popunjavaju reprizama „Ranjenog Montevidea“ – stvarno nismo zaslužili.

Otvaranje novog skupštinskog kanala i „čišćenje“ Drugog programa RTS-a naša je neminovnost. Da li će nadležni krenuti prvo u masovniju digitalizaciju kućnih prijemnika, u vidu pomoći pri nabavci set-top boksova za stare televizore ili će čekati da se sami snađemo, tek, stvaranje mogućnosti za emitovanje više specijalizovanih programa, a za iste pare, sve nam je bliže i izvesnije.

Cipela2-foto-RTS

Pitanje je samo čime će popuniti taj skupštinski kanal kad se jednom napravi. Šta ćemo gledati kad se sednica završi ili poslanici imaju pauzu? Ako se drže RTS-ovskog repriznog običaja, može nam se desiti da u pauzama gledamo najbolje momente s ranijih sednica, koje uključuju i polivanje vodom, čupanje mikrofona, iznošenje iz sale, vređanje i gađanje priručnim materijalom. Već vidim svetlu rijaliti budućnost ovog kanala.

RTV Pink, čuvaj se!

Ivana Vujanov

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: