Moje TV oko

TV weblog

Archive for the tag “TV”

„Jump“ britanskog Channel 4 iliti Skok u prazan stomak

Ako ste mislili da smo u rijaliti sportu najgori na svetu, grdno ste se prevarili. Tačnije, još uvek ima neko ko je gori od nas, možda zato što ovi naši urednici, vlasnici i direktori „rijaliti televizija“ nisu čuli za talenat rijaliti šou „Skok“.

Naime, „Skok“ je rijaliti šou u kojem nekadašnje sportske i druge zvezde izvode ski skokove, spuštaju se niz bob stazu i takmiče u brzom klizanju, pokušavajući da dostignu profesionalce. Na spisku takmičara u prethodne dve godine našli su se uglavnom pevači, rijaliti zvezdice i TV prezenteri, ali i frizeri, ragbisti, plemkinje i sedmobojci u penziji.

Šou ima 12 takmičara, prve dve sezone emitovan je svaki dan tokom devet dana, a ove godine šou program emituje se jednom nedeljno i trajaće devet nedelja. Takmičare pripremaju profesionalci u zimskim sportovima, a program se emituje iz Insbruka i Kutaja. U toku je treća sezona, s najnižim rejtingom u istoriji rijalitija jer takmičari idu stopama slavnog britanskog skakača Edija Edvardsa, zvanično najgoreg skakača u istoriji ovog sporta.

Emisija britanskog Kanala 4 dospela je ovih dana na zao glas zbog čestih i opasnih povreda učesnika. Javnost u Britaniji digla se na noge, zgrožena činjenicom da su, za malo funti, ljudi u stanju da rizikuju i sopstvene živote, a da, kažu vazda cinični Britanci, naprave skok koji može da se meri sa skokom koji napravi auto kad naleti na izbočinu na putu. Čak i veličine kakav je olimpijac Linford Kristi pristale su na majmunisanje na skijama i vrištanje u bobu koji se bez kontrole spušta niz stazu, dok je nastup Heder Mils, bivše supruge Pola Mekartnija, zvane „lovac na novac“ prosto nametnuo sam od sebe.

Za sada im jedino dobro idu promotivne fotografije. Sistem „što tešnje to više puca“ obilato se koristi, Heder se, naravno, slikala u kupaćem kostimu jer ko šiša sneg, a šminka kojoj bi pozavidela i Ćo-Ćo-San preti da ofarba ceo Tirol u dugine boje, pod uslovom da namazana snajka, odnosno đuvegija, padne.

EVENT MAGAZINE ONLY. STRICTLY NO OTHER USE. HEATHER MILLS

Heder Mils, Dejli mejl

A padova je bilo, i to dosta, jer se do sada zbog povreda iz nadmetanja povuklo njih četvoro. Rezultat: jedna slomljen i operisan pršljen, jedan iščašen lakat, jedno pucanje ligamenta zadnje lože i jedan napuknuti nožni zglob.

Tako su zvezde rijalitija na kratko postale zvezde ozbiljnih vesti, koje su prenosile njihovo odvoženje helikopterom u najbližu bolnicu, sa sve braunilama, pumpama za vazduh i ostalim čudesima moderne medicine.

Ima li šanse da ovaj ski eksperiment zaživi i na našim prostorima? Naravno, samo da nađu nekog ko natuca engleski, mada dosta pomaže i Gugl prevodilac. Jer, svi su elementi tu: planine, čak i one na foto tapetu, omiljena su zimska destinacija naših „slavnih ličnosti“. Osim toga, rijaliti selebritiji dobro poznaju i zimske sportove, naročito kuvanu rakiju. Oni otmeniji sankali su se na padinama Rušnja, dok su ovi ruralniji redovno uvežbavali položaj za ski skokove u čučavcu u dnu dvorišta. Život je ovde vazda bio jeftin, a lomove ekstremiteta usavršili su u kafanskim i rijaliti tučama.

Jedino je malo tesno za ski opremu. Mada, i šta će im, nek lete naturalno, bez skija. Pravi povratak prirodi!

Ivana Vujanov

Advertisements

Skoro pa poslednji put o digitalizaciji: Ženevski krš i lom

Ne znam kako s vama stvari stoje, ali moj poštar pre neki dan u sandučiće je  ubacio flajere s adresom Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, koji nas obaveštava o predstojećoj digitalizaciji u našem kraju.

Dakle, što je bilo daleko, približilo se, i to opasno, a uskoro ćemo, poput Vrščana od pre neku nedelju, i u praksi videti koliko smo i kako savladali gradivo prelaska s analognog na digitalno emitovanje.

Za razliku od prethodnih neuspešnih pokušaja, oličenih u pogrešnoj TV reklami i kontradiktornim informacijama o početku i načinu digitalizacije, flajer je urađen besprekorno. Stvarno šteta što ga nismo imali, pa… jedno dve godine ranije. Sve bi ovo bilo lakše.

U njemu su jednostavnim rečnikom objašnjeni svi najvažniji pojmovi i postupci u digitalizaciji: šta je digitalno emitovanje, zašto Srbija prelazi na digitalnu televiziju, šta za gledaoce znači ovaj prelazak, koji je raspored isključivanja analognog signala, koje su prednosti digitalne televizije i, najvažnije, ko sve i kako može da hvata digitalni signal.

Nažalost, do nekih medija ovi flajeri nisu ni stigli ili su ga upotrebili da zaviju kradene narcise ili rezani duvan. Jer, u poslednjih nekoliko dana pojavile su se zbunjujuće i često kontradiktorne informacije vezane za digitalizaciju, pa se običan čovek mora zapitati da li smo svi mi što o ovome drvimo već pet godina izgubili koju fosnu u glavi ili je to neko ipak pokušao da još malo isprepada gledaoce i čitaoce.

Osim što mešaju Ženevsku konvenciju (koja se odnosi na civilne žrtve rata i ratne zarobljenike) sa Ženevskom konferencijom (odnosno Ženevskim odlukama o digitalizaciji 2006), novinari i priručni držači mikrofona slobodnoručno tumače i način na koji će kablovski operateri urediti odnose s JP „Emisiona tehnika i veze“ kada je u pitanju reemitovanje signala za gledaoce koji imaju stare televizore  a priključeni su na neki od kablovskih sistema. Upravo oni za koje svi mesecima govore da ne brinu, jer promenu neće ni osetiti, osim u boljem kvalitetu slike.

prikljuchci

Sve piše, samo treba čitati, a ima i slika: sa sajta digitalizacija.rs

Baš nekako pred gašenje prvog analognog signala na Vršačkom bregu, u medijima su se pojavile sumnje da će korisnike kablovskih sistema ova digitalizacija koštati naknadno, tako što će morati da nabave i dodatno plaćaju korišćenje digitalnih prijemnika, preko kojih će gledati analogni signal. No, kako nas kablovski distributeri uveravaju, to se neće desiti, barem ne skoro. Umesto toga, distributeri će digitalni signal pretvarati u analogni, a gledaoci će moći i daqe da prate program preko kablovske antene. Doduše, ponuđeno im je da uglavnom besplatno uzmu set top boksove koji mogu da se priključe i na većinu starih televizora, jer će time dobiti i bolju sliku, ali i veći broj kanala, naravno, osim onih u HD formatu, za čije im je gledanje potreban LCD televizor. Dodatno se plaćaju samo dodatni digitalni paketi, bilo da su specijalizovani HD, sportski, filmski ili neki drugi, ili kombinovani s internetom i telefonom. I sve to nema nikakve veze s osnovnim, analognim paketom.

Ono što će se u budućnosti dešavati jeste prebacivanje atraktivnih programa s analognog na digitalni paket, ali gašenja analognog kablovskog  paketa neće biti. Uostalom, Hrvati su se odavno digitalizovali, a još uvek njihovi kablovski distributeri imaju u ponudi četrdesetak analognih kanala.

Za gledaoce koji i dalje ne mogu da se snađu u kršu i lomu od ovih tehnikalija, RTS je ostavio analogni signal svog Prvog programa sve dok se digitalizacija ne okonča krajem juna. A kako smo brzi u kapiranju novog, možda ćemo ovaj analogni signal  pratiti sve do kraja sveta. Ili makar do dolaska Marsovaca.

Ivana Vujanov

Lekoviti šou: Medicinska piletina i satirični Hefner

Zaokret televizije B92 od informativno-političke ka komercijalno zabavnoj, ulazi u konačnicu, sad je već sasvim očigledno. Njen novi proizvod je „Lekoviti šou“, autora Dragoljuba Ljubičića i Voje Žanetića. Svakog utorka u devet uveče Dr Agoljub, glavni lik pokušaće da izleči obolele od raznih pošasti koje pogađaju naše društvo. Prvi na listi bio je dr Mita – mitski nesposoban da primi mito. U pomoć sestara Dušice i Drage Dr Agoljub je socioplastičnom hirurškom metodom uspeo da izleči nesrećnog doktora i tako spreči kataklizmu velikih razmera. Srbija je nastavila redovnim putem nenormalnosti, u kojoj mitologija znači nešto sasvim drugo u odnosu na ostatak sveta.

Jesmo li se nasmejali? Reakcije gledalaca su, naravno – podeljene. Najveći komplimenti upućeni su na račun ideje da originalnim humorom popunimo sumorni TV program, ispunjen telenovelama, političkim emisijama i onim još uvek nekažnjenim kurvašagom od „Parova“. Najveće zamerke upućene su konceptu emisije, u kojoj je sve unapred izrežirano. Nekima je zasmetala i scenografija studija u kojem se snima Kesićevih „24 minuta“, a neki su šale prozvali ocvalim i tužnim podsećanjem na devedesete… Svakog emisija podseća na nešto drugo, što je najbolji znak da su ljudi prepoznali notu „već viđenog“, odnosno, da originalnost nije posetila Dr Agoljubovu ordinaciju.

lekoviti

Iskreno rečeno, najveća zamerka upućena „Lekovitom šou“ mogao bi upravo da bude nedostatak spontanosti. Snimanje emisije pred živom publikom potpuno je besmisleno ako se, kao u lošem pozorišnom komadu, samo izgovaraju unapred naučene pošalice. Nema tu neke interakcije s publikom, niti deluje da ona, osim dekoracijske, ima bilo kakvu ulogu u emisiji. Zato sve šale, ma kako zanimljive bile, odzvanjaju šuplje i plastično, a situaciju ne olakšavaju seksi sestre koje koriste svaki sekund da preglumljivanjem skrenu pažnju i na svoje glumačke kvalitete, pošto oni prvi ionako ispadaju na sve strane.

Deluje i da je autorski tim rešio da napravi previše blagu verziju satirične društvene komedije. Mitologija, naročito ona lekarska, previše je opšte mesto u našem društvu koje pogađaju mnogo ozbiljnije boljke. Iskreno, šalama i skečevima nedostaje oštrina, kao ni jača naslonjenost na tekuće događaje, pa gledaoci nemaju priliku da pošalice i viceve povežu s aktuelnim skandalima i aferama – a bog nam je svedok da ih ovih dana ima i previše.

A kad smo već kod devedesetih…

Možda smo previše strogi prema prvenčetu Dr Agoljuba, baš zato što se sećamo s koliko je hrabrosti u vreme ratnih devedesetih živeo s nama „Indeksovo radio pozorište“, humorom i satirom svodeći prestrašne vođe na nivo groteske, otkrivajući njihove slabosti i potvrđujući da su i oni samo ljudi.

Možda se Mićko umorio, a možda ni on više ne može da se bori s vetrenjačama u Srbiji. Dr Agoljub nam zato deluje kao satirični Hju Hefner koji je odbio da ode u političku penziju, okružujući se, umesto aktivistima, dobrom medicinskom piletinom.

Ivana Vujanov

„Između iluzije i stvaronsti“, novi hit TV Pink: Sanđame za posle ponoći

Retke noćobdije pre nekoliko dana iznenadila je nova emisija u produkciji RTV Pink, s prikladnom vampirskom tematikom. „Od iluzije do stvarnosti“ novi je rijaliti dokumentarac, ili kako se već zove forma u kojoj glumci-amateri igraju uloge na osnovu dokumentarnih zapisa. Za razliku od sad već zloglasne DNK, za koju je Pinku RRA već pripretila kaznom zbog prikazivanja nepriličnog sadržaja, emisija „Od iluzije do stvarnosti“ bavi se sanđamama, vampirima, duhovima i crnom magijom.

Ništa novo, reklo bi se, sve smo to, manje-više gledali na raznim dokumentarnim programima, uključujući i Diskaveri, koji se uglavnom bavio isterivanjem duhova u anglosaksonskoj tradiciji. Mi smo, s druge strane, ponudili sočnu vlašku magiju i kombinacije Save Savanovića, vudu vračeva i spleta narodnih običaja.

Istina, Željko Mitrović odavno je najavio da će program, posle odlaska „Granda“ prilagoditi urbanoj publici i ponuditi sadržaje koji će privući nove gledaoce. No, nije nam poznato koju je tačno ciljnu grupu imao na umu kad je dao odobrenje za snimanje ove emisije. Doduše, posle priče o zetovom trovanju i poklonjenom „bentliju“ sve je postalo moguće…

 

fortune teller

 

Dakle, šta nudi polusatni program neprivlačnog naziva? U prvoj emisiji preplitale su se dve „priče iz života“: prva – uspomene žene iz Istočne Srbije na baku koja se bavila magijom, i druga – iskustvo mladog bračnog para na koje je bačena ljubavna kletva.

Priču koja se odvija u formi izmišljenog intervjua prekidaju kadrovi koji ilustruju dešavanja o kojima se u očiglednom scenariju, govori. Tako smo videli stariju ženu koja maše mesarskim nožem, dok na smederevcu kuva paradajz čorbu koja glumi krv i bračni par koji se prevrće na krevetu s „ambasador“ ćebadima dok ih besna drugarica posmatra kroz „mrtvački prsten“. Na svu sreću, priču o tome kako je navodna baba-veštica gola skakala oko vatre nisu ilustrovali odgovarajućim snimkom. Doduše, od bračnog para, osim problema u braku koji su uključivali i spavanje u „leđa-leđa“ stilu, saznali smo i da ne vole da usisavaju, pošto su prvi magijski predmet pronašli na tepihu ispod kreveta – posle ravno godinu dana.

Čemu se možemo nadati u narednim epizodama, pod uslovom da ih bude? Najmanje jednom povampirenju, sanđami, gašenju ugljevlja i salivanju strave, da ostanemo u duhu tradicije. No, pošto autorima mašta nema ograničenja, u priču ćemo uključiti i Valkire, venčanje s mrtvima, brazilsku Jemanđu i komšinice joj Amazonke, transcendentalnu meditaciju, jogine, pelivane, leteći ćilim (nadam se, izlupan praherom), čarobni štapić Harija Potera, sveštenike Kecalkoatla, Marsovce i Venerijance, masone i Treće oko, homunkuluse i templare.

Oni stariji sve su to na Pinku već videli i čuli tamo negde početkom devedesetih godina prošlog veka. Istorija se, dakle, zaista ponavlja. Jedino nas, izgleda, ničemu nije naučila.

Ivana Vujanov

 

Sulejman i digitalne rabote: kako se izboriti sa digitalizacijom

Javno preduzeće “Emisiona tehnika i veze” dobilo je kredit koji treba da omogući da Srbija pređe s analognog na digitalno emitovanje TV signala. Novcem koji je odobrila Evropska banka za obnovu i razvoj tako će se platiti izvođenje poslednje faze digitalizacije u našoj zemlji, koja s ovim poslom opasno kasni. Podsetimo, Srbija se obavezala da digitalizuje svoje TV nebo do 2012. godine, a pompezno je najavljivano da ćemo to učiniti i pre roka, tokom 2011. Onda nam se desila ekonomska kriza, što svetska, što domaća, pa smo digitalizaciju razvlačili kao žvaku sve do poslednjeg roka – 2015. Da ne grešim dušu, stali smo tako rame uz rame s Rusijom, Tajlandom, Šri Lankom i Saudijskom Arabijom i Mjanmarom, da spomenem samo neke zemlje koje i dalje nisu ugasile analogni TV signal. Doduše, ako ćemo baš da cepamo dlaku, digitalne televizije nema ni u nekim delovima Japana. Kad saznate da je u pitanju Fukušima s okolinom, shvatite da se u stvari poredimo s nuklearnom katastrofom.
Vrednost kredita iznosi 24 miliona evra, ali je naša vlada već našla načina da unapred uštedi. Tako će za nabavku opreme i uređaja za digitalno emitovanje umesto procenjenih 16,6 miliona, biti utrošeno 10 miliona evra. To je cena koju je na tenderu ponudio najpovoljniji ponuđač, konzorcijum na čelu s američkom kompanijom “Rode i Švarc”. Kako su istakli u JP “Emisiona tehnika i veze”, uštede će biti ostvarene i na izgradnji, obnovi i sanaciji 208 emisionih lokacija za emitovanje digitalnog signala širom Srbije, za šta su takođe predviđena sredstva iz ovog kredita.
Realizacijom kredita biće omogućen završetak procesa digitalizacije televizijskog signala pre 17. juna 2015, kada je krajnji rok za to, čime će Srbija ispuniti međunarodno preuzete obaveze koje su jedan od uslova za pristupanje Evropskoj uniji.
U svoj ovoj priči od emitera ka potrošaču ostalo je nejasno pitanje kako će i na koji način gledaoci obezbediti dekodere za hvatanje digitalnog signala. Naime, otkako je Srbija potpisala ugovore o digitalizaciji, u javnosti se vodi polemika oko toga hoće li gledaoci dobiti popust na kupovinu set-top boksova, bez kojih se ne može pratiti program na starim, debelim televizorima. Najave Vlade Srbije da će se najsiromašnijima ovi uređaji podeliti besplatno još uvek nam ne daju odgovor na pitanje ko može da se prijavi za ove set-top boksove, koji su uslovi za njihovo dobijanje, kome treba da se obrate i kada će ih dobiti.
Ne treba smetnuti s uma da će prelazak s analognog na digitalno emitovanje programa u Vojvodini biti završen krajem februara sledeće godine, dakle, krajnje je vreme da se počne sa sastavljanjem spiskova za besplatne set-top boksove. Što se ostatka stanovništva tiče, već smo nekoliko puta rekli da oni koji su priključeni na kablovski ili IPTV sistem ni o čemu ne moraju da brinu bar narednih nekoliko godina, jer će moći da gledaju program i na starim televizorima. Doduše, distributeri će vremenom gasiti analogne kanale, istovremeno pojačavajući digitalnu ponudu, ali će vam to dati dovoljno vremena da saberete novce i nabavite novi televizor. Ne zaboravite, televizori kompatibilni s našom digitalnom tehnologijom posebno su označeni nalepnicama, a za savet uvek možete da pitate prodavca. Važno je da imate novce, sve ostalo je lako.
Ako niste ni u jednoj od goreopisanih grupa, ne preostaje vam ništa drugo nego da se sami upustite u nabavku set-top boksova. Iako su najavljivali da će ovi uređaji koštati oko 20 evra, najpovoljnije set-top boksove možete naći za nešto manje od 4500 dinara, i to ako iskoristite božićne i novogodišnje popuste. Ovo se naročito odnosi na vikendaše, kojima se ne isplati da potencijalne lopove mame najnovijim televizorima, samo da bi leti mogli da gledaju “Sulejmana” i slične digitalne rabote
Ivana Vujanov

VIP reklama sa dna taloga: Matori Perica, pisoar i trojka

 

Kad si mlad, sve ti je dozvoljeno, misle matorci, premazujući slike svojih sećanja najlepšim mogućim bojama. Zaboravljaju, izgleda, da mladost nisu „more, koke, gitara i vutra“, uma zamagljenog od zavisti što niko na Limundu ne prodaje krštenicu – godište devedeset i neko, pa da izbace poslednji dinar iz džepa i kupe sebi drugi pokušaj istog života.

Ovako nekako zamišljam mentalni sklop autora reklame za mobilnog operatera VIP Srbija, koji su u par minuta uspeli da ujedine negativne stereotipe o mladim ljudima i predstave ih kao ideal kome treba težiti. Da ne spominjem mizoginiju, seksizam i najgore oblike generalizacije koji se mogu zamisliti.

U TV reklami „Neke stvari radiš samo kad si mlad“ koja traje 54 sekunde, opisane su slatke situacije kojima nas časti adolescencija: vreme u kojem bi trebalo da se konačno razvije prednji režanj mozga, odgovoran za regulisanje ponašanja i impulsivnih radnji.

Dakle, da biste ostali mladi, trebalo bi da: hodate bosi po klaviru, hodate na rukama po ciglama, pojedete živog crva, obrijete pola glave, izmerite dužinu polnog organa, spavate sa dve tinejdžerke istovremeno, zalepite druga za plafon, postavite lični rekord u masturbaciji, ponovo spavate sa dve tinejdžerke, pobedite protivnika u rvanju, plačete zbog nesrećne ljubavi, pustite kosu, kradete komšiji kukuruz, piškite sa još dve drugarice u pisoar, ali da se posle ne obrišete i ne operete ruke, rolerima siđete u garažu, poslednji uradite pismeni, još jednom spavate sa dve tinejdžerke istovremeno. Jesam li spomenula „menaž a troa“?

Kakve veze krađa kukuruza i promiskuitetni seks s adolescentkinjama imaju s tarifnim sistemom mobilnog operatera koji promovišu, ne bi se moglo reći. Nema ni odgovora na pitanje zašto je poželjno jesti žive crve i brijati se do pola glave u kasnim dvadesetim, umesto završiti studije ili se zaposliti i osamostaliti – pošto je tarifa namenjena za one mlađe od 30. Umesto originalnosti i neposrednosti dobili smo slike tipičnog ponašanja pod dejstvima raznih vrsta opijata, što se ovde ne spominje, ali se itekako oseća. U međuvremenu su, verovatno pod pritiskom javnosti, uklonili scene masturbacijskog takmičenja, ali je gola maloletnička trojka ostala.

vIP

Odavno je u marketingu napušten stav da je i loša reklama – reklama. Zato čude ovi kvazimotivacioni kadrovi koji bi trebalo da nas šokiraju neobuzdanošću koje se namerno brka sa dobrim raspoloženjem i optimizmom. Da je reklama postavljena na sasvim pogrešne noge pokazuje i očit primer: za prateći plakat odabrana je mizogina scena sa tri devojke koje uriniraju u pisoare i bezazlena scena momka obrijane glave do pola. Da je sve u redu s ovom TV reklamom, što nisu plakatirali scenu u kojoj momak uživa u kadi sa dve devojke? Ili onog što masturbira pred prozorom i broji pozitivne rezultate?

Ono što je ovde posebno opasno jeste upravo insistiranje na tome da se ovakvi događaji zabeleže telefonskom kamerom ili fotoaparatom, okače na društvene mreže ili na sličan način podele s prijateljima. Em se prikazuju kao društveno prihvatljivi i poželjni, em se mladi ljudi podstiču da takve situacije beleže i šire bez dozvole i znanja „žrtava“. Zašto? Zato što ni u jednoj sceni nije prikazan „selfi“, već je iza kamere uvek neko drugi.

I ne treba da čudi što se oko reklame podigla velika prašina. Na kraju krajeva, sve se svodi na poigravanje s mladalačkim stereotipima, onako kako ih „matori Perica“ zamišlja, a koja klize ka nedozvoljenom i kažnjivom.

Ivana Vujanov

Digitalizacija, stoti put: Digitalni konkurs ili šlus

Predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije Goran Karadžić izjavio je da ovo regulatorno telo još uvek nije odlučilo da li će treći put raspisati konkurs za dodelu upražnjene nacionalne frekvencije za analogno emitovanje TV programa. Tako smo uspeli da za godinu dana maltretiranja napravimo puni krug: održana su dva konkursa, uz nekoliko odlaganja radi dodatnih promisli i smatranja, u međuvremenu su se oko frekvencije posvađale takmičarske televizije TV Nova i Kopernikus, ovoj prvoj zapretilo je i zatvaranje zbog toga što je uložila novac u klimav posao, pa još u Srbiji.

Da podsetimo, od prvih nagoveštaja da će RRA raspisati konkurs za dodelu nacionalne analogne frekvencije, glas protiv podigla je struka, tvrdeći da je upražnjena frekvencija sjajan način da se bez teškoća izvede digitalizacija TV signala u Srbiji. No, članovi Saveta RRA nisu delili mišljenje elektroničara, ali ni predstavnika Evropske unije koji su u analizi za Ministarstvo kulture svojevremeno utvrdili da su našoj zemlji potrebne jedna javna i dve komercijalne televizije.

I šlus, što bi rekli evrounijci.

Tako smo zapali u totalnu zbrku, a digitalizacija, na koju smo se obavezali i za koju smo dobili silne novce, kasnila je i kasnila, bez šanse da se proces ubrza.

digital

Najnovije poluodustajanje RRA od novog konkursa, priznavanjem da im ipak treba za digitalizaciju, optimistima  uliva nadu da će se stvari konačno povoljno odvijati u korist onih koji ne vole da plaćaju kazne za kašnjenje u tehnološkom razvoju. Jer, iako smo najavljivali da ćemo digitalni most izgraditi pre roka, još 2011, to nismo uradili ni do dana današnjeg, a krajnji rok je jun 2015. godine.

Na našu žalost, tehnološki napredak ne ume da čeka države kao što je naša, pa nam se može desiti da, kad konačno odlučimo o sudbini mučene avalske frekvencije, ne možemo da odradimo posao do kraja – jer je oprema zastarela.

U međuvremenu, u RRA slede konsultacije s Ratelom i ministarstvima kulture i telekomunikacija, što će, jelte, potrajati zbog godišnjih odmora. Tako ćemo najmanje do polovine septembra morati da čekamo na konačnu odluku o tome hoćemo li još jednom ići na uzaludni konkurs za frekvenciju zastarelog sistema koji se gasi svuda u svetu, ili ćemo se konačno odlučiti da digitalizujemo Srbiju i završimo posao.

Kako god okrenemo, moraćemo da zavučemo ruku u džep. Ako se konkurs ipak raspiše i frekvencija dodeli, usporiće digitalizaciju pa nam se smeši plaćanje kazne za kašnjenje i neispunjavanje ugovorenog roka. A ako se ipak digitalizujemo, veliki deo Srbije moraće da, uz zastarele analogne TV aparate, kupi set-top boksove za konverziju digitalnog u analogni kanal ili nabavi LCD i plazma TV ekrane.

Kako god okrenemo, tur nam je otpozadi.

Ivana Vujanov

Kako su televizije uradile domaći: Nije sve u količini

 

U nesreći kojom nas je Majka priroda bacila na kolena, ogroman deo njenog tereta izneli su upravo mediji, pokušavajući, svaki na svoj način, da odgovore na svoj osnovni zadatak – prenošenje informacija. No, kao i u svakoj priči, i ova ima više lica.

Bez obzira na to što sad deluje da su se s ovim izazovom najbolje izborili mediji s nacionalnom frekvencijom, lokalni mediji – televizije i radio stanice – prve su počele s izveštajima o stanju na terenu koji je gutala bujica. Najozbiljnije su reagovali lokalni mediji koji su, pošto su se na licu mesta uverili u nadiruću katastrofu, potrudili da svoje građane obaveste o teškoj situaciji. I opet se pokazalo da je u uslovima prirodne katastrofe najefikasniji medij koji zahteva najmanje tehnoloških uslova. Radio stanice najlakše su dolazile do slušalaca i u trenucima kada su ostajali bez TV signala, naročito zato što je u mnogim poplavljenim selima signal mobilne telefonije i internet još uvek samo san. Nažalost, neke lokalne televizije nisu u potpunosti obavile svoj zadatak jer su se skoncentrisale samo na svoj matični grad, iako imaju dozvole za regionalno pokrivanje, te nisu izveštavale o situaciji u ugroženim komšijskim gradovima, što im je bio i zadatak.

Kada se situacija zakomplikovala, televizije s nacionalnom frekvencijom shvatile su da moraju hitno da reaguju. Prva se snašla TV Pink, koja se za par minuta pretvorila u srpski Si-En-En, sa direktnim uključenjima s lica mesta, izveštajima iz helikoptera i reportažama s punktova odbrane od poplava. Javni servis reagovao je neopravdano sporo, iako ima razvijenu dopisničku mrežu, pa su urednici mogli da imaju uvid u stanje na terenu. Ipak, odlučili su se za kombinovani program. Tako je prvog dana katastrofe Pink kolosalno potukao konkurenciju, konačno se izborivši za ono što je njegov vlasnik oduvek sanjao – da postanu apsolutno najgledanija stanica u Srbiji.

Ipak, sve se brzo vratilo na stare pozicije. Ponet početnim uspehom, Pink je ubrzo otkrio svoju pravu prirodu: dok je RTS dozirano objavljivao prave reportaže o nevoljama postradalih ljudi, B92 dozirano krenula sa vrućim aktuelnim temama, a Prva TV se držala zabavnog programa, ograničivši se na kratke vesti, Pink je pokazao da nema dovoljno ljudi da iznese 24-časovni informativni program. Vesti su počele da se ponavljaju, a umesto pravih priča kojih je ovih dana puna Srbija, Pink je krenuo sa rijaliti prilozima: od srećnog spajanja izgubljenih rođaka, sa sve poznatom nam voditeljkom (ovog puta umivenom i bez lanaca po licu), do izveštaja o buktanju volonterske ljubavi. Dok su se neke poznate ličnosti borile s organizacijom pomoći i njenim transportom, druge su se na Pinku slikale sa džakovima, najavljujući humanitarne i druge koncerte. Sve za ljubav, sve za reklamu. Ne čudi zato što se poslednjih dana prsti na daljincima u Srbiji sve češće vraćaju na RTS i druge informativne kanale.

I pored dobre početne namere, prevelik Pinkov zalogaj i neophodnost držanja pažnje publike navikle na komercijalno-zabavni program pokazali su da iskakanje iz zadatih okvira ne može da potraje na duže staze.

Ivana Vujanov

O voditeljima: Kad se uhvatim mikrofona

 

U poslednjih nekoliko decenija novinarska profesija degradirana je do tačke besmisla, što se naročito lepo može videti na televiziji, prirodno najvizuelnijem mediju, gde svaka takva greška dobija dodatnu težinu. Poslednjih dvadesetak i kusur godina donelo nam je antizvezde, starlete u pokušaju, otimače mikrofona, ambiciozne amatere koji pristaju da rade za pozajmljene helanke iz butika-sponzora, samo da ih komšije konačno vide na TV-u.

Iz studija su tako tiho prognani umni i razumni stručnjaci koji su imali šta da kažu, ali, eto, nije imao ko da ih sluša, a pred kamere su stigli papagaji i kreštalice, kod kojih se plitkoća izgovorenog prosto utrkivala s iritantnim glasovima i lošom dikcijom, pa gledaoci nisu znali šta ih je snašlo.

Najnovija moda na domaćim televizijama jeste tok šou program, u kome buduća zvezda bez trenutka novinarskog iskustva dobija priliku da ugosti poznate ličnosti, postavljajući im pitanja koja je za nikad isplaćeni honorar napisao neki student žurnalistike. Problem, međutim, nastaje kada voditelj, pardon, „voditelj“ shvati da emisija ide uživo i da nema editovanja, te da konačno može da sa svetom podeli svoje misli. I tako, umesto da slušate gosta, vi slušate „autorovu“ intimnu ispovest, uz mahanje rukom da zaustavi eventualne pokušaje gosta da se uključi u „roman toka svesti“ koji se odvija pred našim zapanjenim očima…

clip-art-microphone-821753

Veze tako kvazinovinar, veze, razvija teorije zavere, iznosi lična iskustva, uz reminiscencije na svoj bogat društveni život, otima mikrofon nesrećnom gostu, a svaki njegov pokušaj da kaže ono zbog čega je došao propada jer naš novinar-voditelj, kao u pijačnoj svađi, povisi ton, pričajući istovremeno sa gostom, u pokušaju da se makar gost-neprijatelj ne čuje kad je tako bezobrazan i ne pušta ga da kaže šta ima…

Ova boljka zahvatila je skoro sve televizije i svi manje-više znamo najmanje jedan ovakav slučaj, čak i kada su obrazovani i elokventni voditelji u pitanju. Na sreću, još uvek negde postoje entuzijasti koji svoje goste dočekuju s poštovanjem i pripremljenim pitanjima, koji umeju da zadrže objektivnost i smanje svoj ego da bi dali prostora gostu da se istakne. Samo, dugo treba pritiskati daljinac da bi se naišlo na pravi kvalitet.

Ivana Vujanov

Digitalizacija u Srbiji: Ko dobija, a ko gubi

Dnevnik, 23. novembar

Šta je bilo daleko i teško, zahvaljujući naporima zaposlenih u preduzeću Emisione tehnike i veze, kao i ekipama Ratela, postalo je konačno dostupno i većem delu Srbije. Proces digitalizacije najzad je ušao u ozbiljnu fazu, pa mogu da odahnu i stručnjaci koji su ukazivali na potrebu bržeg koračanja u tom pravcu, ali i ekonomisti, koji su strahovali da ćemo novac za digitalizaciju morati da vratimo.

Iako smo u nekoliko navrata pisali o tome šta digitalizacija znači za prosečnog gledaoca, sve više ljudi javlja se s pitanjem šta da radi kada se ugase analogne antene, što se očekuje do kraja naredne godine.

Za neupućene, evo nekih objašnjenja.

Digital UK

Ako ste vlasnik starog, takozvanog CRT televizora, i pretplatnik ste kablovske ili IPTV televizije (što je u Novom Sadu i okolini preko 90 odsto, a u celoj Vojvodini više od 80 odsto) – ne morate da radite ništa, osim da redovno plaćate račun. Vaš kablovski ili IPTV distributer obaviće sve umesto vas i obezbediti vam da i dalje, makar jedno vreme, gledate program bez ikakvih ulaganja. Ipak, vodite računa o tome da uskoro prestaje proizvodnja analogne opreme, antena, risivera i predajnika, te ni kablovski sistemi neće dugo držati dvostruku aparaturu, jer je skupa i praktično nemoguća za održavanje.

Dakle, preostaje vam da nabavite LCD ili plazma televizor. To, naravno, podrazumeva da imate dovoljno novca, a jedina stvar koja može da vas teši jeste činjenica da i ova tehnologija pojeftinjuje, pa više ne morate da prodajete sopstveni bubreg kako biste imali čuveni „tanki“ TV.

Ako već kupujete televizor, gledaje da na njemu piše DVB-T2. To je oznaka za digital video broadcast – terrestrial, odnosno „zemaljsko digitalno emitovanje video i audio signala. Ovi televizori nešto su skuplji od onih koji imaju samo DVB-T prijemnike, ali naša digitalna mreža podešena je na ovu, napredniju verziju, pa ćete, u slučaju da kupite televizor koji nije DVB-T2, morati da dokupite set top boks. Tako će da vam bude skuplja Dara nego mera, pa zato pažljivo čitajte šta piše na poleđini i ne pecajte se na raznorazne akcijske prodaje.

Ako imate stari televizor i niste kablovski pretplatnik, najkasnije do proleća moraćete da nabavite već pomenuti set top boks. Komšijske države potpomogle su svoje gledaoce popustima i plaćanjima na rate, ali ne bih na to previše računala u našem slučaju. U svakom slučaju, računajte na trošak „težak“ oko 50 evra.

O onima koji imaju LCD i plazma televizore i kablovsku pretplatu ne moram ni da pričam. Njima će analogni signal biti ugašen i zamenjen digitalnim, ali će im postojeći D3 risiveri ostati, sve dok se u celom svetu ne standardizuje digitalni format.

A ako se pitate šta dobijate digitalizacijom, odgovor je kratak: sliku visokog kvaliteta i jasnoće, bez smetnji, snegova Kilimandžara i mutnoće slike koja nas podseća na mamurna novogodišnja jutra. Još samo sadržaj da isprati formu.

Post Navigation

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

Knjiga Download

Download | E-knjige na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku

VAZDANEŠTO

True stories. In English and Serbian. Mostly from Dorćol, Belgrade. Some from Amsterdam.

Piskaralo.com

Novinarski blog

BEZ TITLOVA

TV weblog

Moje TV oko

TV weblog

Midlife Crisis Crossover!

Viewing the non-geek world through geek lenses. And sometimes vice versa.

%d bloggers like this: